Sedmorica zapečaćenih

U jednom porodilištu u Zagrebu krajem prošle nedelje rođena je prva beba začeta u zatvoru u Ševeningenu. Ova upravo rođena devojčica mogla bi da posluži kao prilično ubedljiv dokaz za to koliko su uslovi života u zatvoru u kome borave osumnjičeni za ratne zločine počinjene na tlu bivše SFRJ liberalni i kako život onih koji su utamničeni uglavnom zbog prekidanja tuđih života ipak nekako ide dalje. Srećni otac, haški zatočenik, hrvatski general Tihomir Blaškić nije naravno (iz objektivnih razloga) mogao da prisustvuje rođenju svog trećeg deteta. Ako mu Sud u drugostepenom postupku ne bude drastično smanjio zatvorsku kaznu, Blaškić će pored svoje upravo rođene kćerke Jelene provoditi više vremena tek kada ona bude imala 35 godina.

Do tada, Haški tribunal će najverovatnije već naveliko pripadati istoriji. Zvaničnici ovog Suda najavljuju naime da će tužilaštvo završiti svoj deo posla (istrage i podizanje optužnica) do 2004. godine, posle čega bi Tribunalu bile potrebne još četiri godine da okonča sve procese pre nego što definitivno stavi tačku na ratove i zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji.

ŠIRENJE TROUGLA: Glavni haški tužilac Karla del Ponte odavno je inače „skratila“ posao i trajanje ovog Suda time što je olako i pravnički prilično neubedljivo odbila da se pozabavi zločinima NATO-a počinjenim 1999. godine za vreme bombardovanja SRJ. Do kraja ove godine Tribunal će ipak, izgleda, morati da izađe iz trougla Beograd-Zagreb-Sarajevo i proširi svoju zonu delovanja bar na Skoplje i Tetovo. Florens Artman, portparol glavne tužiteljice Karle del Ponte, obećala je nedavno da će uskoro na red doći i zločini počinjeni za vreme ovogodišnjih sukoba između makedonskih snaga bezbednosti i tamošnjih isturenih filijala UČK i ujedno upozorila da potencijalni broj optuženih neće biti zanemarljiv.

Od Skoplja i Tetova, haške tužioce put bi lako mogao da odvede i do Prištine. Jugoslovenska strana navodno je kompletirala i ove nedelje prilikom novog boravka Karle del Ponte Beogradu predala dovoljno dokaza koji pojedine albanske lidere (pre svih Tačija i Hajredinaja) približavaju Hagu. S obzirom na činjenicu da mehanizmi „svetske pravde“ prečesto počivaju na političkom pragmatizmu, ostalo je da „svetski centri moći“ konačno prelome da li bi Tačija više voleli da vide na vlasti u Prištini ili u haškom zatvoru. Odlaskom Medlin Olbrajt iz svetske politike šanse da Tači, koga su dok je ratovao zvali Zmija, završi u Hagu, objektivno postaju nešto veće nego ranije. To što je Zmija u jednom trenutku predstavljan kao izuzetno važan „faktor demokratskih promena“ na Kosovu ne mora mnogo da znači. Uoči i posle Dejtona, Slobodan Milošević je opisivan kao „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“, da bi nekoliko godina kasnije za iste političare i medije postao „balkanski kasapin“. Narednih nedelja protiv njega će čak biti podignuta i treća, „bosanska“ optužnica, iako je upravo na Bosni svojevremeno postao onaj „faktor mira i stabilnosti“.

MILOŠEVIĆ I AMIKUSI: Pre nego što ga, kako je najavljeno, optuže za ulogu u ratu u BiH, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević biće u prilici da se 29. oktobra po treći put pojavi pred sudijama Tribunala i pri tom po drugi put izjasni o (proširenoj) optužnici za događaje na Kosovu, i prvi put (8. oktobra) o podignutoj optužnici za zločine protiv čovečnosti i druge zločine počinjene u vreme rata u Hrvatskoj. Prema pravilima haške procedure tužilac je dužan da od sudije zatraži dozvolu za proširivanje već postojeće optužnice i ponudi na proveru i potvrdu nove dokaze do kojih je u međuvremenu došao. Dopunjena „kosovska“ optužnica tereti Miloševića za raseljavanje Albanaca unutar Kosova, a pokušava da dovede u vezu i ubijene i nestale iz Suve Reke i Meje sa nedavno pronađenim masovnim grobnicama kraj Batajnice.

Kako će na sve to reagovati Slobodan Milošević, koji je u prethodna dva pojavljivanja pred sudskim većem odbio da prizna Tribunal i tvrdio da je to „lažni“ i „politički“ sud, prilično je lako pretpostaviti. Nije, međutim, isključeno da Milošević ovog puta svoju prilično cementiranu poziciju u ignorisanju Suda pokuša možda da pred kamerama svetskih TV stanica osveži pričom o svom „pravovremenom suprotstavljanju terorizmu“, što po njegovom mišljenju u međunarodnoj zajednici nije bilo na vreme shvaćeno. Tako nešto dalo bi se naslutiti po izjavama i porukama njemu najvernijeg krila SPS-a okupljenog oko nestranačke organizacije Sloboda.

