Sedi, jedva dvojka

Od 2002. godine američka nevladina organizacija Irex ProMedia meri istom metodologijom održivost medija u bivšim zemljama socijalizma. Prva ocenjena godina bila je 2001, a rezultati za poslednju 2009. upravo su objavljeni. Metodologija merenja je jednostavna. Krajem svake godine 10–14 vrhunskih poznavalaca pojedinih medijskih oblasti ocenjuje pet ciljeva kojima teži svaki demokratski medijski prostor, ocenama od 0 do 4. To su:

Cilj br. 1: Ocena zakonskih i društvenih normi za zaštitu i unapređenje slobode govora

Cilj br. 2: Ocena koliko novinarstvo ispunjava profesionalne standarde kvaliteta

Cilj br. 3: Ocena u kojoj meri izvori osiguravaju građanima pouzdane i objektivne informacije

Cilj br. 4: Ocena u kojoj meri prihodi omogućavaju ekonomsko poslovanje i nezavisnu uređivačku politiku

Cilj br. 5: Ocena da li medijske institucije deluju u funkciji profesionalnih interesa medija

Ocenjivanje se obavlja na višesatnoj sesiji na kojoj se ukrštaju mišljenja i argumenti. Nakon toga svaki od 14 učesnika formira sopstvenu ocenu za dati cilj. Prednost metodologije jeste to što u oceni održivosti medija učestvuju poznati novinari i stručnjaci za medijsku oblast, što je ocenjivanje sasvim oslobođeno bilo kakvih uticaja i što omogućava da se uporedi godišnja dinamika razvoja medijskog ambijenta zemlje sa drugim zemljama.

U ovih devet godina za Srbiju su karakteristična tri perioda: Prve tri godine (2001–2003) ubrzano se popravljalo medijsko nasleđe zahvaljujući uvođenju evropskih standarda u medijsko zakonodavstvo i njihovoj relativno dobroj primeni. U tom periodu MSI indeks raste sa 1,86 na 2,52 i dostiže najbolju ocenu u čitavom devetogodišnjem periodu. Posle ubistva Zorana Đinđića dolazi period trogodišnje stagnacije koji karakterišu zaustavljanje medijskih reformi i svesno otežavanje primene „evropskih“ zakonskih rešenja. Poslednji trogodišnji period pokazuje oštro srozavanje medijske održivosti u Srbiji izazvano ekstenzivnim rastom političkih pritisaka na celokupan medijski prostor, odsustvom konstruktivne regulative i znatnim pogoršanjem tržišnog poslovanja, posebno tzv. lokalnih medija.

U poslednje tri godine u čitavom regionu, osim na području Kosova, nije bilo poboljšanja medijske situacije. Kosovo je očigledno u početnoj uzlaznoj fazi, tokom koje se unose evropska rešenja u propise i praksu. Ostala područja su stagnirala (BiH, Hrvatska i Crna Gora), a Srbija i Makedonija zabeležile su pogoršanja medijske održivosti. Iz ekonomskog ugla svaka razvojna stagnacija je zvono za uzbunu, a višegodišnja tendencija pogoršavanja bilo kog društvenog segmenta činjenica je koja bi trebalo da pokrene vlasti na efikasnu reakciju.

Kod ocene profesionalnosti medija panelisti vide tabloide kao najveću pretnju profesionalnom novinarstvu, ali i nekritično prenošenje državnih i partijskih saopštenja, nizak nivo obrazovnih programa za novinare, sve jači uticaj PR centara na novinare, te nepostojanje monitoringa etičke prakse u medijima. Razlozi pada etičnosti u novinarstvu su opšti pad kupovne moći, niže zarade novinara, uticaj ekonomskih centara moći i tajkuna, pritisci političara, strah od gubitka posla i širenje samocenzure. Ozbiljna prepreka profesionalnosti medija jeste činjenica da je u Srbiji veoma mali broj novinara specijalista za aktuelne teme kakve su ekonomski razvoj, javna potrošnja, zaštita okoline, ratni zločini, organizovani kriminal itd. Premalo i sve manje istraživačkog novinarstva takođe smanjuje ocenu profesionalizma u srpskim medijima.

