Savetnik i novinar

„Na dnu Plavskog jezera nešto noću cvili i jeca.“ Tako je u nekom julskom broju jednih novina naslovljena priča o – drekavcu. Ova balkanska podvrsta ala i bauka uvek je cvilela u julu ili avgustu, kad su političari na odmoru, pa nema o bogzna čemu da se piše. Tada bi, u letnjoj sezoni, učestalo pronalaženje miša u pivskoj boci, žileta u hlebu, a jedne ugledne prestoničke novine svakog avgusta su, godinama, imale tekst o kanalu Rajna – Majna – Dunav – Morava – Egejsko more. Ove sezone dobismo Aleksandra Tijanića i Natašu Odalović.

Šta, osim Vojislava Koštunice, predsednika SRJ, povezuje savetnika i novinarku, glavne aktere tekuće julske afere?

Povezuje ih kompromitovanje profesije kojom se bave ili su se njome bavili.

Kad je afera pukla, pronašao sam taj tekst iz „Danasa“ s naslovom o pticama i kavezima iz koga sam video da kolumnista cvili i jeca nad sledećim činjenicama:

A) Ima osam meseci da je Odalovićka tražila intervju od Koštunice, a on ništa, mada ga je ona intervjuisala i kad se niko nije otimao za to;

B)

C) Na kraju je Koštunica dao intervju „Slobodnoj Evropi“, radiju za koji Odalovićka radi, ali nekom drugom novinaru, što je nju, Odalovićku, obradovalo ali i ponukalo da kod Aleksandra Tijanića, predsednikovog savetnika za medije, proveri zašto njena radost, makar i posle osam meseci, nije bila potpuna, odnosno, zašto nije njoj dao intervju;

D)

E) Halo, Tijanić ovde, čulo se s druge strane žice, sačekajte da vam pustim govornu poštu i onda je answer machine odeklamovala Tijanićev tekst o Bebi Popoviću, Zoranu Đinđiću, naručenim ubistvima i surčinskom klanu;

F)

G) Onda je došao dan kada je Odalovićka trebalo da napiše kolumnu. Dugo je grizla olovku dok se nije setila svog slučaja i onda citirala Tijanićevu govornu poštu.

H)

Finale: Tijaniću je neko četiri puta pretio ubistvom, Odalovićku prate njoj nepoznati ljudi, pre toga su oboje bili na informativnom razgovoru u MUP-u, koji je po nalogu tužilaštva proveravao verodostojnost Tijanićevih saznanja o vezi kriminala i političara, Odalovićka tvrdi da je snimila razgovor s Tijanićevog telefona (!?) i da ga je odaslala ljudima od integriteta, Tijanić post festum pojačava seksističku agresivnost ka Odalovićki, ova piše Koštunici u stilu „sram vas bilo, kakvog savetnika imate“, još malo pa da se formira anketni odbor.

I Tijanić i Odalovićka, hteli mi to ili ne, reprezentuju u ovoj priči sve nas koji živimo od reči, pisane ili izgovorene. I to nas loše predstavljaju. Mislim da je Tijanićeva priča o Bebi Popoviću dosadila i Bebi Popoviću, a savetovanje Koštunice oko poslova s medijima Tijanić je pobrkao s ličnim ratom u kome on nastupa s jakim dojmom i nikakvim dokazima i spreman je uvek da bude ljut na urednike i novinare koji s njim ne dele dojam i nedostatak dokaza. Odalovićka izgleda nije naučila da se radi dostojanstva profesije i poštene javne reči koja bi mogla da služi i javnom interesu privatni razgovori po pravilu prećutkuju, a još manje se snimaju i pohranjuju kao dokaz protiv nekog.

Ono što njima, verovatno, izgleda kao lična drama ili dobar marketing najmanje je potrebno srpskom novinarstvu. Sada je ova lična razmirica postala institucionalizovana, o njoj se izjašnjavaju i pozvani i nepozvani, stvar se dovodi u vezu s predstojećim izborima i grudva obostrane neprofesionalnosti pretvara se u lavinu.