Savet za avet

Među čestitkama koje je Vlada Srbije građanima uputila za srpsku Novu godinu našla se i dugo najavljivana odluka o formiranju Saveta za nacionalnu bezbednost, novog tela koje bi trebalo da konačno zavede red među rasklimatanim delovima sistema bezbednosti i reši pitanje odbeglog generala Ratka Mladića. U Savetu bi, kao što je objavljeno nakon sednice Vlade 12. januara, trebalo da uđu predsednici Srbije, Vlade i Skupštine, ministri pravde i policije iz obe republike, ministri odbrane i spoljnih poslova SCG, načelnik Generalštaba, šefovi Bezbednosno informativne agencije (BIA) i Službe za istraživanje i dokumentaciju (obaveštajne službe pri Ministarstvu spoljnih poslova). Savetom bi, rečeno je, naizmenično predsedavali premijer i predsednik Republike, a njih dvojica bi zajednički sastavljali dnevni red i sazivali sednice. Uz saopštenje o osnivanju Saveta u Dnevniku državne televizije prikazan je snimak na kome ključni članovi, uključujući predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunicu, zajedno sede za istim stolom, što je trebalo da proizvede utisak da je stvar već spakovana. Brzo se ispostavilo da nije.

Ni dva sata posle saopštenja Vlade, Tadić je od kabineta Koštunice zatražio da se odluka o osnivanju Saveta preispita jer se „sadašnjim rešenjem ne uvažavaju nadležnosti predsednika Republike“ i ocenjuje da „Vlada nije ozbiljno zainteresovana za funkcionalnost ovako važnog tela“ i da je „ono formirano iz marketinških razloga“. Drugim rečima, Tadiću je zasmetalo što rukovođenje Savetom treba da deli sa Koštunicom. Pri tom, pozvao se na primere iz Hrvatske, Rumunije, Bugarske i Ukrajine u kojima su, rečeno je novinarima, slična tela pod ingerencijom predsednika i najavio da neće učestvovati u radu Saveta dok se oko toga ne postigne saglasnost. Tako su odnosi između predsednika i premijera, čije kabinete deli samo par stotina metara vazdušnom linijom, ušli u novu, još ledeniju fazu.

SVI NAŠI SAVETI: Pre nego što se pozabavimo posledicama najnovijeg nesporazuma između kohabitacionih partnera, treba reći da ideja o Savetu za nacionalnu bezbednost nije nova, mada je oko sastava i nadležnosti ovog tela od početka bilo sporenja. Najpre je, u vreme bivše Jugoslavije, postojalo nešto što se zvalo Savet za zaštitu ustavnog poretka, koordinaciono telo čiji je poslednji predsednik bio Stane Dolanc, ali to je već praistorija. U novije doba, za formiranje Saveta za nacionalnu bezbednost u više navrata se zalagao Jovica Stanišić, šef Miloševićeve tajne policije od 1990. do 1998, trenutno haški optuženik na kućnom lečenju. Stanišićeva ideja je bila da za istim stolom okupi sve elemente takozvane obaveštajne zajednice – vojne i civilne službe bezbednosti – i podredi ih Miloševiću, s tim što je za sebe predvideo „skromnu“ ulogu koordinatora. Milošević nikada nije eksplicitno odbio da formira savet, ali to nikada nije učinio, sasvim u skladu sa svojom politikom izbegavanja formalne odgovornosti. Sem toga, moguće je da je pomalo zazirao od ideje da se Stanišićeva ionako moćna pozicija na ovaj način zacementira.

Sledeći koji je pokušao da oživi ideju o savetu bio je Aco Tomić, bivši načelnik vojne Uprave za bezbednost, s tim što je po njegovom planu ovo telo trebalo da funkcioniše na saveznom nivou, vezano za predsednika SRJ. Koštunici se ovaj predlog veoma svideo, pa je 1. februara 2002. na satanku sa vojnim i policijskim vrhom dogovoreno da se pristupi formiranju saveta, mada detalji o sastavu i ovlašćenjima nisu bili saopšteni. Odluka je ostala mrtvo slovo na papiru, pre svega zbog otpora iz Vlade Srbije, odakle je Koštunici poručeno da je njegova ideja „korisna“, ali da kao predsednik SRJ za tako nešto nije ovlašćen. Ubrzo je savezna država prestala da postoji, rođena je državna zajednica u kojoj za ovakvo telo nije bilo mesta.

