S Mladićem na čelu – u kampanju

Junačkim napadom na mrtvog političkog i ideološkog protivnika (Zorana Đinđića) i javnom glorifikacijom begunca pred optužnicom za ubistvo hiljada ljudi (Ratko Mladić), radikali su, prema brojnim procenama, pokušali da se pred sopstvenim biračima „operu“ za pomoć živom političkom konkurentu (Vojislavu Koštunici) u procesu formiranja vlade. Koliko će, najnovijim spektaklima čiji su protagonisti, biti uspešni u toj nameri, pokazaće predsednički i lokalni izbori koji bi trebalo da budu održani do kraja godine. Ipak, jedan rezultat već je nesporan – Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i ekipa ponovo su, lepljenjem plakata sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“ u nekadašnjem Bulevaru AVNOJ-a, koji uskoro i zvanično dobija ime ubijenog srpskog premijera Đinđića, i brojnim uvredama izrečenim na Đinđićev račun, potpuno u neskadu sa kultom mrtvih, karakterističnim za naciju kojoj pripadaju („o pokojniku sve najlepše“), ponovo dospeli u centar pažnje. I tu poziciju standardno vešto koriste.

Ako su uoči parlamentarnih izbora bili donekle uskraćeni zbog činjenice da im je odluka lidera Vojislava Šešelja da otpočne štrajk glađu u momentu raspisivanja izbora bitno skratila pravu predizbornu kampanju, ovoga puta to su nadoknadili time što su u osvajanje srca birača krenuli znatno pre konkurenata. Osokoljeni podacima o padu popularnosti stranaka koje su mesecima pregovarale o formiranju vlade, s jedne, i podizanjem nacionalnog naboja usled približavanja rešavanja statusa Kosova, s druge strane, za sada nemaju ozbiljnijih razloga zbog kojih bi, u kampanji u koju su krenuli, mogli izgubiti zamah. Naprotiv: Skupština će, prema najavama, raditi bez letnje pauze, što će, pojedinačno najbrojnijim, radikalskim poslanicima, omogućiti daleko najviše sati direktnog televizijskog prenosa za elaboriranje omiljene teze o „okupatorskoj“ vlasti u Srbiji i svim njenim zlodelima. Ali i silna zaklinjanja u borbu protiv „lopova“ i brigu za običnog, poniženog i osiromašenog čoveka.

BRŽI OD BOGA: Mogao bi to biti ozbiljan „kapital“ za Srpsku radikalnu stranku, čak i ako se ne ponovi ona rekordna gledanost, zabeležena u danu kad je Tomislav Nikolić postao istorijska ličnost – time što je izabran za predsednika Skupštine sa najkraćim mandatom u parlamentarnoj istoriji Srbije (šest dana). Između ranojutarnjeg pozdrava „hvala, i laku noć“, kojim je otpočeo Nikolićev mandat predsednika Skupštine i podnošenja ostavke propraćene tvrdnjom „Bog je stvarao svet šest dana, a ja sam ga uzdrmao za dva“, radikali su, tih majskih dana, stvorili pred svojim biračima problem koji upravo pokušavaju da reše aktuelnom radikalizacijom retorike i nastupa. Ali su uspeli da uknjiže i nekoliko krupnih poena.

Višegodišnja frustracija radikalskih birača izazvana činjenicom da stranka za koju glasaju nikako ne uspeva da, u vidu dolaska na državne funkcije, materijalizuje veliki broj glasova dobijenih na izborima, makar nakratko, eliminisana je tada činjenicom da je glavni čovek stranke u zemlji (u opravdanom odsustvu Šešelja) došao na treću po značaju državnu funkciju (pored predsedničke i premijerske).

