Sećanje na Ahtisarija

Srpska diplomatija je na nogama kao da je pitanje prijema Kosova u Unesko „majka svih bitaka“. Otkako je Izvršni savet Uneska izglasao preporuku Kosovu za prijem u članstvo ove organizacije, što je bio pretposlednji korak Kosova pred konačnu odluku na Glavnoj konferenciji Uneska koja je najavljena za novembar, šef srpske diplomatije Ivica Dačić ne propušta priliku da analizira ko je kako glasao u ovoj organizaciji, bodreći: „Ništa još nije gotovo!“

Premijer Aleksandar Vučić, tiho, gotovo monaški, poručuje da „naše, srpske crkve i manastire ne može niko da otme i uzme“, očinski teši, kao kad se košarkaška reprezentacija prošlog meseca vratila s Evropskog prvenstva u Lilu, sa osvojenim četvrtim mestom: „mi smo mala zemlja“, borimo se do „poslednje kapi znoja“, „lavovsko srce, izgaranje na terenu“ i sve tako.

KOKOŠIJE PAMĆENJE: Znajući da Srbi pamte kao kokoške, samo šest sati, kako je to Aleksandar Tijanić voleo da kaže, Vučić i Dačić su odigrali tradicionalno. Marketingom za unutrašnju upotrebu. Jer, ko bi se sad sećao u ovom haosu kad nam otimaju manastire, da su se pre dve godine njih dvojica Briselskim sporazumom obavezali da neće sprečavati evrointegracije Kosova, a to, u prevodu, znači i prijem u međunarodne institucije i organizacije, uključujući i UN. „Evropskim integracijama ne mogu da pristupe regije, pokrajine i statusno nedefinisane teritorije, već samo nezavisne zemlje – članice UN“, podsetio je nedavno i Aleksandar Senić, predsednik Skupštinskog odbora za evropske integracije („Danas“, 15. oktobar). Ukratko, sve ovo s Uneskom samo je jedan korak u evropskim integracijama Kosova, koji je garantovan Briselskim sporazumom baš kao i ostali koraci, recimo, promena u nazivu pregovora. Tako, pregovori se više ne vode u vezi sa normalizacijom odnosa između dva grada, Beograda i Prištine, već dve države jer to piše u tački 14 Briselskog sporazuma.

To je, da se ponovi, ona čuvena tačka 14 Briselskog sporazuma koja kaže: „Obe strane se obavezuju da neće ometati jedna drugu na putu evropskih integracija i da neće podstrekivati druge da to čine.“ Čuvena tačka, zato što je po srpskoj želji modifikovana, i na koju je tadašnji Dačićev vicepremijer Vučić bio posebno ponosan. Iz nje je, naime, izbačen deo da Srbija ne sme da ometa učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije, uključujući i UN. Srpskoj je strani učinjen ustupak, zapravo dopušteno je eufemistično uopštavanje za srpsku unutrašnju upotrebu, a suština je ostala nepromenjena. Isto onako kako je srpska javnost zamlaćivana u vreme Tadićeve vlasti, pa za ulazak Srbije u EU uslov nije bio srpsko priznavanje Kosova, nego „dobrosusedski odnosi“ sa Kosovom. Predstavnici evropske administracije i danas su uporni da EU ne traži od Srbije da prizna Kosovo, već da se postara da se uspostave dobrosusedski odnosi. Na kraju krajeva – i ne traži. Jer kako nedavno reče Ginter Ferhojgen, bivši komesar EU za proširenje, „stvar je politički jasna, kosovska nezavisnost je ireverzibilna (nepovratna) i ta se realnost mora prihvatiti u Srbiji“. Na prvom mestu, dobrosusedskim odnosima.

Dalje, šef srpske diplomatije je pre samo godinu dana, bez trunke eufemizma, rekao da „Srbija ne može da spreči ulazak Kosova u međunarodne organizacije i institucije“ (o čemu glasaju države članice tih organizacija, prim. aut.) te da je to pokazatelj da je nezavisnost Kosova „proces koji klizi“:

