Sedam čuda srpske politike

Aktuelna politička, ekonomska i društvena situacija Srbije opterećuje savest i svest svih onih građana koji znaju za bolji svet ili bi želeli da vide Srbiju u boljem izdanju. Koje su to karakteristike koje Srbiju održavaju u stagnantnom stanju i udaljavaju od uspešnih sistema?

Pođimo od onih najočiglednijih koje su nesporno veoma tesno povezane i međusobno uslovljavajuće. Prvo, oštre i nepomirljive konfrontacije o razvojnoj perspektivi Srbije sasvim nedvosmisleno potvrđuju da vođstvo ovog društva, koje na izborima „kupi“ većinu izbornih glasova, nema jasnu razvojnu viziju, niti na unutrašnjem, niti na spoljno-političkom planu. Nedostatak vizije se jasnije prepoznaje u odsustvu smislene strategije u gotovo svim sektorima javnog života. A kada nema konsenzualne razvojne strategije, onda je na delu nedosledna politika u kojoj je „sve moguće i ništa nije moguće“.

Iz toga se rađa apatija i melanhonija na strani učenijeg i ozbiljnijeg sveta, a euforična samoobmana i egzaltacija, umišljeno osećanje moći u realnoj nemoći, pa i beznađu, na strani nedoučenih i objektivno marginalizovanih ljudi. Drugo, i kada se uspostavi, najčešće privremena, retorička saglasnost oko razvojnih ciljeva, bez kojih „nema Srbije“, opet izostaje drugi nivo saglasnosti oko prioriteta među njima, čime se posredno narušava saglasnost oko „pitanja svih pitanja“. Jer, ti ciljevi se posmatraju fragmentarno i separatno, rasuto u vremenu i prostoru, što ih čini isključivo proklamacijskim, udaljenim od realne utemeljenosti i u dogledno vreme predvidive ostvarivosti.

Treće, Srbija nema utemeljene državne institucije, za razliku od dobro uređenih država, koje mogu da izdrže test sopstvene rekonstitucije. Ovde svaki izborni ciklus svodi institucije na njihove fasade i realni život u mnogim sektorima zamrzava, usled čega Srbija postaje velika čekaonica. To je, naravno, dnevna mora za sve one koji su u realnim poslovnim aktivnostima i koji sa mukom pokušavaju da detektuju filozofiju i logiku srpskog privrednog čuda. Četvrto, ispravno se zaključuje da nema stabilnih i delotvornih institucija bez kvalitetnog ljudskog potencijala u njima, osposobljenih i spremnih ljudi da budu na usluzi svojim građanima. I to je, naravno, tačno, ali ostaju neshvatljivi nesklonost i otpor prema znanju i profesionalizmu, naročito u centrima realne, pre svega političke moći, koje dosledno zaposedaju i uspešno štite ljudi bez struke ili koji su svoju struku, zbog unosnijeg posla, ostavili po strani. Naravno, to je njihovo lično i grupno pravo, ali gde je tu interes onih koje zastupaju, odnosno onih koji ih plaćaju, preko čijih glasova su se domogli uticajnih pozicija? Jer, na drugoj strani, svako razuman želi da ima kvalitetniju uslugu, da ima boljeg lekara, profesora, poslovnog partnera, te nastoji da napravi, pod najpovoljnijim uslovima, najbolji izbor. U politici to pravo pripada vođstvu i/ili lideru partije, koji se u pravilu ne opredeljuju za kriterijume kojima se inače koriste u nepolitičkim okolnostima i aktivnostima, već to čine u odnosu na pretpostavljenu lojalnost i interesnu obveznost svojih pristaša. Tako su se u svim partijama formirale stabilne vrhuške, kojima su puna usta priča o promenama i velikim izazovima i mogućnostima, a u sopstvenim sredinama to svesno zaboravljaju, tako što, na primer, u etiku svog partijskog kreda unose i institut blanko ostavke, za one kojima bi na pamet moglo da padne da misle svojom glavom te da to čine nepristrasno, kada je reč o idejama, a pristrasno kada je reč o građanima.