Ostalo je, međutim, nejasno da li je, kako i zašto čelnik pojedinačno najbrojnije partije u zemlji dopustio da bude upotrebljen i odbačen. Iako je njegov izbor na funkciju predsednika Skupštine, uz podršku Koštuničine Demokratske stranke Srbije i Socijalističke partije Srbije za dobar deo javnosti predstavljao potpuno neočekivano i vrlo neprijatno iznenađenje, gotovo je zaboravljeno da je najava takve mogućnosti ipak postojala. Mesec dana ranije, naime, Nikolić je prvi put predložio da postane privremeni predsednik parlamenta, do formiranja većine potrebne za formiranje vlade ili do izbora, a sve zbog odgovornosti pred državom i želje da se zaustavi potpuno urušavanje institucija (što je i „Vreme“ tada prenelo).

BEZ DOBROG DOKAZA: Činjenica da se javno kandidovao za kratkotrajnog predsednika parlamenta, međutim, nije dokaz da Nikolić zaista nije dobio neko obećanje od Koštunice u vreme postizanja dogovora na osnovu koga je dospeo na funkciju. I nije dokaz da nije bilo nikakvog „pozitivnog“ ili „negativnog potkrepljenja“ Nikolićeve odluke da, uzdržavanjem od opstrukcije, dozvoli formiranje vlade takozvanog demokratskog bloka, bukvalno nekoliko minuta pre isticanja ustavnog roka.

U javnost je plasirana i više puta ponovljena samo jedna verzija – ona koju su izneli radikali, a podržao je socijalista Ivica Dačić, prisutan na sastanku na kome je postizan dogovor o izboru predsednika parlameta glasovima SRS-a, DSS-a i SPS-a. Prema toj verziji, Koštuničin izaslanik Nikoliću je obećao da će na funkciji predsednika Skupštine ostati i ako se formira većina Demokratske stranke, DSS-a i G17 plus, kako bi, u momentu donošenja odluke o Kosovu, na tom važnom mestu bio „patriota“, što, prema toj verziji, pripadnici DS-a Borisa Tadića nikako nisu. Koštuničina potpuna verzija o tome da li je i šta čelniku SRS-a obećano izostala je, što je stvorilo odličan prostor za glasine koje su se, prvenstveno, ticale razloga zbog kojih je Nikolić tako lako odustao od funkcije. Prema jednoj školi mišljenja, zbog čijeg je javnog zastupanja jedna novinarka doživela u najmanju ruku neprijatnu skupštinsku prozivku povređenih predstavnika SRS-a, postojalo je „pozitivno potkrepljenje“ finansijske prirode, sa prvenstvenom svrhom finansiranja Šešeljeve odbrane u Hagu. Tu, danima u javnosti prisutnu verziju, znatno posle radikala, u utorak, u vreme nastajanja ovog teksta, demantovao je Srđan Đurić, medijski savetnik premijera Koštunice. I to nakon što je, u otvorenom pismu istog dana, Nikolić od Koštunice zatražio da javno saopšti da li su radikali ili Nikolić dobili novac da ne bi ometali izbor vlade nepunih pola sata pre isteka roka. Druga škola mišljenja, zastupljena u skupštinskim kuloarima, još je nezgodnija za proveru i opasnija za medijsko prenošenje, a u njoj se pominju jedan blizak saradnik jednog čoveka na vlasti, jedan haški pritvorenik i izvesna po zdravlje opasna hrana. Zvanična radikalska verzija glasi – bili smo naivni i pošteni, pa su nas prevarili.

DEMOKRATSKI: Bilo kako bilo, Nikolić je bar nekoliko dana sedeo u famoznoj stolici predsednika Skupštine, što se verovatno dopalo njegovim biračima, ali definitivno nije naišlo na razumevanje zvanične „međunarodne javnosti“. Uprkos činjenici da su radikali, uglavnom zakulisno, više puta pokušavali da ostvare kontakte sa zapadnim zvaničnicima i otklone „međunarodni“ faktor koji ih godinama udaljava od pozicija vlasti, njihovoj trenutnoj (bilo je i faza kada se SRS predstavljao kao proevropska partija) javnoj ultrapatriotskoj politici potpuno ide u prilog nesporna demonstracija nezadovoljstva Zapada majskim skupštinskim eksperimentom.

