05. decembar 2002, 17:35Uroš Žugić, Irena Vender, Vera Vuković, Jana Zarić, polaznici kursa istraživačkog novinarstvaKoordinator istraživanja: Tamara Skrozza
Dok većina ovdašnjih televizijskih kuća pokušava da preživi i da se kako tako prilagodi najavljenim medijskim reformama, televizija koja je godinama važila za jedan od ključnih simbola Miloševićevog doba beleži rekordnu gledanost, rekordan broj reklama i, po svemu sudeći, rekordnu zaradu. Svetla budućnost se podrazumeva
Zgrada Pinka
Da se u nekoj drugoj zemlji dogodilo da TV voditelj u direktnom programu obznani kako su gosti koji se nisu pojavili „u stvari obične pederčine“, odmah bi reagovale nadležne institucije, agencije, nadzorna tela. Kako kod nas slične institucije još uvek ne postoje, rečenica koju je u emisiji „Jedan pa tri“ u udarnom terminu nedeljom popodne 1. decembra 2002. izgovorila voditeljka TV Pinka Tanja Vojtehovska izazvala je za sada samo čaršijski skandal i nezvanični stav rukovodstva da je reč o ličnom potezu „koji ne bi trebalo dizati na viši nivo“. Ukoliko, međutim, imamo u vidu da je ova medijska kuća godinama važila za medij veran ovdašnjoj gej populaciji (kao što je donedavno bio veran folk zvezdama, prorocima i skandal majstorima), ponovo bi mogla da ožive pitanja o istinskom ideološkom, moralnom i estetskom portretu ružičaste televizije. Poslednje dve godine, Pink je proveo menjajući imidž i usklađujući uglačanu formu sa do sada uglavnom zanemarenim sadržajem. Da li je i ovog puta u pitanju vešt manevar? Prestrojavanje prema potrebama konzumenata? Ili je ipak reč o nečem drugom?
ISTORIJAAMERIČKOGSNA: Svoj razvoj kompanija Pink počinje 1989. godine kada Željko Mitrović, član rok grupe Oktobar 1864, otvara tonski studio u Zemunu. Ubrzo iz Londona uvozi „pult“ na kome je Madona tek završila snimanje albuma LikeaPrayer. U to vreme, bio je to najkvalitetniji studio na Balkanu, a mnoge poznate estradne ličnosti upravo u njemu snimaju svoja muzička dela. Četiri godine kasnije počinje da radi i radio Pink jedna od prvih privatnih stanica, brzo postiže zavidnu slušanost zahvaljujući povlađivanju muzičkom ukusu velikog broja populacije koja u teškim godinama traži malo razonode i „domaće“ pesme (tada uglavnom bazirane na melosu petovekovnog porobljivača). „Raja traži veselo, ko će slušat tuđu muku“, kako neko reče. „Radio Pink je u to vreme bio ultraprofitabilan, pravio je ogromnu mesečnu zaradu. Za samo godinu dana sopstvenim sredstvima formirao je lokalnu televiziju. Naš radio je u to vreme imao istu onu prednost koju je imala i prva picerija u Beogradu, odnosno bilo koji biznis koji se prvi pojavi. A u to vreme, od privatnih radio-stanica postojali su Radio „Pingvin“, Radio B92 i Radio Pink“. Istina, B92 nije bio privatni, ali mu je uređivačka politika bila slična uređivačkoj politici privatnih medija. I to je bilo to“, objašnjava za „Vreme“ Željko Mitrović.
