Uz nekoliko postavljenih šatora uz ogradu Ćacilenda, stotine zabrinutih lica, kamere i novinari na kiši koja povremeno proprska i neobično toplom vremenu za sredinu novembra čeka obraćanje Dijane Hrke. Tako su izgledali poslednji sati štrajka glađu majke čije je dete stradalo u padu nadstrešnice novosadske železničke stanice.
Tik uz metalne barijere i policijske kordone koji razdvajaju dva sveta, pod šatorom koji čuvaju ratni veterani, dane provodi Dijana Hrka. Prvo u štrajku glađu, a sada u nastavku borbe. Drvene palete i krila tendi postavljenih uz njen šator oblepljeni su porukama podrške. Prema rečima sagovornika “Vremena”, Hrka vodi borbu koja je još jednom ogolila aktuelni režim i mobilisala one koji mu se protive.
Podržali su je brojni građani. Neki su dolazili s posla, drugi sa predavanja, treći iz škole – često u grupama, ponekad sami, i svaki put se oko šatora makar nakratko stvarao polukrug – ljudi su čekali da je vide, da joj se obrate, ostave nešto ili da samo stoje. Čekali su i da čuju kakvo je njeno zdravstveno stanje, a ono se menjalo, baš kao i vreme u prvoj polovini novembra. Neki dani bili su sunčani, drugi hladni, nekad preglasni i napeti, nekad neobično tihi, ali uvek podeljeni na dve slike koje razdvaja ograda Ćacilenda: sa jedne strane ograde nalazi se šator majke koja se bori za pravdu, a sa druge poligon onih koji podržavaju vlast. Ukratko, ljudi dovoženi autobusima, pevanje, skandiranje i policija koja stoji između. Razmak između dve grupe dug je tek nekoliko desetina metara, ali je razdor u tako podeljenom društvu, čini se, sve veći.
U ponedeljak 17. novembra, posle 16 dana, Dijana Hrka izašla je iz šatora. Više nije bila u invalidskim kolicima kao prethodnih dana i saopštila je da prekida štrajk glađu koji je započela dan nakon obeležavanja godišnjice novosadske tragedije. Obraćanje je okončala porukom da ostaje kraj Skupštine i da se borba nastavlja. Pozvala je i studente, zborove i saborce na razgovor i jedinstvo. Okupljeni su je pozdravili aplauzima i usklicima i ostali kraj njenog šatora narednih sati.
Reakcija vlasti, odnosno izostanak odgovora na zahteve, ponovo je otvorila pitanje koje je, smatra profesor Filozofskog fakulteta Oliver Tošković, i ranije imalo jasan odgovor – da vlast ne reaguje na samožrtvovanje:
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje. A vlast na to strašno reaguje. Štrajk Dijane Hrke ponovo je ogolio nebrigu vlasti za građane i pokazao koliko je stanje bolesno. Hrka je uspela da mobiliše društvo i okupi aktere koji se protive vlasti.”
Dok je Hrka štrajkovala glađu, pojedini predstavnici vlasti pozivali su je da ga prekine, ali bez ikakvih konkretnih koraka ka ispunjenju njenih zahteva. To je čisto licemerje, smatra profesorka Filozofskog fakulteta Tamara Džamonja Ignjatović.
“Da su zaista brinuli o njoj, bili bi spremni da ispune zahteve. To nisu samo njeni, već zahtevi velikog dela društva. Nažalost, nekome očigledno nije dovoljno godinu dana protesta protiv vlasti koja iz dana u dan pokazuje sve gore lice”, kaže Džamonja Ignjatović.
A Hrka ima tri zahteva – odgovornost za obrušavanje nadstrešnice, puštanje na slobodu uhapšenih studenata i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
NOVA MOBILIZACIJA DRUŠTVA
Tokom štrajka ove majke svakodnevno je pristizala podrška sa različitih strana. Ljudi su se okupljali oko njenog šatora, srednjoškolci izlazili iz učionica na ulice, a u drugim gradovima održavani su skupovi podrške.
Ovaj štrajk je podgrejao građansku solidarnost, smatra Tamara Džamonja Ignjatović: “Snagom svoje žrtve uspela je da okupi ogroman broj građana. Ali pratila ju je i uznemirenost – ljudi su bili zabrinuti za njeno zdravlje i apelovali da prekine štrajk. Njena žrtva postigla je glavnu funkciju pokazavši da uz nju i njene zahteve stoji veliki broj ljudi.”
Kako dodaje, ono što građani nisu mogli da podrže bila bi sedamnaesta žrtva. “Njen cilj nije smrt, već borba za pravedno društvo i budućnost druge dece, kad već nema budućnosti za njenog stradalog sina. Nažalost, ključne političke posledice nisu usledile: vlast nije odgovorila na zahteve. Ali postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli.”