Gotovo istovremeno, pokojni premijer Zoran Đinđić doneo je odluku da u okviru republičke vlade oformi savet za državnu bezbednost, s ciljem da uspostavi kakav-takav nadzor nad bezbednosnim i policijskim aparatom koji je posle pobune Jedinice za specijalne operacije gotovo sasvim izmakao kontroli. Od ovog na brzinu napravljenog tela sa promenljivim sastavom i nejasnim ovlašćenjima nije bilo vidljive koristi, a raspušteno je kada je Đinđićev naslednik Zoran Živković sišao sa vlasti. Koštunica, kao premijer, dugo nije pokazivao nikakav interes da ovo telo oživi. Štafetu je, međutim, preuzeo Tadić, koji je od trenutka kada je izabran za predsednika nekoliko puta zahtevao da se formira ne samo savet za nacionalnu bezbednost nego i ministarstvo za krizne situacije. Vlada je ovaj predlog ignorisala sve do oktobra prošle godine, kada je pritisak da se uhvati i izruči Mladić počeo naglo da raste. Tada je Miroljub Labus najavio da će savet biti formiran, a malo više od tri meseca kasnije to je i učinjeno, na gore opisan način.

AKO PROĐE, PROĐE: Trenutno je sasvim nejasno da li će Savet koji je Vlada napravila uopšte početi da funkcioniše, a izgleda da su mišljenja o tome podeljena i unutar same Vlade. Dok ministar pravde Zoran Stojković, kao jedan od članova Saveta, tvrdi da će Savet raditi i bez Tadića, ministar policije Dragan Jočić izjavio je u utorak listu „Politika“ da „prva sednica Saveta ne može biti ni zakazana“ ukoliko se „nesporazum ne prevaziđe“. Iz Tadićevog okruženja, međutim, stižu uveravanja da nema šanse da predsednik prihvati da predsedavanje Savetom deli sa Koštunicom.

Međutim, čak i kad bi predsednik i premijer pronašli neki kompromis, Vladinoj računici nedostaje bar još jedan krčmar – Crna Gora. Iako se zvanična Podgorica za sada ne oglašava, malo je verovatno da bi Milo Đukanović pristao da svoje ministre policije i pravde delegira u jedno ovakvo telo, ili prihvati bilo kakvu odluku Saveta u vezi sa Crnom Gorom. Ovako kako je zamišljen, Savet je ustavno-pravno nedonošče: to je telo koje je formirala Vlada i kojem bi trebalo da kopredsedava predsednik Republike, a koje u svom sastavu ima dva ministra državne zajednice i nekoliko visokih vojnih oficira. „Šta će se desiti ako Savet, na primer, donese neku odluku koja se tiče Vojske, a onda ta odluka ne prođe na Vrhovnom savetu odbrane?“, pita Dragan Šutanovac, član Odbora za bezbednost Skupštine Srbije i visoki finkcioner DS-a. Sem toga, on ukazuje da nema logike da u Savetu nije predviđeno mesto za šefove carina Srbije i Crne Gore, s obzirom na ulogu koju ove službe imaju u sprečavanju prometa narkotika i oružja. I konačno, izgleda da se Vlada nije potrudila da sastavi pravilnik o radu Saveta niti je definisala njegova ovlašćenja.

Nepromišljenost sa kojom se Vlada upustila u formiranje Saveta za bezbednost ukazuje na nedostatak dugoročne strategije u vezi sa sistemom bezbednosti koji je odavno u stanju raspada. Na kraju izgleda da je odluka doneta kako bi se međunarodnoj zajednici poslao signal da se na hvatanju Mladića kobajagi nešto radi, a da se na Tadića svali deo odgovornosti za ono što Vlada ne radi. Ovog puta nije prošlo, ali bar su probali.