Ružičasta televizija počinje da emituje program 16. septembra 1994. godine u 20 časova na 57. kanalu. Programu, koji su mnogi kasnije optužili da zaglupljuje naciju, postepeno raste gledanost, što se vremenski poklopilo sa sve većom obnaženošću žena i sve većom kvaziduhovitošću muškaraca koji su se pojavljivali u njemu. Teško je zaboraviti sve one koji su se, predstavljajući se kao estradni krem, u tim početnim godinama provlačili kroz šarene i lepršave emisije. Dok su u najneposrednijem okruženju trajali ratovi, a u Srbiji nemaština i beda, nezvanična funkcija televizije Pink bila je davanje nade. „A šta je bilo bolje? Šta je bila alternativa?“, pita se danas Mitrović. „Nacija mora da ima pravo na izbor, da gleda nešto što je zabavno, a ne ratove i krv. Zašto da stalno gledamo leševe? Da bismo probudili mirotvorce? Ne, nećete tako probuditi mirotvorce, probudićete krvoločnost.“
Televizija Pink je od svog početka pa sve do 21. aprila 1999. emitovala program iz Palate „Ušće“ – tog dana, u 3 časa i 15 minuta, NATO avijacija pogodila je nekadašnje sedište Centralnog komiteta, poznato i po tome što su u njemu bile prostorije SPS-a, nekoliko kancelarija Jugoslovenske levice, zatim radio-televizija „Košava“ (čija je vlasnica bila ćerka Slobodana Miloševića), radio S (više nego bliskog čelnicima socijalista) i još neke prorežimske firme. Upućeni izvori tvrde da je dobijanje prostora upravo u toj zgradi bilo ne samo finansijsko već umnogome i političko pitanje, ali čini se da Pink nije imao sličnih problema. „U zgradu sam ušao preko prijateljice koja se bavi muzikom pošto nisam poznavao nikog od političara ni od ljudi koji su bili zaduženi za iznajmljivanje prostora. Moja prijateljica Gala radila je u to vreme kao sekretarica u firmi Komet za iznajmljivanje prostora, i preko nje sam napravio prvi kontakt i raspitao se o uslovima. Kao i svi ostali koji su boravili u zgradi, mi smo po vrlo surovim tržišnim cenama iznajmljivali taj prostor. Zgradu smo odabrali isključivo zbog njene pozicije i visine, jer nam je bilo vrlo zgodno da tu postavimo predajnike.“ Kako bilo, posle bombardovanja tokom 1999. godine televizija se seli u poslovni centar Geneks, gde ostaje do prelaska u svoju novu Pinkovu zgradu 2001. U međuvremenu, požar koji je 22. decembra 1999. izbio u Pinkovom studiju u prostorijama Narodnog univerziteta „Braća Stamenković“ izazvao je polemike u javnosti, ali su teze o eventualnim „mućkama“ s Dunav osiguranjem ostale samo spekulacije.
Nepunih mesec dana posle političkih promena u Jugoslaviji, 27. oktobra 2000. korporacija Mitsui kupuje deo Pinka. Po mnogima, to je bio način da se Željko Mitrović stranim kapitalom zaštiti od eventualnih istraga (koje su kasnije i usledile, ali spektakularnih otkrića nije bilo): „Investitori su prosto navalili u to vreme. Potpuno pomahnitalo ulazili su u zemlju i obletali oko naše televizije. To je, međutim, bio proces koji je započet i protiv kojeg se pobunio Veran Matić. Ali, moram da kažem da sam mu malo i zahvalan zbog toga. Da je taj proces danas završen, ja bih se malo kajao zbog prodatog dela kapitala. To smo, dakle, zaustavili i vratili deo akcija koji je bio predmet kupoprodaje. Kompanija je stoprocentno u mom vlasništvu“.
Važan segment u razvoju TV Pinka predstavljaju preduzeća nastala u okviru kompanije Pink. Prvo takvo preduzeće bilo je MediaSystemPink, marketinška agencija zadužena za pravljenje reklamnih spotova, kompjuterske animacije i izradu veb prezentacija, osnovano 1994. godine. Ipak, ova agencija nije bila nadležna samo za matičnu kuću – već neko vreme, ona sarađuje s inostranim tržištem, prvenstveno sa zemljama u neposrednom okruženju. Na prvoj „Noći reklamoždera“ 1996 MediaSystemPink osvaja prvo mesto u selekciji domaćih reklama.