Ipak, i taj „minus“ (međunarodna zajednica ih nikako neće) donekle su pokrila priznanja za dostojanstveno držanje u teškim danima, koja su radikalima stigla od pojedinih domaćih analitičara, ideološki najudaljenijeg političkog konkurenta (Liberalno-demokratska partija), ali i iz (javno) najmanje poželjnog pravca – od Vilijema Montgomerija, nekadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu, na koga su radikali, u vreme njegovog mandata, prosuli onoliko drvlja, kamenja i rezultata metaboličkih procesa u organizmu. Tvrdnju da Nikolićevo poslednje kratkotrajno bivstvovanje na državnoj fuknciji ide u prilog tezi da su se radikali „u poslednih sedam godina ponašali manje-više demokratski“, Montgomeri ovako argumentuje: „U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima – prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije. On se zapravo pokazao u boljem svetlu nego mnoge „demokrate“ koje su ga i izabrale na tu funkciju“, piše Montgomeri u svojoj redovnoj kolumni.

Valjalo je, zbog uverenja o nespremnosti da spreči vlade protivnika, potpuno zaoštriti retoriku i ponovo preći granice pristojnosti, što radikalima nikad nije bilo teško, ali u čemu, kao što se videlo u majskim skupštinskim nastupima, dobijaju sve ozbiljniju konkurenciju u pripadnicima takozvanog demokratskog bloka. Kao zgodan povod pojavio se (ponovo) Ratko Mladić, koji je, nikako svojom voljom, Nikoliću i ekipi u pomoć priskočio i u poslednjim satima pred ponovni izbor Koštunice za premijera – iznenadna i u čudnom momentu izvedena akcija potrage za Mladićem usred Beograda, dala je, te noći, priliku radikalima da dramatičnim skupštinskim igrokazom, potisnu utisak da, kao nekad Miloševiću, i danas potpuno servilno ispunjavaju želje nekim drugim političarima na vlasti.

A ŠTO NAS NE HAPSITE: Privođenje odgovornih za lepljenje plakata sa Mladićevim imenom sredinom protekle nedelje poslužilo je za nastavak te „patriotske“ predstave, sa sve herojskim uzvicima „hapsite nas, ne odustajemo od borbe za slobodu“ permanentno uvređenog Aleksandra Vučića. Da bi dobio na težini, performans sa plakatima priređen je ispred RTV B92, medija sa kojim radikali najupornije verbalno ratuju, u nemogućnosti da primene ona sredstva koja su prema nepodobnim medijima primenjivana u vreme Vučićevog ministrovanja 1989. godine.

Tu radikalsku taktiku sociolog Jovo Bakić u izjavi „Politici“ objasnio je tvrdnjom da svoju retoriku radikali zaoštravaju i ublažavaju zavisno od ciljeva koje imaju. „Što su bliže vlasti, oni su, kako smo videli, umiveniji, što su dalje od nje, ili ona od njih, oni svoju retoriku zaoštravaju“, precizirao je Bakić. Prema mišljenju politikologa Zorana Stojiljkovića, cilj najnovije radikalske akcije je „testiranje homogenosti koalicije na vlasti“. A ona se, sudeći prema oprečnim reakcijama ministra policije Dragana Jočića i potpredsednika vlade za evropske integracije Božidara Đelića, na primer, poprilično ugruvala na dotičnom testu. Jer, za razliku od Jočića, koji smatra da policija nije imala razloga da reaguje, jer lepljenje plakata sa imenom optuženog za ratne zločine nije krivično delo, već „politički događaj“, Đelić veruje da je policija morala da spreči lepljenje plakata sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“.