„Naša koncepcija je bila da ‘ne priznajemo nezavisnost Kosova’. To imamo napisano, kažemo radi reda, a to misli i međunarodna zajednica. Sada ne govorimo na takav način, već smo aktivni učesnici u procesu, a ranije nismo bili. Naš zadatak je da nađemo i tražimo rešenja, glavni adut nam je UN. Oni mogu da dobiju članstvo u međunarodnim organizacijama, ali u UN ne mogu ući bez saglasnosti zemalja koje su na našim pozicijama“ (TV B92, 4. jul 2014). Tu se vešti Dačić ponovo poslužio zamenom teza, podsećajući na pravo veta u Savetu bezbednosti UN, koje imaju zemlje – srpski prijatelji, poput Rusije ili Kine. I to je tačno, samo pod uslovom da to hoće Srbija, o čemu Dačić uopšte ne govori, jer se to, kao, podrazumeva. Ne podrazumeva se, jer su Vučić i Dačić, da se ponovi još jednom, Briselskim sporazumom u tački 14, Srbiju obavezali da ne ometa ulazak Kosova u UN.

Zbog svega ovoga diplomatska ofanziva Srbije u epizodi „Kosovo u Unesku“ deluje, što reče Senić, farsično i kao još jedna loša predstava. Posebno i zato što Srbija još nije uspela da za pregovaračkim stolom pokrene dijalog o položaju i statusu SPC na Kosovu, imovini SPC i srpskoj imovini uopšte, makar o razrušenim nadgrobnim spomenicima na pravoslavnim grobljima. I to je realnost koju bi Srbija trebalo da prihvati. Toliko o zvaničnom Beogradu kao o „aktivnom učesniku u procesu“, kako to Dačić ocenjuje.

Svejedno, ne deluje najjasnije s međunarodne tačke gledišta kako će fizički biti obezbeđeno srpsko kulturno nasleđe (sa ili bez prideva „srpsko“, u zavisnosti od toga koja se članica Uneska pita) samo pukom odlukom da li će Kosovo biti primljeno u Unesko ili ne?

foto: ap

TAKO JE GOVORIO ARTEMIJE: Primedba SPC da su naši spomenici na listi svetske kulturne baštine Uneska upisani tako da „nije jasan njihov istorijski i verski identitet“, i nedavna poruka igumana manastira Visoki Dečani Save Janjića na Tviteru: „Ako Unesko želi da uprkos svemu dozvoli Kosovu da ‘preuzme’ srpske pravoslavne crkve, neka nas prvo velikodušno skinu sa liste svetske baštine“ – podsetile su na bivšeg episkopa raško-prizrenskog, raščinjenog vladiku Artemija.

Ili, tako je govorio Artemije pre devet godina. Godine 2006. je Unesko na listu svetske kulturne i prirodne baštine, kao i na listu svetske baštine u opasnosti pod nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu“, upisao Pećku patrijaršiju, Gračanicu i Bogorodicu Ljevišku, pored manastira Visoki Dečani koji je na Uneskovoj listi od 2004. godine. Tadašnji episkop raško-prizrenski vladika Artemije bio je jedini od svih crkvenih velikodostojnika koji se javno pobunio zbog Uneskovog brisanja odrednice „srpski“, smatrajući da je tako izbrisan razlog zbog kojeg su srednjovekovni manastiri na Kosovu u opasnosti. Rekao je da će Svetom arhijerejskom sinodu predložiti da zahteva od Uneska „da ispred tih svetinja vrati odrednicu da su to srpski spomenici, ili da ih skine sa svoje liste, a SPC i država Srbija će o njima voditi računa i ubuduće, kao što su to činili i u proteklim vekovima“ („NIN“, 10. avgust 2006).

I stvarno, ako već prema Uneskovom statutu nijedan spomenik na listi kulturne baštine nije upisan sa nacionalnom odrednicom, o čemu je tada govorio Jovan Ćirilov, tadašnji predsednik Nacionalne komisije Srbije za Unesko, kako to da ni u opisu ovih spomenika kulture na sajtu Uneska nema ni naznake da pripadaju srpskoj kulturnoj baštini i SPC, što je kod drugih kulturnih spomenika uobičajeno?

Kod Keopsovih piramida piše da su nastale u starom egipatskom kraljevstvu, za manastir Studenicu, recimo, koji je takođe na listi svetske kulturne baštine Uneska, stoji da je reč o „najbogatijem srpskom pravoslavnom manastiru, zadužbini Stefana Nemanje, osnivača srpske srednjovekovne države“. Kao što su na britanskom delu spiska svetske baštine definisani „dvorci i gradske zidine kralja Edvarda I“. U opisu Gračanice ili Bogorodice Ljeviške, međutim, ne stoji da je reč o zadužbinama kralja Milutina.