Daleko poznatije preduzeće, produkcijska kuća CityRecords postoji od 1997. godine i objavljuje uglavnom pop, ali i poneko rok izdanje. Agresivne reklamne kampanje, kao i ogromna teritorija na kojoj se emituje Pink (pa samim tim i reklame za izdanja ove produkcije), učinili su da Cityrecords nezvanično postane najuspešnija izdavačka kuća u SRJ. Iste godine kad pokreće produkciju, Željko Mitrović od Đovanija di Stefana kupuje Radio „Pingvin“, u to vreme najpopularniju beogradsku radio-stanicu. Prema podacima Privrednog suda, Di Stefano je 6. oktobra 1997. kupio Pingvin od Željka Ražnatovića Arkana da bi prelazak radija u Mitrovićevo vlasništvo bio ozvaničen samo dan kasnije 7. oktobra. „To je tačno. Samo, kupovina je dogovorena ranije. Da bih uopšte izvršio kupovinu, zahtevao sam da papiri budu apsolutno čisti. Verovatno su oni tek tada sredili svoje imovinsko-pravne odnose“, objašnjava Mitrović.
VLASNIK: Željko Mitrović
Kako bilo, televizija Pink danas ima izuzetnu gledanost, oko četiri stotine zaposlenih prosečne starosti 25 godina, 24-asovni program, najrazličitije emisije, četiri programa, a do kraja 2003. planira se da ih bude šest. Uveden je informativni program, generalno su „izbačeni“ narodnjaci, pretenduje se na famoznu nacionalnu frekfenciju. Na televiziji Pink danas radi mnogo poznatih imena poteklih iz drugih medijskih kuća: Robert Nemeček, Tanja Jordović, Ivana Bojić, Milovan Ilić (nekada, sada je u Grand produkciji), Čedomir Stanković, Olivera Kovačević i mnogi drugi. Javnost (i konkurenti) tvrde da je to posledica visokih honorara, ali zaposleni to demantuju. „Imamo O. K. plate. Ništa spektakularno, negde drugde imaju više, negde opet manje. Nije to u pitanju. Ovde je prijateljska atmosfera, uslovi za rad su odlični. Nema svađa, intriga, afera. Ponekad je izuzetno naporno, nema „ne mogu, neću, sutra ću“. Ovo je privatna kuća. Koliko poštuješ druge, toliko te poštuju. Niko ti ne zaviruje na radno mesto da vidi gde si. Ti imas posao koji moraš da završiš i to je to“, kaže za „Vreme“, Andrej Lasutin, glavni organizator koji je na televiziji od njenog nastanka.
POLITIKAINJENACENA: U raspravama o fenomenu Pink retko se događalo da se sama televizija posmatra nezavisno od njenog vlasnika – koliko god to bilo razumljivo, u slučaju ružičaste televizije stvar je naročito kompleksna pošto je Željko Mitrović uspeo da izgradi imperiju upravo u vreme kada je većina njegovih vršnjaka proživljavala svoje najteže godine. Različitim teorijama doprineo je i sam Mitrović učlanjenjem u Jugoslovensku levicu 1996 – u toj partiji bio je do 27. septembra 2000, a za to vreme dvaput je bio poslanički kandidat (poslednji put na saveznim izborima 2000) i jednom savezni poslanik. Zapamćeno je da mu je u emisiji „Ljubav i moda“ Ruška Jakić čestitala verifikaciju mandata. Upravo zbog toga, njegov uspeh mnogi i danas tumače kao prirodnu posledicu veza s bivšim režimom, kao i blagonaklonosti nekadašnje prve dame Mire Marković. „Stvarno mislim da bi Pink bio veći da moga političkog angažovanja nije ni bilo! Mislim da bismo imali velikih problema da smo se bavili programom koji bi imao informativno-politički sadržaj, ali nismo. Čini mi se da je upravo tadašnja pozicija televizije Pink bila razlog zašto sam 1996. bio