Peto, ostali smo predugo u raskoraku sa svetom i po pitanju relacija i mere značaja i uticaja pojedinih sektora države, privrede i društva. Opet preko najindikativnijih primera: da se preko politike, simultano kontroliše i „diluje“ ekonomija (benevolentnije tumačenje preko sintagme dominacije politike nad ekonomijom), da veću pažnju političkog vođstva privlače ministarstva sile u odnosu na ministarstva ekonomije i finansija, a ova više u odnosu na ona koja treba da brinu o opštem razvoju, obrazovanju, nauci, zdravlju, kulturi… Takav vrednosni sistem se odražava i na brižnost izbora ljudi u spomenutim sektorima, preko kojih bi lični autoritet (integritet i kredibilitet ličnosti) bez obzira na portfelj, mogao da parira poziciji moći u establišmentu. Ali, ovo je tema za neka druga vremena. Sada se čini aktuelnijim pitanje, koje se inače više ne postavlja u razvijenim demokratijama, potreba razdvajanja visokih državnih i partijskih funkcija. To pitanje će u ovoj sredini ostati prisutno sve dok imamo na delu anahroni partijski sistem i nerazvijene državne institucije. Lideri koji se ovim pitanjem budu ozbiljno pozabavili, ovo nije protivurečnost in adjecto, biće upamćeni kao vesnici novog političkog vremena. Pomeranje u odnosu na iskustvo sa minulom praksom realsocijalizma, u kome je partijska organizacija istisnuta/potisnuta iz privredne organizacije, što su ondašnji hardlinersi smatrali kobnom strateškom greškom mekog socijalizma, završilo je u slučaju našeg postsocijalizma, „samo“ brigom za čelne funkcije u javnim preduzećima. Privatizacijom nekadašnjih društvenih preduzeća delimično je prikrivena, ali ne i izbegnuta, proliferacija potencijalnog političkog meritokratizma. Ova „delimičnost“ bi zasluživala brižljiviju analizu.

Šesto, imidž populizma još ima svoje „mušterije“ u Srbiji. I ovlašna analiza sadržaja javnih poruka, obraćanja javnosti, podseća da nije prošlo vreme jeftinog udvaranja i zavodljivih smicalica o rodoljublju, dostojanstvu, dignitetu i identitetu. Mnogima je u duši ostala čarolija „dafinizma“ i „jezdimirizma“ kada su „banke cvetale“, pri čemu nije bilo ekonomije, ali je bilo kapitala, nije bilo rada, ali je bilo profita. Da smo ipak deo globalnog sveta, govori i neverovatni refleks buđenja „zrikavaca“ i točenja svetlog i tamnog benzina/nafte na kriglu, kao posledica vrtoglavog rasta cene crnog zlata po barelu. Još je prisutnija sklonost da se stvara biznis u biznisu, bez ovlašćenja i odgovornosti, a ne nov i legalan biznis. Istine radi, u tome ponekad i ponegde ne pomaže ni ino-biznis, verovatno zbog procene da je lagodnije prilagođavanje postojećim okolnostima, domaćim pravilima igre, od upuštanja u mukotrpni proces njihovih promena. I ova konstatacija neodoljivo podseća na različitost poslovnih ambijenata u razvijenom svetu i sveta u razvoju.

Sedmo, čini se tačnom ocena da su u našoj po mnogo čemu specifičnoj tranziciji od bolesnog ka zdravom društvu, mnoge civilizacijske vrednosti potisnute, neke razorene, neke nikad dosegnute. Njihovu vezu sa svetom politike i biznisa ne treba posebno dokazivati. Jer, uloga političkog faktora u tome nije mala, imajući u vidu njegovu veliku moć. Da na kraju ova ocena ne bi ostala apstraktna, podsetio bih na sudbinu socijalnog humanizma, na solidarnost, pacifizam, toleranciju, otvorenost društva, filantropiju, zaštitu prirode i svih njenih resursa. Jer, priroda, bez ministarstva i štabova odbrane, počela je sama da se brani. Sve bi ovo morale biti vidljive tačke na road mapama karijera modernih lidera, za kojima Srbija treba da vapi.