U toj borbi, nastavlja, preostaju istrajnost, solidarnost i spremnost na žrtvu: “Pojedinačni činovi održavaju vatru koja gori od pada nadstrešnice. Potrebno je i ujedinjavanje svih aktera. Solidarnost je nužna, ali nije dovoljna – potrebna je koordinacija. Mirni protest, nenasilna borba, dostojanstvo i solidarnost su vrednosti za koje se borimo.”
Da su postupci Dijane Hrke doveli do dodatne mobilizacije, smatra i Tošković. “Pored te mobilizacije, otvorilo se i pitanje koje guramo pod tepih: šta je Ćacilend? Kao ćelija raka koja metastazira i zauzima organizam, neko je zauzeo deo našeg grada i blokirao ga, i više nam nije dozvoljen prolaz. Štrajk je to vratio u žižu javnosti.”
Kako dodaje, teško je prognozirati kakav bi sada bio odgovor vlasti. “Ponašanje ove vlasti je šokantno. Ako su spremni da gledaju ljude kako umiru u štrajku glađu, spremni su na sve.”
KAKO JE IZGLEDAO ŠTRAJK DIJANE HRKE
Kao što je najavila na komemoraciji u Novom Sadu, Hrka je dan kasnije počela štrajk glađu kraj Narodne skupštine. Kako joj nije dozvoljeno da štrajkuje baš ispred zgrade, šator je postavljen uz ogradu tzv. Ćacilenda. Od prvog dana bilo je jasno da njen čin neće proći bez provokacija. Muzika iz Ćacilenda treštala je dok su pristalice vlasti plesale i pevale, čuvala ih je policija u opremi za razbijanje demonstracija. S druge strane ograde te večeri okupilo se nekoliko hiljada ljudi koji su došli da pruže podršku Hrki. Dobacivali su policiji i ljudima u Ćacilendu, a pauze između pesama koristili za negodovanje, zvižduke i poruke.
Takva atmosfera nastavljala se narednih dana, repertoar pesama se širio, a broj zvučnika rastao. Kulminacija se dogodila 5. novembra kada je u šatorskom naselju održan skup pristalica vlasti. Vijorila se velika zastava Srbije, puštana gromoglasna muzika, a obraćali su se Miloš Vučević i Ana Brnabić. Okupljeni su tvrdili da pozdravljaju šetače sa Kosova, ali je njihov dalji put ostao medijski nevidljiv, kao i priča o novosadskom skupu SNS-a.
Centar grada obezbeđivali su kordoni policije, Žandarmerija i marice spremne za privođenja. Bez obzira na napetu atmosferu, incidenata nije bilo. Nakon nekoliko sati skupovi su okončani. Najpre onaj u policijski obezbeđenom kampu, a zatim i skup s druge strane ograde premazane tovarnom mašću. Hrka, koja je s megafona slala poruke i jednima i drugima, nastavila je štrajk. Muzika je narednih dana utihnula, a neki od izvođača čija je muzika puštana ogradili su se od takvog čina.
Posle nekoliko dana, Hrka je prvi put otišla u bolnicu na infuziju. Povremeno se pojavljivala među okupljenima u invalidskim kolicima, ali i dalje nije unosila čvrstu hranu. Iz dana u dan pristizala je podrška. Vlast i dalje nije odgovarala na zahteve, a pozivi Hrki da prekine štrajk postajali su učestaliji. Ona je svakodnevno odlazila na infuziju i sve ređe izlazila iz šatora.
Na kraju je štrajk prekinula, ali je ostala pod šatorom. Iz njega je u ponedeljak izašla na nogama i pred kamerama pokazala modru ruku u koju je primala infuziju, poručivši da zdravlje nije ozbiljno oštećeno i da prekida štrajk.
BUNT KOJI SE NE GASI
U međuvremenu, dok je štrajkovala glađu, uz njen šator niklo je još nekoliko šatora građanskih zborova. Oni koji su je danima podržavali komentarisali su da su očekivali više ljudi na ulicama.
Tošković smatra da masovnost u ovakvim situacijama nije ključna: “Ne možete očekivati ogromnu masovnost 24 sata dnevno, 16 dana. Pitanje podrške Hrki nije da li sto hiljada ljudi stoji tamo, već da je nekoliko stotina tu svakog dana. Nemaju ovakvi protesti funkciju referenduma niti funkciju reprezentativnosti, nego funkciju da postoje, da se bunt pokazuje i da postoji podrška koja jeste bila konstantna dve nedelje. To se možda ne vidi u brojnosti što i nije realno, ali je vlast upravo ovo često zloupotrebljavala, pa govorila – evo, nema vas.”
Tošković smatra da je važno da bunt ne prestaje i da se diversifikuje. “Važno je da postoje različiti oblici otpora. Ono što je gospođa Hrka uradila je izuzetno važno. I njen nastavak kampovanja je važan. Treba aktivirati celo društvo i insistirati na zahtevima. Ako odustanemo, oni tek neće biti ispunjeni.” Za sada, dodaje, bunt i dalje postoji – uz mnoštvo “sitnih požara” koji tinjaju.