U tom haškom teatru u kome se Milošević opredelio za zanimljivu ali i prilično rizičnu stratešku igru (mnogi, doduše, misle da on zapravo i nema šta da rizikuje jer najverovatnije nikada neće izaći van ševeningenskih zidina), kulise, pravila ponašanja, dužinu teksta i sve ostalo ipak postavlja i određuje sudija Ričard Mej. Na poslednjem statusnom pretresu održanom krajem avgusta sudija Mej je delovao prilično nesrećno ne samo zbog Miloševićevog pokušaja da održi novi politički govor već i zbog nespremnosti glavne tužiteljice Karle del Ponte da se preciznije izjasni o rokovima za početak ovog suđenja. Ovoga puta sudiju Meja čeka i odluka o tome da li da Miloševiću sudi po tri različite optužnice i u tri različita procesa ili da kosovsku, hrvatsku i bosansku priču smesti u samo jedno suđenje. Za šta god da se odluči, ovo suđenje će potrajati godinama. Interes odbrane koja zvanično ne postoji, jer Milošević ne želi advokate (bar za sada), bio bi svakako da ide na razdvojena suđenja. Interes Karle del Ponte je da sve ove procese spoji u jedan kako bi optuženi u startu izgledao „strašnije“ i „krivlje“.

U predstavi zakazanoj za 29. oktobar na haškoj sceni će se prvi put pojaviti i trojica „prijatelja suda“ (amicus curie), zaduženih da u odsustvu Miloševićevih pravih branilaca pomognu Sudu da objektivnije obavi posao i eventualno se ne ogreši o neka pravila procedure. U trojici „amikusa“, advokatima Miši Vladimirofu, Stivenu Keju i Branislavu Tapuškoviću, Milošević je u startu prepoznao pretnju svojoj strategiji osporavanja Suda zbog čega se prema njima najverovatnije neće odnositi previše prijateljski, već će pokušati da ih ne primeti u sudnici. „Amikusi“ su, međutim, pre nekoliko dana Tribunalu predali svoj podnesak u kome traže odbacivanje postojeće optužbe i momentalno puštanje Miloševića iz pritvora. Oni u osnovi traže da sudsko veće razmotri Miloševićeve argumente po kojima je Tribunal „nezakonita“ institucija jer ju je osnovao Savet bezbednosti, a ne Generalna skupština UN-a. Trojica advokata smatraju da ima prostora da se još jednom raspravlja i o zakonitosti osnivanja Tribunala iako je Apelaciono veće Haškog tribunala još prilikom prvog suđenja bosanskom Srbinu Dušanu Tadiću prekratilo te dileme i zaključilo da je ovaj Sud zakonito osnovan. Tu ocenu o zakonitosti osnivanja Suda dale su svojevremeno same sudije Tribunala, pa se trojica „prijatelja suda“ zalažu da se takva ocena proveri i od nekoga sa strane. „Amikusi“ takođe smatraju da bi Miloševiću trebalo dozvoliti da se brani političkom argumentacijom ako to želi, a daju mu za pravo i kada zahteva da mu se omoguće kontakti sa medijima tim pre što je optužnica javna i što su se predsednik Suda i glavni tužilac do sada često javno u medijima izjašnjavali o optužnici. Trojica advokata u svom podnesku ukazuju i na neustavnost Miloševićevog izručenja Hagu jer su nalozi za hapšenje bili upućeni saveznim organima SRJ, a ne republičkim koji su ga i predali Tribunalu.

Prijatelji suda su tako praktično ponovili gotovo sve ono što je u svom podnesku pominjao i sam Milošević. Zanimljivo je da je podnesak sa takvim zahtevima sada potpisao i holandski advokat Miša Vladimirof koji je 29. augusta na jednoj tribini u Hagu privatno zastupao sasvim drugačije stavove. Vladimirof je tada tvrdio kako je o svim nedoumicama i eventualnim dilemama oko legalnosti Haškog tribunala danas izlišno govoriti i da je to trebalo učiniti bar 5-6 godina ranije. Iste večeri ovaj poznati holandski advokat suprotstavio se i mišljenjima pojedinih pravnika da je Milošević uhapšen i doveden u Hag na nelegalan način. Vladimirof je tada zastupao stav da je sve legalno jer je za Miloševićem bila raspisana međunarodna poternica. Pozicija „prijatelja suda“ naterala je očigledno ovog advokata da svoje privatno mišljenje potisne pred obavezom da se vodi računa o svim prigovorima od strane optuženog.