predložen za kandidata za savezni parlament. Bio sam neko ko bi dobro došao u sabiranju i dovlačenju glasova“, kaže Mitrović u razgovoru za „Vreme“. Na pitanje zašto jednostavno nije odbio takav angažman, vlasnik TV Pinka odgovara pragmatično: „Kandidatura nije mogla da se ne prihvati. To su bila radikalna vremena. Izdaja je bila čest termin, a ja sam hteo da izbegnem takvu nalepnicu“. Kako bilo, pažljivijem posmatraču nije moglo promaći da je pred izbore 2000. Mitrović već počeo da ubrzano napušta brod koji tone. Kao kandidat za saveznog poslanika priredio je promociju, a na osnovu snimka tog događaja (inače emitovanog nebrojeno puta na Pinku) nije se moglo zaključiti koja partija zapravo stoji iza njega – ni u jednom trenutku priloga nije bilo stranačkog obeležja. Kako sam kaže, to je urađeno „malo slučajno, malo namerno, više namerno nego slučajno“, jer je, „svestan nepopularnosti te političke organizacije (JUL – op. aut.) pokušavao da se zaštiti bar u tom smislu“. U tom trenutku, međutim, TV Pink i njen vlasnik već su nosili epitet glavnog propagatora julovskih ideja: „JUL je imao specifičnu ideologiju koja se teško može nazvati levičarska. To je ideologija uspešnog, glamuroznog biznisa uz populistički egalitarni rečnik koja je uspešno propagirana kroz emisije Ruške Jakić i City, programe potpuno socijalno nerelevantne za taj period u srpskom društvu. I sve to uvijeno u populistički diskurs, zavodljivo za široku populaciju koja sada uživa gledajući tu novu elitu, koja i dalje ima taj primitivan rečnik koji se vezuje za najveći deo populacije“, kaže u razgovoru za „Vreme“ rektor Univerziteta umetnosti Milena Dragićević-Šešić.
Uprkos svemu tome, svega tri dana posle izbora, Mitrović napušta JUL, što je u događajima pred peti oktobar prošlo skoro nezapaženo. Međutim, kada se revolucionarna euforija malo stišala, pojavile su se nove teze o Mitrovićevim političkim leđima. Kao prvo, postavilo se pitanje o mogućnosti da ružičasta televizija, iako je godinama predstavljala jedan od simbola Miloševićevog doba, petog oktobra bude pošteđena bilo kakvih napada – teza koja se najčešće pominjala bila je da je zgradu zaštitio lično Vladimir Popović Beba, donedavni šef republičkog Biroa za informisanje. Ocenjujući tu teoriju kao „potpunu budalaštinu“, Mitrović ističe da i Popovića i Zorana Đinđića poznaje godinama, ali da nikakvih političkih dilova nije bilo. Međutim, uvođenjem informativnog programa i ponekad očiglednim propagiranjem jedne strane, Mitrović (a samim tim i njegova televizija) opet su dobili nalepnicu političkih agitatora. „Kad god me pitaju da li smo više tamo ili više ovamo s informativnim programom, uvek objašnjavam da je kod privatnih medija ta stvar usklađena isključivo s interesima kompanije i interesima njenih vlasnika. Ako neko omogućava da zemlja ide ka ambijentu koji je profitabilniji i liberalniji u smislu tržišnog poslovanja, sigurno je da je to za kompaniju u najdirektnijem smislu zanimljivo. Stvar je vrlo jednostavna“, objašnjava za „Vreme“ Mitrović. Dve godine posle političkih promena, vlasnik TV Pinka kaže da se, izuzev s Aleksandrom Vulinom, ne viđa s bivšim partijskim drugovima. Što se aktuelnih struktura tiče, takođe tvrdi da ih „u poslednje vreme nešto slabo viđa“.