Treba ovde reći da su te 2006. bili aktuelni pregovori Beograda i Prištine u Beču, a Marti Ahtisari je bio specijalni izaslanik UN u pregovorima. Boris Tadić bio je predsednik Srbije, a Vojislav Koštunica premijer. Sem Eparhiji raško-prizrenskoj, nikome tada nije zasmetao tretman srpskih manastira u Unesku.

PITANJE IDENTITETA: Pismo Svetog sinoda direktorki Uneska povodom pretenzija da Kosovo postane članica Uneska od 14. septembra 2015, zanimljivo je zbog dva detalja. Prvi je pozivanje na Aneks 5 Ahtisarijevog plana za Kosovo, a drugi primedba SPC da su naši spomenici na listu svetske kulturne baštine upisani tako da nije jasan njihov istorijski i verski identitet:

„Institucionalna zaštita srpskog pravoslavnog nasleđa na Kosovu i Metohiji sa našom imovinom, imenom i istorijskom tradicijom mora biti efikasno definisana i obezbeđena od pokušajâ prepravljanja istorije i lišavanja naše Crkve i naroda održive budućnosti. Potrebne su snažne pismene međunarodne garancije, uz rehabilitaciju sadržaja Ahtisarijevog Aneksa 5, kao zaštita od mogućeg menjanja lokalnog zakonodavstva u budućnosti i donošenja novih diskriminatornih zakona. U tom smislu smatramo da je posebno važno ime pod kojim su naši spomenici upisani na listu svetske kulturne baštine jer ono u sadašnjem obliku ne ukazuje jasno na njihov istorijski i verski identitet, te ostavlja prostor za političke i informativne manipulacije. Odlučno smatramo da bi pitanje srpskog pravoslavnog nasleđa na Kosovu i Metohiji moralo da bude uključeno u briselski dijalog između Beograda i Prištine zbog njegove krajnje osetljivosti za međuetničke odnose i multietničku budućnost Kosova i Metohije.“

Pozivanje SPC na Aneks 5 Ahtisarijevog plana iz 2007. godine u zaštiti pravoslavnog nasleđa na KiM izazvalo je različite komentare u javnosti. Srbija, kao što je poznato, nikad nije prihvatila dokument koji podrazumeva priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, po modelu „nadgledane nezavisnosti“, te je plan specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija koji predviđa nezavisnost Kosova pod nadzorom međunarodne zajednice uz široku autonomiju za srpske opštine, nakon ruskog veta, odbacio Savet bezbednosti UN. Jedni smatraju da je SPC napravila veliku grešku, dok su drugi ubeđeni da je SPC izgleda „prihvatila realnost“ shvativši da je primena Aneksa 5 jedini način da se spase crkvena imovina u slučaju prijema Kosova u Unesko. Dakle, spasavaj što se spasti može.

Činjenica jeste da je Aneks 5 ovog plana predvideo da Kosovo garantuje da bi pokretna i nepokretna imovina Srpske pravoslavne crkve bila nepovrediva i da ne bi bila predmet eksproprijacije, kao i da bi kosovske vlasti mogle da uđu u manastire i druge crkvene objekte samo uz pristanak SPC, a imovinu SPC bi obezbeđivale Kosovske policijske službe. Iz današnje perspektive čini se da je samo ovo poslednje loše po SPC. Aneks je garantovao slobodu kretanja sveštenstvu i pripadnicima SPC na Kosovu, kao i uspostavljanje posebnih zaštićenih oblasti za više od 40 objekata.