Obrazloženja panelista za nisku ocenu zakonskih okvira za medije bila su: avgustovski amandmani na Zakon o javnom informisanju ocenjeni unisono kao pokušaj vlasti da kontroliše medije; Zakon o Nacionalnim savetima nacionalnih manjina koji je institucionalno ustupio osnivanje i upravljanje delom medija političkim telima; opšte povećanje uticaja političkih struktura na medije i uređivačku politiku neprimenom važećih zakona posebno u lokalnim sredinama; izrazito loša praksa odobravanja dozvola za emitovanje programa Republičke radiodifuzne agencije, koja je osnovana kao nezavisno telo ali je ostala pod jakom kontrolom Skupštine Srbije (koja bira članove Saveta Agencije); nastavak delovanja piratskih medija i nesposobnost agencija da ih uklone sa tržišta na kojem održavaju haos. Indikativan je primer Niša (odobrene tri regionalne licence i devet lokalnih, a pirati i dalje emituju), kao ilustracija broja medija u Srbiji koji je toliko velik da onemogućava ekonomsku održivost prosečnog medija. Panelisti su takođe uzeli u obzir učestale slučajeve napada na novinare i činjenicu da većinu tih slučajeva policija nije rešila. Važan razlog za nisku ocenu ovog cilja bila je i činjenica da ni posle osam godina nije dovršena privatizacija medija, nego je uz podršku vlasti inicirano vraćanje prava države da osniva i bude vlasnik medija, uključujući i one s nacionalnom pokrivenošću (RTS, Tanjug, „Politika“, „Večernje novosti“, Studio B…). Zastoj privatizacije snažno je uticao na jačanje političke kontrole nad medijima i u lokalnim sredinama.

Uticaj krize i razarajuće dejstvo prezasićenog medijskog tržišta doprinelo je velikom padu ocene ekonomije medijskog poslovanja. Nekvalitetno regulisanje tržišnih odnosa, neravnopravan položaj pojedinih grupa medija na tržištu, finansijska kriza, nelikvidnost srpske privrede i države, pad ulaganja u medijsko reklamiranje za 25 odsto u 2009. godini, dalje smanjenje stranih donacija, neobjektivna dodela donacija Ministarstva kulture, skretanja oglašivača sa lokalnih u nacionalne medije, monopol tri reklamne agencije koje drže 80 odsto tržišta, sve to je ugrozilo ekonomski opstanak medija. Rezultat svega je povećan broj ugašenih medija, uključujući i neke u državnom vlasništvu.

Jedan od relativno dobrih medijskih segmenata u Srbiji jeste pluralnost izvora informacija. Dostupni su svi mogući stavovi i pogledi u velikom broju medija različitih orijentacija. Strani mediji takođe su dostupni bez ograničenja. U toku godine pojavila se praksa nekih kablovskih operatera da pod raznim izgovorima blokiraju strane kanale, posebno one iz susednih zemalja. Sliku kvari i slučaj medijskih agencija od kojih su dve, Beta i Fonet, u neravnopravnom položaju, jer državna agencija Tanjug dobija oko dva miliona dolara godišnje iz državnog budžeta, a prisutna je na tržištu agencijskih usluga. Posebno je istaknuto nezadovoljstvo pojavom paradržavne agencije Infobiro, koja besplatno ustupa video-izveštaje sa različitih događaja čiju produkciju plaća uglavnom država iz budžeta. Posledice su pogubne za one koji rade agencijski posao a žive od tržišta. Ovaj pristup takođe omogućava državi nametanje sopstvenih informacija i stavova, umesto novinarski profesionalno obrađenih vesti. Većina panelista smatra Infobiro PR agencijom i „devijacijom u sistemu, jer se PR proizvod koristi kao profesionalan medijski proizvod“, pa je ocenjeno da je „slučaj Infobiroa indikator problema koji je sve ozbiljniji: mešanje PR aktivnosti i žurnalizma“.

Tokom 2009. medijske institucije su diverzifikovale aktivnosti, posebno u zaštiti prava novinara. Ipak, ocenjeno je da su još uvek preslabe da se nose sa organizovanim državnim i partijskim pritiscima. Izraženo je i razočaranje sve slabijim uticajem civilnog sektora, a posebno nepostojanje efikasnog novinarskog sindikata čiju ulogu ne mogu preuzeti medijske institucije ili aktivni NVO-i.

Sve u svemu, medijski sektor odraz je ukupnog političkog i ekonomskog haosa u Srbiji, zemlji sa verovatno najvećim brojem medija po glavi stanovnika u svetu. U Evropi Srbija je među zemljama sa najviše medija u državnom vlasništvu jer ni posle osam godina od donošenja zakona nije uspela privatizovati medije. Regulatorne institucije još tolerišu ilegalne medije pa na tržištu postoje tri neravnopravne grupe medija: privatni mediji koji žive samo od tržišnog poslovanja i dve povlaštene grupe: ilegalni (piratski) mediji bez ikakvih obaveza prema državi i mediji u potpunom ili delimičnom vlasništvu države, koji se finansiraju budžetskim novcem poreskih obveznika ali i prihodima od tržišnog poslovanja stvarajući nelojalnu konkurenciju privatnim medijima. Navedene činjenice i nesporno jačanje političkih pritisaka na medije doveli su do pada ocene održivosti medija u Srbiji sa 2,52 u 2005. na 2,07 u 2009. godini.