ENERGIČNA GOSPOĐA: Zagrevajući se za predstavu u kojoj joj narednog ponedeljka pripada jedna od glavnih uloga, Karla del Ponte je prošlog ponedeljka i utorka skoknula do Beograda i Podgorice. Za razliku od njenog prošlog boravka u Beogradu (početkom septembra ove godine) kada je bila nasmejana i zadovoljna, pogotovo saradnjom srpskih vlasti sa Tribunalom, glavna tužiteljica je ovog puta bila namrgođena i poručila je da blokada stiže sa saveznog nivoa. „Upućeni“ tvrde da je gospođa Del Ponte javno kritikovala samo savezni nivo, dok je u zvaničnim razgovorima navodno bila ljuta i na republičku vladu zbog usporene saradnje, ali da to nije želela da saopšti jer vodi računa o kredibilitetu i stabilnosti Đinđićevog kabineta. Zvanično, gospođa Del Ponte je protestovala jer haški istražitelji još nemaju dovoljno otvoren pristup svoj dokumentaciji, arhivskom materijalu i svedocima. Nezvanično, mora da su joj zasmetale i neke ranije Đinđićeve izjave kako Tribunal, sada kada ima Miloševića u rukama, ima sasvim dovoljno posla da može da ostavi Beograd izvesno vreme na miru. Prošlog meseca kada se pričalo da tužiteljka dolazi da utanači odlazak Milana Milutinovića u Hag, premijer Đinđić je čak tvrdio da naše međunarodne obaveze prema Tribunalu u Hagu nisu tako velike kao naša obaveza da poštujemo domaće propise koji garantuju imunitet nosilaca funkcija, čak i kada su na haškoj listi.

Za mesec i po dana, koliko je prošlo od septembarske posete glavne haške tužiteljice Beogradu do danas, sa njenog lica je nestao osmeh, a sa njenog spiska izgleda neodređen broj tzv. zapečaćenih optužnica. Ili se tako nešto samo čini ako se pažljivo čitaju i tumače prilično zbunjujuće i različite izjave nadležnih ministara. U septembru je, naime, po odlasku iz Beograda haške tužiteljice srpski ministar pravde Vladan Batić saopštio javnosti da ima „oko deset, jedanaest jugoslovenskih državljana na tajnim optužnicama“ i da Karla del Ponte odbija da se javno obelodane njihova imena. Početkom ove nedelje tužiteljica je u Beogradu pred novinarima rekla da „što se tiče zapečaćenih optužnica, vlasti imaju identitet svih sedam optuženih“. Ovoga puta po odlasku Karle del Ponte oglasio se ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović koji je u intervjuu Radiju B-92 tvrdio da „nijedna od sedam osoba sa tajnih optužnica nije državljanin SRJ“. Mihajlović je sa primetnim olakšanjem pomenuo da se uoči dolaska haške tužiteljice pominjao velik broj (stotina) potencijalnih putnika za Hag, i da je sada kada se zna da ih je samo sedam ta fama konačno razbijena. Ukoliko nijedna od sedam osoba sa tajnih optužnica nije državljanin SRJ, onda zaista ispada kako su sve priče o mnogim sadašnjim i bivšim oficirima vojske i policije kao „sigurnim haškim putnicima“ bile uglavnom plod nečijih nagađanja i političkih igara. Ispada, takođe, da je Karla del Ponte bespotrebno boravila u Beogradu. Nešto manje nedoumica izazavao je izgleda boravak Karle del Ponte u Podgorici koji je usledio samo dva dana pošto je general Pavle Strugar otišao u Hag kao prvi jugoslovenski državljanin koji je to dobrovoljno učinio (šire o tome… ).

Nova poseta glavne haške tužiteljice ponovo je u neku ruku aktuelizovala i potrebu da se što pre donese zakon o saradnji sa Tribunalom kako se ona ubuduće ne bi svodila na političke odnose snaga i trgovinu ili iznova izazivala institucionalne potrese i frustracije. Hrvatski primer, doduše, pokazuje da ponekad ni zakon nije baš svemoguć. Tamo je nedavno vlada gotovo pala kada je prvi put ozbiljno pokušala da primeni zakon o saradnji sa Hagom, usvojen još 1996. godine. Ovih dana neki haški izvori tvrde kako se Karla del Ponte sprema da u UN-u predloži da se Hrvatskoj uvedu sankcije ukoliko se u Hagu do kraja meseca ne pojavi odbegli (ili uz pomoć vlasti skriveni) general Gotovina.

Karlu del Ponte Dušan Mihajlović je inače opisao kao „energičnu gospođu koja zna šta radi i dobro se bori da obavi posao, ne gledajući pri tom šta drugi misle i u kakvoj će se situaciji naći“. Prošli put kada se Slobodan Milošević pojavio pred Tribunalom, Karla del Ponte se zaista našla u neobičnoj situaciji. Na pitanja koja joj je sudija Mej postavio u sudnici ona je precizno odgovorila tek kasnije van sudnice, kada se našla pred kamerama vodećih svetskih TV stanica. Pri tom očito nije vodila računa šta ko o tome misli, ali se „borila da obavi posao“. Iako pojedini stručnjaci smatraju da je najnoviju optužnicu protiv Miloševića (onu „hrvatsku“) pisala ruka koja je bila „u velikoj žurbi“, obećani posao je obavljen.