U pismu SPC direktorki Uneska dalje stoji: „Pošto je Ahtisarijev plan bio politički uslovljen srpskim priznavanjem samoproglašene nezavisnosti Kosova, garancije za zaštitu srpskog pravoslavnog nasleđa su, posle neuspeha u njegovoj primeni, u međuvremenu većim delom bile izgubljene ili su samo delimično prenesene u kosovske zakone. Najnoviji pokušaj Skupštine Kosova da prihvati krajnje problematičan nacrt zakona o kulturnoj baštini, koji dodatno ukida ono što je preostalo od Ahtisarijevih garancija, ostavlja nam još manje prostora za poverenje u kosovske institucije. Pomenuti zakon traži uvođenje državne kontrole nad objektima Srpske Pravoslavne Crkve, a našu baštinu proglašava imovinom ‘Republike Kosova’. Samo zahvaljujući odlučnom angažovanju Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država nacrt zakona je povučen iako je samo pitanje vremena kada ga vlada Kosova ponovo može poslati na raspravu u Skupštinu. Neki kosovski ministri, uključujući i ministra kulture, još oklevaju da Srpsku Pravoslavnu Crkvu nazovu njenim zvaničnim imenom, dok neke vodeće kulturne institucije, kao Akademija nauka i umetnosti Kosova, objavljuju knjige u kojima se bogati srpski hrišćanski doprinos istoriji Kosova najvećim delom ignoriše. Mladi kosovski Albanci redovno uče u školama da su srednjovekovni srpski pravoslavni manastiri zapravo albanski – ili čak ilirski (sic!) – i da su ih Srbi nasilno zauzeli. Takva situacija u kulturnom životu Kosova ne pokazuje ni zrelost ni odgovornost za zaštitu koju bi kosovska vlada morala nominalno da garantuje prilikom prijema u UNESKO.“

ALAHU AKBAR – EVROPSKA REALNOST NA KOSOVU: Na terenu, stanje je nepromenjeno poslednjih 15 godina. Samo tri dana pošto je Izvršni savet Uneska glasao za preporuku da Kosovo postane članica Uneska, grupa albanskih dečaka pretukla je četvoricu srpskih dečaka (od 12 do 16 godina) u selu Gornje Kusce kod Gnjilana, a jedan od napadača, sedamnaestogodišnji Albanac, je priveden. Od tog incidenta nije prošlo ni 24 sata kad je kamenovana grupa Srba u Peći. Stigli su autobusom iz Srbije, centralne, kako se to još uvek zvanično piše, u južnu srpsku pokrajinu, pred dvorište crkve Svetog Jovana u centru Peći. Niko nije povređen, polomljena je zadnja šoferšajbna autobusa. Očevici tvrde da su napad izveli lokalni Albanci i to pored dve patrole kosovske policije.

Napadi, skrnavljenja pravoslavnih grobalja, kamenovanja, provaljivanja u crkve, pljačka, uzurpacija crkvene imovine, pisanje grafita, maltretiranje monaha, ilegalna gradnja na crkvenim posedima, svakodnevica je na Kosovu. Dušan Kozarev, zamenik direktora Kancelarije Vlade Srbije za KiM, nedavno je, na ovogodišnjem OEBS-ovom Samitu ljudske dimenzije u Varšavi, rekao da ovi incidenti po pravilu ne dobijaju sudski epilog, a da se neki napadi na crkvenu imovinu čak događaju uz eksplicitnu ili prećutnu saglasnost pravosudnih organa. „Srbija traži od međunarodne zajednice da se aktivnije uključi u rešavanje statusa SPC i njene imovine na KiM, kao i da se to pitanje reši u okviru briselskog dijaloga sa Prištinom“, rekao je Kozarev na panelu „Borba protiv rasizma, ksenofobije i diskriminacije“, napominjući da dosad to pitanje Priština nije želela da rešava dijalogom.

foto: fonet

Kozarev je na ovom panelu ponovio da su posle dolaska međunarodnih snaga 1999. godine 141 crkva i manastir SPC potpuno uništeni ili teško oštećeni, a da je samo tokom martovskog nasilja 2004. oštećeno ili uništeno 35 sakralnih objekata SPC. Na udaru su se našli i spomenici pod zaštitom Uneska, kao što su Bogorodica Ljeviška u Prizrenu i manastir Visoki Dečani koji je nekoliko puta granatiran, dok su na zgradama u manastirskom kompleksu ispisani grafiti „ISIS“ (The Islamic State of Iraq and Syria), „Kalifat dolazi“, „OVK“ i „Albanska nacionalna armija“. Samo u prvih šest meseci ove godine zabeleženo je devet novih grafita „OVK“ i „ISIS“, pljačkaških upada u crkve, skrnavljenja pravoslavnih grobalja i drugih sličnih incidenata. OEBS je identifikovao sistematsko uništavanje 392 srpska pravoslavna groblja posle rata 1999. godine. To što omladina na Kosovu monasima SPC danas uzvikuje „Alahu akbar“, a nekad su vikali „UČK“, realnost je koju bi, sem Srbije, trebalo da prihvati i EU.