Pre 125 godina Kneževina Srbija i Sjedinjene Američke Države, posle višegodišnjih pregovora, potpisale su dva ugovora kojima je obeležen početak zvaničnih diplomatskih i trgovinskih odnosa, i koji su ostali na snazi do današnjih dana. U ime svojih vlada učinili su to u Beogradu 14. oktobra 1881. godine Čedomilj Mijatović, ministar inostranih dela Kneževine Srbije i Judžin Skajler, diplomatski predstavnik SAD.
Pregovore su inicirali Amerikanci još u proleće 1867. godine, posle trijumfalnog povratka kneza Mihaila Obrenovića iz Carigrada sa carskim fermanom o predaji preostalih utvrđenih gradova pod srpsku upravu, posle čega je i poslednji turski vojnik napustio Srbiju. Iako je Kneževina Srbija pored toga i dalje formalno ostala vazalna turska provincija, prvi američki konzul u Bukureštu Lajoš Čapkaj, već posle tri nedelje službe sagledava da Rumunija nije jedina značajna zemlja u regionu i predlaže Stejt departmentu da se sfera njegovog delovalja sa Rumunije proširi na Srbiju.
U to vreme (1865–1867) Sjedinjene Američke Države bile su u procesu Obnove (Reconstruction) posle četvorogodišnjeg Građanskog rata (Civil War) koji je odneo 530.000 ljudskih života i naneo mladoj američkoj državi velike materijalne gubitke. Pobeda industrijskog Severa dovela je do naglog industrijskog razvoja, što je zahtevalo povećanu spoljnopolitičku aktivnost vlade, sa naglaskom na osvajanju novih tržišta. Upućivanje Čapkaja u Bukurešt bilo je deo te aktivnosti, a njegov predlog da se sfera interesovanja sa Rumunije proširi na Srbiju odmah je prihvatio tadašnji državni sekretar Vilijam Sevard (William Seward), inače tipični predstavnik tadašnje mlade američke građanske klase.
Željan afirmacije, Čapkaj se odmah obratio srpskom diplomatskom zastupniku u Bukureštu Kosti Magazinoviću, koji je od svog šefa Ilije Garašanina dobio saglasnost da obavesti Čapkaja da je njegov predlog prihvaćen. Međutim, nošen privatnim razlozima ovaj naturalizovani Amerikanac, poreklom Mađar, na iznenađenje svih zatražio je premeštaj u Budimpeštu, pa je pokušaj uspostavljanja diplomatskih odnosa propao.
Da bi lakše dobio premeštaj, Čapkaj je obavestio Stejt department da je za sebe našao adekvatnu zamenu. Bio je to niko drugi nego Kosta Magazinović, pa je počev od 1. jula 1868. godine „došlo do neuobičajene situacije u međunarodnom diplomatskom pravu i diplomatskoj istoriji da predstavnik jedne zemlje (Srbije) služi kao otpravnik poslova druge države (SAD) sa kojom nema službene diplomatske odnose“ (Milan Bulajić).
Čapkaj je zatim otišao u Mađarsku, da bi ponovo bio u Americi već posle šest meseci, kada je i napustio diplomatsku službu. Umro je tri godine kasnije.
Stejt department, dakle, nije imao sreće sa svojim prvim diplomatskim predstavnikom u Bukureštu, ali zbog nastalih previranja na Balkanu nije mnogo žalio za njegovom neaktivnošću, jer SAD u tom trenutku nisu imale poseban interes da budu prisutne u ovom delu Evrope. Međutim, 1878. godine Berlinski kongres sređuje prilike na Balkanu, pa posle samo tri nedelje od njegovog završetka (13. jul 1878), američki diplomatski predstavnik u Beču Džon Kason predlaže državnom sekretaru Vilijamu Evarstsu da SAD uspostave diplomatske odnose sa Srbijom.
Na osnovu odluka Berlinskog kongresa i odluke Narodne skupštine, knez Milan Obrenović 10. avgusta 1878. godine objavljuje Proklamaciju kojom proglašava nezavisnost Srbije. Tom prilikom ističe da je Srbija „ušavši u red nezavisnih država, primila na sebe mnogo veću odgovornost, kako za svoje spoljašnje odnošaje tako i za svoj unutrašnji red“. Nezavisnost je, dakle, pored ostalog, nalagala i uspostavljanje punopravnih diplomatskih odnosa sa drugim nezavisnim državama, kao i zaključivanje novih trgovinskih ugovora.
Tako je došlo do obostranog interesa da se uspostave diplomatski odnosi. Ovom prilikom nećemo se baviti daljim tokom te aktivnosti, već ćemo samo reći rezultat: ministar inostranih dela Kneževine Srbije Čedomilj Mijatović i diplomatski predstavnik Sjedinjenih Američkih Država Judžin Skajler potpisali su u Beogradu 14. oktobra 1881. godine Konzularnu konvenciju i Trgovinski ugovor. Nakon postupka ratifikacije ugovori su obnarodovani 15. novembra 1882. godine od strane Narodne skupštine Kraljevine Srbije (u međuvremenu proglašena 6. marta 1882. godine), dok je odobrenje da se ugovori obnaroduju u SAD potpisao američki predsednik Čester Artur 27. decembra iste godine.
Svojim ukazom od 1/13. juna 1879. godine knez Milan je postavio Gerharda Jansena „stanovnika njujorškog, za počasnog srpskog generalnog konsula u Njujorku“. Srbija nije tada bila finansijski moćna da u Americi ima stalnog predstavnika, kome bi plaćala boravak i davala platu, pa se odlučila da je za prvo vreme predstavlja počasni konzul – Amerikanac.
