U 1001. broju „Vremena“ Teofil Pančić u svojoj kolumni s naslovom „Sindrom cipele“ s pravednim, rekao bih, gnevom obrušio se na navadu ljudi da sve dobiju džabe uključujući i naš, inače malo cenjen (u smislu plaćanja) rad. Pančić je napisao:
„Evo, slučajno sam pre neki dan, probijajući se kroz silne želje, čestitke & pozdrave, naleteo i na jedno pomalo drugačije, nesvečarsko e-pismo jednog e-čitaoca „Vremena“ koje, navedeno u celini i celosti i bez korektorskih intervencija koje bi ga nepotrebno osiromašile, glasi ovako: ‘Koji ste Vi hostapleri, naplacujete citanje svojih clanaka i tekstova… znate kacete imati procitanih clanaka, epa nikad! Bolesno…’ Recite vi šta hoćete, odmahujte rukom koliko hoćete, ali ovo nije tek neki ‘individualni slučaj’, pogodan za ambulantno zbrinjavanje. Lako je tako otpisati čoveka, ali ne pomaže mnogo: iz ovog pisma progovara autentičan bes, ljutnja, uvređenost, gorko osećanje nepravedne uskraćenosti, takoreći opljačkanosti… Čovek je, eto, hteo nešto da pročita, a onda nije mogao jer smo mu Mi Hostapleri tražili pare zauzvrat! Ej, bre – pare?! Pa se gospodin iznervirao – a ko ne bi, moliću fino?! – i odlučio da nam sitnu knjigu napiše, precizno nam ocrtavajući gigantske razmere našeg moralnog posrnuća.
Čitalac nije imenovao nikog, obratio se Svima Nama (‘Vi“), tako da se, mada nikako nisam Nadležno i Odgovorno Lice, nekako i sam osećam prozvanim, tj. jednim od tih hostaplera i odvratnih gulikoža koje ne dadoše čoveku da se mufte nauživa našeg bednog ‘intelektualnog vlasništva’“.
Tako je pisao Pančić, ali, rekao bih sad ja, ako mi nećemo da damo, ima ko će da mu pruži tu priliku.
Tako je u prošli četvrtak sajt „Peščanika“ preuzeo pet tekstova iz „Vremena“ kao da je to njihovo, a sajt „Nove srpske političke misli“ (NSPM) jedan tekst, takođe bez pitanja. Događalo se to i ranije, ali u ovom slučaju, osim masovnosti u slučaju prvopomenutog sajta, ima još jedan važan momenat za oba narečena sajta: od šest (i brojem: 6) preuzetih tekstova pet (i brojem: 5) bilo je „zaključano“ za čitanje, osim za pretplatnike na elektronsko izdanje nedeljnika „Vreme.“
Pošto smo već proglašeni za hostaplere, priznaćemo i sledeće: politika „zaključavanja“ i „otključavanja“ tekstova na sajtu deo je autonomne uređivačke i poslovne politike. Razlozi koji nas rukovode da neki tekst bude zatvoren za čitanje, osim za pretplatnike, mogu biti različiti; ali, u osnovi te odluke jeste – novac.
Očekujemo, možda, da ćemo tako prodati veći broj štampanih primeraka. Neki put taktiziramo sa redosledom otvaranja tekstova, radi promena i dinamizacije izgleda sajta i povećanja njegove posećenosti, neki put, može i to da se dogodi, smatramo da tekst ne reprezentuje „Vreme“ na najbolji način, što u slučaju ovih šest tekstova nije bio slučaj.
„Peščanik“ se još ogrešio o autorstvo Tanje Tagirov. Preuzeo je njen tekst o odšteti koju država plaća za ubistvo Ivana Stambolića, a da nije preneo nijedan od četiri opširna okvira koji su takođe sastavni, autorski deo tog teksta i samo kao celina čine rad gospođe Tagirov i sadržaj „Vremena“.
Na naš upit kako se to dogodilo, iz „Peščanika“ su nam objasnili da su oni pretplatnici, što je, verovatno, tačno, ali pošto čitaoci njihovog sajta nisu naši pretplatnici stvar je vrlo jednostavna: neovlašćeno su uzeli i masovno distribuirali naš proizvod radi povećanja sopstvenog prihoda. Zna se kako se to u svetu zove, ali da ne preteramo, tim pre što su nam obećali da to ubuduće neće da rade!
Slično je bilo i sa NSPM. Oni su preuzeli „zaključan“ tekst „Alo, alo ovde Cane“ autora Dragoljuba Žarkovića. Verovatno su i oni pretplatnici. No, oni barem drže na svojoj naslovnoj strani baner „Vremena“, što njihovim čitaocima omogućava lak pristup našem sajtu a što se nama broji kao ulazak u naš sajt i povećava mogućnost zarade, kad je jednom bude u elektronskom novinarstvu. „Peščanik“ se toga nije udostojio najverovatnije zato što gaji određeni prezir prema uređivačkoj politici ovog nedeljnika, ali ne pokazuje gadljivost prema tekstovima iz „Vremena.“
Postoji tu još jedna razlika: „Peščanik“, isto kao i „Vreme“, ne objavljuje komentare čitalaca koji iz daleke zavetrine, zaštićeni anonimnošću, sude ljudima i idejama manje nego tekstovima povodom kojih pišu ta svoja reagovanja. NSPM to dosta sladostrasno radi, mada po primedbama da je moderator uskratio pravo svima da kažu sve što misle o tekstu o kome je reč, izgleda da je Dragoljub Žarković ovaj put još i dobro prošao: nivo uvreda i predubeđenja nije prevazišao standarde očekivane analize čitalaca ovog sajta kojima politika znatno umanjuje sposobnost funkcionalnog čitanja.
Dobro, em smo pokradeni, em smo izvređani, a već se zna da smo hostapleri.
Najpoštenije su prošle nedelje postupile „e-novine“. One su, kao i „Peščanik“, prenele tekst Teofila Pančića s naslovom „Počasni i nečasni“, napisan povodom proglašenja Petra Lukovića za počasnog građanina Sarajeva. Taj tekst je, inače, bio otvoren za sve posetioce sajta „Vremena“, ali su „e-novine“ napisale da je tekst „prenet uz saglasnost autora“, što jeste napredak u komunikaciji između medija i medija i autora.
Na zahtev autora, mada to ne piše nigde, nisu objavljivani komentari čitalaca. Ne znam kakvi bi bili, ali Teofil gaji, više puta opisan u njegovim tekstovima, prezir prema anonimusima koji se iživljavaju nad njegovim radom, likom i delom, pa je otklonio mogućnost da mu u bilo kom pravcu sude čitaoci „e-novina“ koje od čitalaca sajta NSPM razlikuje jedino sasvim oprečna vrsta političke strasti a spaja ih pomanjkanje sposobnosti funkcionalnog čitanja.