ESTETIKA (KIČA): Bilo kao nezvanični nosilac osnovne ideologije Jugoslovenske levice, bilo kao komercijalna televizija koja vodi računa isključivo o ukusu najšire publike, TV Pink je tokom osam godina svog postojanja postao sinonim za kič, zaslepljenost, pokušaj da se pred nimalo prijatnom realnošću jednostavno zatvore oči. Po rečima Miše Đurkovića, istraživača s Instituta za evropske studije, Pinkov ogroman manipulativni i politički potencijal zasnivao se upravo na njegovoj navodnoj apolitičnosti, a u tom smislu bitan je način serviranja onoga što je servirano: „Pink je žensko načelo jedne politike zavođenja koje svoje zavodničke tehnike praktikuje na suptilan, postepen i utoliko više neodoljiv način“. U prvoj fazi Pink je ponudio upravo ono što i sam naziv kaže: ružičasti svet pun razbibrige i virtuelne stvarnosti. Za pohvalu ili ne, ali ova kuća je na samom startu stekla mnogobrojnu pažnju šire populacije (naravno, uz opasku da se pokrivenost na početku ograničavala samo na Vojvodinu i centralni deo Srbije). Druga faza razvoja tekla je postepeno kao što je, uostalom, i sam Mitrović jednom istakao: „Pomeraćemo se istom brzinom kojom se kreće kulturni nivo građana“. Ako se zna da je ova TV stanica od 168 sati nedeljnog programa 60 odsto „trošila“ na narodnjake ili turbo folk, postavlja se logično pitanje da li je kulturni nivo Srbije bio zaista toliko nizak. „Ne može Pink za četiri godine da promeni nasleđe onih 500 godina pod Turcima“, objasnio je tada vlasnik, ali se Pink ipak brzo prestrojio ponudivši krajem devedesetih redizajniranu programsku šemu. Ovog puta, ona se sastojala od manjeg procenta neofolk kulture i novina kao što su emisije i serije koje su bile interesantne i za gradsku, urbanu populaciju. Po mišljenju politikologa Branimira Stojkovića, ciljna grupa ove televizije jesu različiti socijalni i intelektualni slojevi, a ona se uspešno pozicionira u svakom od njih: „Meni nije bitno da li je neki film na RTS-u, B92 ili Pinku ako cenim da je film dobar. Oni vode pametnu politiku i gađaju različiti auditorijum. S druge strane, onaj koji vodi Pink vrlo je svestan da intelektualci predstavljaju svega nekoliko procenata stanovništva. Takvom stanovništvu ne trebaju političke emisije, sučeljavanja i argumenti, već nešto ravno, plitko i zabavno“. Konačno, treća faza razvoja nastupila je nakon političkih promena u Srbiji, definitivnim proterivanjem narodnjaka, izbacivanjem emisija tipa „Svet plus“ i pokušajem da sadržaj počne da odgovara „pakovanju“. Ovog puta, skinut je tzv. najniži sloj, a najprostija zabava prebačena je na satelitski program gde je dostupna onima koji prijem Pinka plaćaju.
Kome god i kako god se prilagođavalo, TV Pink je tokom osam godina postojanja postao izvorište najrazličitijih modnih i, konačno, životnih diktata. „Činjenica da je Milošević zapravo vladao preko Pink televizije, a ne preko RTS-a dokazuje da je toliko opstajao jer se rukovodio tehnologijom manipulacije u skladu sa svetskim trendovima. Kada je njegovo opredeljenje bila ratna politika, krenuli su pornići na državnoj televiziji, što je verovatno nezabeležen slučaj u istoriji nacionalnih televizijskih stanica, čime se oslobađala najprimitivnija energija. Promovisan je mačo tip muškarca, gibaničar, brz na pištolju. Posle prelaska na ‘politiku mira’, bivšem režimu bilo je potrebno pacifikovanje podivljalih momaka koji se vraćaju iz rata, nezadovoljni, frustrirani. Preko Pinka nametan je tip feminiziranog muškarca, a žene su crtane po modelu sponzoruše i klasične prostitutke“, smatra Miša Đurković.
Diktiran, po svemu sudeći, iz političkog vrha, a pothranjivan megapopularnošću Pinkovih zvezda i MTV-jevskoj režiji TV spotova, ovaj model proširio se vrlo brzo, stvarajući neku vrstu potkulture. Deo publike, odeven po ugledu na omiljene TV likove, zaboravljao je da nema dinara u džepu, dok je ostatak, zabavljen najnovijim tračevima, previđao ono što im se događa u sopstvenom životu. Ono što nisu mogle da učine godine medijske indoktrinacije RTS-a, učinio je Pink: u trenutku kada je trebalo misliti, dobar deo populacije živeo je u virtuelnom svetu u kojem je sve bilo u najboljem redu.