Sjedinjene Američke Države su za prvog diplomatskog predstavnika u Srbiji postavile Judžina Skajlera, koji je svoja akreditivna pisma predao kralju Milanu 10. novembra 1882. godine. Skajler je u kraljevu palatu stigao tačno u podne velikim dvorskim kolima u pratnji kraljevog prvog ađutanta i odeljenja kraljeve garde. Na ulazu u Dvor bila je postrojena počasna četa, dok je vojna muzika svirala Hejl Kolumbija. I SAD su vodile računa o finansijama, pa je njen prvi diplomatski predstavnik u Srbiji imao sedište u Atini, jer je pored Srbije bio istovremeno i diplomatski predstavnik SAD za Grčku i Rumuniju.
Gerhard Jansen će 1883. godine dobiti zvanje generalnog konzula i na tom položaju ostati naredne tri godine, posle čega se on u zvaničnim spisima više ne pominje.
Judžin Skajler će na dužnosti opunomoćenog ministra i generalnog konzula Sjedinjenih Američkih Država u Kraljevini Srbiji ostati do septembra 1884. godine. Poslednju diplomatsku službu imao je u Egiptu, koju je zbog malarijske groznice morao napustiti. Umro je na povratku kući, u Veneciji jula 1890. u svojoj pedesetoj godini. Počiva na venecijanskom protestantskom groblju San Mišel.
Razvoj diplomatskih odnosa Srbije (prvo Kneževina i Kraljevina, a zatim u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevine Jugoslavije, DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ i SCG) i Sjedinjenih Američkih Država prolazio je vremenom kroz nekoliko faza. Ekonomski faktor je bio dominantan, ali se nije mogao izbeći ni politički, koji je, priznali to neki ili ne, bio prvenstveno rezultat inicijative američke strane.
Henri Kisindžer je definisao tri perioda koji su u prošlom veku obeležili američku nameru da na osnovu vlastitih vrednosti izgrade novi svetski poredak. Sva tri puta Amerika je to činila u momentu kada je po sopstvenoj proceni stekla dominantan položaj u svetu. Prvi put 1918. godine, kada je predsednik Vilson na Mirovnoj konferenciji u Parizu stavio do znanja saveznicima da umnogome zavise od Amerike, drugi put krajem Drugog svetskog rata, kada su predsednici Ruzvelt i Truman, naizgled, bili u situaciji da čitav svet ustroje po uzoru na Ameriku, i treći put devedesetih godina, kada je predsednik Klinton osetio da su SAD jedina supersila koja može da interveniše u bilo kojoj tački zemaljske kugle.
U ovim globalnim razmerama Srbija se prvenstveno prilagođavala prateći Ameriku koja se i sama menjala (Vilsonova i današnja Amerika su države sa različitim poimanjem demokratije). Vreme je pokazalo da u tome nije uvek imala uspeha, verovatno zaboravljajući misao znamenitog Stojana Novakovića iz XIX veka „da se treba prikloniti onome od koga ćeš imati manju štetu“, da o koristi i ne govorimo kada je reč o odnosima Srbije sa velikim silama (danas supersilama).
Zbog čega se stanar Bele kuće nameračio na Grenland? I zašto nije prvi predsednik koji je Danskoj nudio pare za zaleđeno ostrvo? Šta o svemu tome kažu Inuiti koji na njemu žive, zvanični Kopenhagen, Evropljani i ostali? U čemu leže stvarni američki interesi? Kako mogu izgledati koraci Vašingtona za preuzimanje Grenlanda? I koliko je realna američka okupacija ovog ostrva
Grenland je negostoljubivo ostrvo – oko 80 odsto teritorije prekriveno je ledom i u centralnim delovima ostrva temperatura je u proseku minus 31 stepen Celzijusa, a ume i da padne do minus 67. U takvim uslovima eksploatacija prirodnih resursa bušenjem i rudarenjem veoma je teška, ponekad i nemoguća
Rut, majka dvoje dece, koja stanuje na pet minuta peške od mesta pogibije Rene Gud i koja je prošla obuku za posmatranje poštovanja Ustava, kaže za “Vreme” da u danima nakon ubistva Rene Gud Mineapolis liči na poprište s obrisima građanskog rata i da agenti ICE idu od vrata do vrata, ali da su njene komšije još odlučnije da se suprotstave “njihovom teroru” nakon ove tragedije
Svedoci smo uznemiravajuće situacije: dok Evropljani brane suverenitet Ukrajine, Tramp je pogazio suverenitet Venecuele, a povodom Grenlanda preti suverenitetu Danske. Igra haosa tek je počela. Svetski lideri pokušavaju da pronađu odgovor kako da se suoče sa talasom Trampove nove izvedbe američkog imperijalizma. Posle vojne operacije u Venecueli nameće se pitanje šta taj agresivni, neokolonijalni potez, direktno suprotan međunarodnom pravu, znači za ostatak sveta
Verski režim u Iranu rešio je da i ovaj talas protesta uguši u krvi. To će mu poći za rukom ukoliko Sjedinjene Države ne intervenišu. Donald Tramp bi pre mogao biti zainteresovan za mini-bombardovanje nego za pokušaj promene režima
Studenti su svesni da je „dan posle“ Vučićevog režima ulazak u novi krug velikih muka. Stoga je lustracija nesavršeno, ali nužno rešenje
Saopštavanjem prvih tačaka programa – da se narodu vrate otete pare – studenti su izabrali popularne teme da njima započnu finalnu pripremu za izbore. Ona će biti mahom tiha i dalje od očiju javnosti, ali je najvažnija
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
