Sirotinja sa slamaricom

„Popuštaj“, poručio je Đinđićevim „prodavcima magle“ donedavno odmetnuti takovski velmoža Velja Ilić, tražeći od njih da malo o’lade s reformama. Jer, poručio je, „u Srbiji se stegao kaiš maksimalno i vreme je da se popusti, narod je pri izdisaju i više ne može da izdrži“. Sa argumentacijom socijalnog demagoga i političkim držanjem knjaza Miloša Obrenovića, iz Čačka u republičku vladu stiže moravski „hazjajin“ ubeđen u vlastitu sposobnost da nad Srbijicom „rastera maglu“ i reformski orijentisanim ekspertima pokaže kako je spreman da pola milijarde maraka deviznih rezervi zemlje otme od Narodne banke i proćerda „na infuziju“ Srbiji.

Samoproglašeni šef srpskih domaćina Velimir Ilić kompletiraće tako onaj deo kabineta u beogradskoj Nemanjinoj 11, koji misli da će zapaljivim govorima i pljačkom Trezora zadobiti poverenje novih sankilota koji nastaju kao nusproizvod poslednje balkanske tranzicije. Veljin uzvik („popuštaj“) kao loša imitacija knjaz-Miloševe strogoće i odlučnosti trebalo bi kod jednog dela srpskog naroda olako titulisanog kao „socijalno ugrožen“ da označi početak bune na dahije (Đelić, Pitić, Vlahović, Matković, Novaković, Labus, Dinkić, sedam li ih je?), čiji reformski zulum sirotinja raja više ne može izdržati. Bude li dosledan, Velja Ilić bi još jednom mogao da umaršira u Beograd, ovog puta na čelu najavljene rudarske kolone koja stiže iz Bora (gde je doskora vladao takođe jedan karpatski velmoža, Nikola Šainović, kome niko nije smeo javno da pisne, a kamoli da maršira) pod geslom „Marš gladnih na Beograd“.

Broj prisilno gladnih u Srbiji poslednjih dana izgleda da rapidno raste. Kad god nekoj grupi dokonih persona, koja deset godina planduje, zatrebaju pare, ona zakuca na kapiju državne blagajne, odakle Đelić dušmanski i dahijski poručuje da nema. Tada dotične persone, obično poznate kao „radnička klasa“, proglase štrajk glađu. Poslednji takav dogodio se u Kragujevcu, gde je nekoliko stotina kožara najzad rešilo da guli kožu volovima, ali tako što će prvo „odrati“ Vladu za četiri miliona dinara. Marš i štrajk bili su dovoljan povod demagozima da počnu da se udvaraju i kažu kako treba „malo popustiti kaiš“ jer reforme stvaraju samo sirotinju. S druge strane, reformistima nije, što bi šahisti rekli, „do gubljenja tempa“, pa štrajk glađu tumače kao veoma korisnu terapiju posle božićnog velikog ždranja.

SREĆNI I ZADOVOLJNI: Koliko stvarno ima sirotinje u Srbiji, niko precizno ne ume da kaže. Kad je Miloševićev režim izdisao sredinom 2000, tada se govorilo da dve trećine građana Srbije živi na granici egzistencijalnog minimuma, a da je 30 odsto teška sirotinja. Godinu dana posle započetih reformi, kaže najnovije istraživanje agencije Stratedžik marketing, jedna trećina građana zadovoljna je svojim životnim standardom, druga trećina je nezadovoljna, a treća trećina smatra da joj je standard isti kao ranije. Za ozbiljniji zaključak bitan je vrednosni stav ovih poslednjih: da li im je standard kao ranije loš ili kao ranije dobar.

Paradigmu predstavlja dama srednjih četrdesetih godina koja reporteru jedne beogradske TV stanice odgovara da je nezadovoljna ulogom države u podizanju njenog standarda. Samo nezrelom novinaru moglo je da promakne dodatno pitanje šta gospođa u najboljoj radnoj dobi traži u pola jedanaest pre podne u Knez Mihailovoj ulici. Odnosno, šta je ona sama učinila da sebi popravi standard.