Bilo da je ugađao najnižim strastima, nudio bensedin bez recepta ili naprosto poštovao neizrečene naredbe s vrha, Pink je postao verovatno najjača medijska kuća na Balkanu, a Željko Mitrović se sa svojih 35 godina uvrstio na-top listu najbogatijih. U ovom trenutku, ne krije planove za dalje razvijanje i prosperitet. Odgovor na pitanje da li će doživeti Vaterlo, poput Nerona spaliti svoj Rim („Ako najšira javnost smatra da je najveći problem u Srbiji zgrada i program TV Pinka, ja ću lično zgradu srušiti, a program ugasiti“, izjavio je u martu ove godine) ili opstati u etarskoj gunguli, čini se da nije toliko neizvestan kako se na prvi pogled čini. Jer, kao što se zna, sjaj, glamur i krzno oduvek su dobro prolazili u Srbiji. Kakva god ona bila.
Reforma(tori) pre svega
Informativni program na TV Pinku počeo je da se emituje u januaru 2001. godine, a kao jedan od važnijih razloga kasnog uvođenja informativnih emisija u programsku šemu navodi se nemogućnost nepristrasnog izveštavanja. „Možda sam ranije mogao da napravim informativni program koji bi bio u potpunoj službi režima, ali čini mi se da je za televiziju bilo jeftinije da pripadnik političke organizacije budem ja, a ne čitava televizija“, naglašava Željko Mitrović. Ipak, pred predsedničke izbore 1997. godine na TV Pinku u terminu „Minimaksovizije“ emitovan je intervju s tadašnjim predsedničkim kandidatom SPS-JUL Milanom Milutinovićem. Mitrović smatra da ni tu nema politizacije televizije jer, kako kaže, „za sedam godina postojanja TV Pinka u direktnom političkom smislu proizvedeno je samo oko šest sati programa, dva prenosa nekih konvencija i ovaj intervju, i to je sve praktično političko angažovanje ove televizije“. On takođe opominje da je samo pred jedne izbore program bio malo hermetizovan i da su sve stranke uredno dobijale ponude njegove televizije za emitovanje predizbornih spotova.
Danas se informativni program emituje preko satelita i ima podjednako dobru gledanost kao i ostali segmenti programa. Tanja Jordović, glavni urednik informativnog programa, smatra da je to u početku bila inercija i da su se novinari u toku rada uvežbali. „Pink kao kuća nas je dugo vukao, ljudi su ostajali po navici i uz Infotop, ali kako je vreme prolazilo, brzo smo se razvili. Mnogo ljudi sada čeka da pogleda Pinkov informativni program i to je ocena našeg kvaliteta“, kaže ona u razgovoru za „Vreme“ naglašavajući da postoje ambicije da Pink, kad je reč o vestima ubrzo pretekne i RTS. Za informativni program koji je među najgledanijima u zemlji trenutno se vezuju različite priče. Neki smatraju da je blago naklonjen sadašnjoj vlasti, neki da je neutralan, a neki misle da je četvorogodišnje političko angažovanje vlasnika ove televizije ipak ostavilo posledice. Popularizacija premijera Srbije Zorana Đinđića i struje koju on predstavlja ipak se smatra prilično vidljivom. „Činjenica da na nekoj televiziji nema politike je neka vrsta politike, i to kod nas sociolozi kulture tumače činjenicom da narod hoće da se zabavi kada se vrati kući sa svojih slabo plaćenih radnih mesta. Televizija Pink ima kvalitetan info dnevnik koji ne ‘guši’ kao dnevnik RTS-a pola sata, nego u pet minuta kaže iste stvari, ali tako da vam Đinđić izgleda lepše i pametnije nego što zapravo jeste“, objašnjava za „Vreme“ politikolog Branimir Stojković. Za razliku od Mitrovića, prilično neutralnog u odgovorima na pitanje o političkom skretanju informativnog programa na jednu stranu, Tanja Jordović je ipak direktnija: „Pink je odlučio da prati reforme koje se u zemlji odvijaju, a njih trenutno predstavlja ta opcija. Koštunica i DSS bi istu pažnju imali da se bave reformama na način na koji se bave ličnosti koje su zastupljene u Pinkovom programu. To već nije nešto o čemu mi odlučujemo. Zadržali smo staru publiku i dobili novu. Kakve to onda ima veze s politikom?“ Ona takođe poriče da postoje bilo kakvi pritisci na informativni program ove televizije.