Nije, međutim, u pitanju ona vrsta „pada na testu“ koja bi mogla ozbiljno dovesti u pitanje za sada idiličnu saradnju novih koalicionih partnera, kojima većina analitičara prognozira održanje na vlasti tokom celog mandata. Ipak, nisu svi spremni da veruju da će koalicija DS-DSS-G17 plus uspeti da prebrodi svaku varijantu kosovskog raspleta. Tako, na primer, Dušan Pavlović, docent na Fakultetu političkih nauka, u prošlom broju „Vremena“ iznosi zanimljiv scenario, u kome radikalima pripada važna uloga. On, naime, veruje, da će, ukoliko Rusija iskoristi pravo veta na novu rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu, doći do unilateralnog proglašenja nezavisnosti i serije pojedinačnih priznanja Kosova. Tada bi, prema mišljenju Pavlovića, DSS, kao što je već najavio, najverovatnije zatražio prekid diplomatskih odnosa sa zemljama koje budu priznale Kosovo, što će izazvati rascep u koaliciji. „Nakon toga je verovatno da će DSS, potpomognut radikalima, optužiti DS za veleizdaju i u pregrejanoj atmosferi ići na nove izbore, nadajući se da će mu, u takvoj atmosferi, nepovoljno rešenje Kosova dati vetar u leđa“, piše Pavlović i dodaje da, „pošto će isti vetar duvati i u leđa radikala, te dve stranke će najverovatnije biti glavni korisnici izbora održanih u takvim uslovima.“ I zaključak: „Ako DS/DSS vlada padne na pitanju Kosova uz ruski veto i unilateralno proglašenje nezavisnosti, koalicija DSS/SRS će nakon narednih izbora biti neizbežna, ali će biti veoma principijelna.“

TESTAMENT: Mala smetnja takvom raspletu je čuveni Šešeljev haški testament, u kome je, lebdeći između života i smrti nakon višednevnog štrajka glađu, radikalski vođa svojim sledbenicima poručio da nikada ne ulaze u koaliciju sa DSS-om, DS-om i „sličnim izdajnicima“. Iako radikalsko vođstvo stalno demantuje medijske napise o laganom distanciranju od Šešelja (za čijeg odsustva je stranka bitno uvećala broj glasova), Nikolić je, međutim, već javno primetio da je „Šešelj živ“ te da, stoga, njegov testament više ne važi. U momentu kad je, uz pomoć glasova poslanika DSS-a, izabran za predsednika Skupštine, tvrdio je, doduše, da koalicija sa Koštuničinom strankom ne dolazi u obzir. Ipak, da li će vanredne okolnosti koje bi (i bez proglašenja vanrednog stanja, o kome je govorio prepadajući dobar deo javnosti) nastupile posle donošenja odluke o Kosovu, promeniti nešto u stavu „nikako sa DSS-om“, mogla bi pokazati ne tako daleka budućnost.

Dosadašnja istraživanja javnog mnjenja nisu činila previše verovatnim radikalska nadanja da će, i bez koalicione saradnje sa drugim strankama, na nekim sledećim izborima, imati dovoljan broj poslanika za samostalno formiranje vlade. Tu, međutim, dosta može da im pripomogne takozvani demokratski blok, nekom novom simpatičnom akcijom, kao što je bilo višemesečno natezanje oko formiranja vlade. Jer, novi razlozi za razočaranost ionako dobro iznerviranih birača tih stranaka, mogli bi biti razlog za njihovu apstinenciju, na veliku radost radikala.

Čak i ukoliko Kosovo ne bude dirigovalo raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora, mogućnost da Nikolić ponovo u skorije vreme zauzme visoku državnu funkciju nije sasvim isključena: predsednički izbori, s početka teksta, uskoro bi mogli pokazati koliko su štete najverovatnijem zajedničkom predsedničkom kandidatu vladajuće koalicije, Borisu Tadiću, naneli ustupci DSS-u prilikom formiranja vlade i svi skandali kojima je taj proces obilovao. I koliko je, s druge strane, uspešan bio radikalski slalom vožen pred očima zabezeknute javnosti.