Slično televizijskom reporteru, i socijalni radnik u centralnoj beogradskoj opštini Vračar mogao bi svakog dana nekoliko desetina puta da postavi isto pitanje mnogim svojim strankama. Naime, na njegov šalter bar jednom mesečno pokuca starija domaćica koja traži da joj opština plati neki račun, popravi nešto u stanu ili jednostavno poveća socijalnu pomoć. A stan je baš nekako između Krunske i Njegoševe ulice, na pola puta između Slavije i Kalenić pijace, što će reći da „brat bratu“ vredi 50.000 eura, a izdavanje jedne sobe u njemu doneće vlasniku mesečno bar 150 eura. Da bi je „skinuo s vrata“, službenik obično popusti i pomogne „sirotinju“ čiji je kapital vredan 100.000 maraka. Takvih je „socijalnih“ slučajeva na Vračaru, Savskom vencu, Starom gradu, Paliluli i Zvezdari na hiljade. Samo u Srbiji valjda postoji tako upečatljiv nonsens da se poreski obveznik vodi kao socijalni slučaj. Izazovno pitanje za državu nije dakle kako da obezbedi međunarodne donacije za socijalu (što reče Velja Ilić „da prosi po svetu“), već, zapravo, ima li sistemski mehanizam kojim će tu lažnu sirotinju naterati da proda svoje stanove u centru Beograda i za pola dobijene sume kupi kuću u bilo kojoj srpskoj banji, a s drugom polovinom kapitala, oročenom kod Bank Austria ili Societe Generale, bogato prožive ostatak života.

Otkrivanje stvarnih razmera siromaštva biće moguće tek kada socijalni radnik na svom službenom kompjuteru bude imao „rendgenski snimak“ svog klijenta da bi proverio da li je on i koliki poreski obveznik. Tada se državi ne bi dogodilo da jednom mlađem Beograđaninu plaća obdanište za dete samo zato što je od podataka dostavio jedino potvrdu firme u kojoj je zaposlen i iz koje se vidi da mu je plata mala. Država, međutim, nema podatke o njegovom privatnom biznisu, pošto ga nije prijavio, kojim dotični građanin ostvaruje mesečne prihode nekoliko puta veće od srpskog proseka. Ovaj primer otvara problem sive ekonomije u Srbiji i njene legalizacije. Podaci iz istraživanja pravljenih pred kraj Miloševićeve vlasti pokazivali su da skoro polovina društvenog proizvoda Srbije nastaje u sivoj zoni biznisa. Nema sumnje da je agilni ministar finansija Božidar Đelić uspeo da najveći deo sivog posla uvede u legalne kanale i natera da plaća porez, ali sve procene govore da je 30 odsto ostalo mimo državne kontrole.

MARŠ NA BEOGRAD: S neskrivenim zaprepašćenjem profesor prodžekt menadžmenta na Univerzitetu u Johanezburgu slušao je nedavno priču svog srpskog domaćina, dok su šetali Zlatiborom, kako je ovo mnogo siromašna država. Kao kontraargument, Južnoafrikanac je spomenuo tri stvari koje su mu odmah upale u oko: broj džipova na putevima, kapital u raznim vrstama roba koje privatnici imaju u svojim radnjama i broj vikendica na Zlatiboru. „Dragi kolega, vaša zemlja sigurno nije siromašna država“, bio je završni komentar gosta iz Južne Afrike.

Šta li bi tek rekao da je čuo vest da je za tri dana zamene u euro u Pirotu iz slamarica izvađeno šest (6) miliona maraka, ili podatak da devizna štednja iz dana u dan raste za par desetina miliona maraka.

U sivoj zoni ekonomije i dalje se obrće pristojan kapital koji velikom broju ljudi omogućava da žive bolje od statističkog prikaza koji ih svrstava u kategoriju sirotinje. Primer je bračni par penzionera iz jedne varoši nadomak Beograda koji „statistički“ teško živi od muževljeve stolarske penzije. Spretna domaćica, međutim, za godinu dana u dvorištu „okrene pet-šest turnusa“ pilića a prizemlje svoje kuće od 200 kvadrata izdaju kao lokal jednom trgovinskom preduzeću, što im na kraju donese čistu zaradu od pet hiljada maraka i što ih automatski diskvalifikuje kao socijalne slučajeve. Ali, ovaj bračni par i dalje dobija besplatno mesečno sledovanje brašna i zejtina.

Umesto što se udvaraju lažnoj sirotinji, politički demagozi učinili bi više za Srbiju kad bi se potrudili da prebroje stvarnu sirotinju i da na nju usmere svu domaću i inostranu pomoć. Novi pristup državne administracje otkrio bi da verovatno dve trećine sadašnjih „socijalnih slučajeva“ ne zaslužuje taj status jer imaju vredne nepokretnosti s kojima se može trgovati ili neprijavljen biznis. Onda bi ona jedna trećina stvarno siromašnih imala priliku da od države dobije pravi „tretman“ koji podrazumeva pomoć od koje bi, kao na Zapadu, moglo da se živi.

Takvim državnim pristupom konačno bi počelo da izumire i jedno arhaično političko zanimanje – demagozi. Jer, što je sirotinje u državi bilo više, njihove karijere bile su uspešnije i prilike za manipulaciju veće. Ako država utvrdi stvarno stanje i broj socijalnih slučajeva, onda će biti i manje lokalnih velmoža koji jedva čekaju da povedu marš na Beograd.