Trka i trkači
Priča o raspodeli novih nacionalnih frekvencija datira još od petooktobarske promene vlasti, ali ni dve godine posle, još nema svoj zvaničan kraj iako je u republičkoj skupštini već usvojen Zakon o radio-difuziji. Jedno od osnovnih pitanja koje je šira javnost postavljala pre njegovog usvajanja bilo je da li će neke odredbe ovog zakona direktno pogoditi do sada neprikosnoveni TV Pink – sve prognoze i ovog puta uglavnom su se bazirale na političkim tezama, odnosno na političkom angažmanu vlasnika ružičaste televizije. Kako su neki delovi Zakona podložni različitim tumačenjima, može se dogoditi da prava politička debata o vlasničkom bekgraundu različitih medijskih kuća tek usledi. „Kandidati za dobijanje nacionalne frekvencije moraće da naprave programski, finansijski i tehnički elaborat… Što se tiče finansijskog elaborata, postoji jedna vrlo važna stvar. Nije dovoljno da kandidat dokaže samo da ima novac i da može da pravi program, već mora da dokaže i poreklo tog novca. Dakle, oni koji su u prethodnom periodu stekli novac na ovaj ili onaj način u saradnji s režimom ili s nekim društvenim krugovima sive ekonomije, partije ili bilo čega biće u vrlo teškoj poziciji“, objašnjava za „Vreme“ Rade Veljanovski, direktor Radio Beograda i jedan od pisaca novog zakona. Prema dosadašnjim informacijama, trebalo bi da postoje četiri televizije s nacionalnom pokrivenošću – dve frekvencije automatski pripadaju državnoj televiziji, dok se za preostale dve (za sada nezvanično) bore TV B92, TV BK i TV „Pink“.
Što se tiče Pinka, nikakve zabrinutosti nema: „To je priča koja svoj smisao gubi u najbližoj budućnosti kada će zemaljsko pokrivanje biti prošlost. Ipak, konkurisaćemo za jedan program koji će pokrivati najveći deo teritorije, odnosno za ono što praktično već sada imamo. Pink je postao toliko velika produkciona mašina, da su mi sve te priče o našem dobijanju ili nedobijanju frekvencije smešne“, kaže Željko Mitrović.
Čvrsto na vrhu
Tokom poslednjih nekoliko godina, na listama najgledanijih televizijskih emisija, programi TV Pinka već tradicionalno zauzimaju prva mesta: posle pada nekada neprikosnovenog Drugog dnevnika RTS-a, menja se samo raspored, ali uvek su prisutni City, Grand šou ili prenosi velikih koncerata (poslednji primer je koncert Cece Ražnatović na Marakani). Velika gledanost Pinka otvorila je pitanje: da li narod traži ono što Pink emituje ili Pink emituje ono što narod traži? Odgovor je, i ovoga puta, negde na sredini. Pink je znanja i iskustva velikih majstora zabave povezao s aktuelnim potrebama prosečnog građanina Srbije i napravio svoju programsku šemu. S druge strane, istina je da televizija koja ima toliku gledanost nameće standarde publici, zbog čega među onima koji kritikuju Pink ima i teorija da je neko prosvećenom i produhovljenom narodu Srbije „doneo“ Pink da bi ga unazadio.
Iako je velika gledanost ružičaste televizije očigledna svakom ko makar jedan dan provede u Srbiji, TV Pink je bio među prvima koji su se pretplatili na pravo korišćenja servisa za praćenje gledanosti televizijskih programa. Naime, od avgusta 2002. godine, AGBStrategicResearchSerbia primenjuje internacionalni sistem praćenja gledanosti Peoplemetar – ovaj sistem omogućava svakodnevno praćenje rejtinga svojih, kao i emisija konkuretnskih televizija. Na osnovu toga, brzo se prilagođavaju programske šeme i prati odraz promena na gledanost, a ova tehnologija merenja gledanosti od velikog je značaja za sve stanice jer im daje mnogo preciznije i kvalitetnije podatke od svih ranijih tehnologija merenja. Sistem funkcioniše tako što se odabere reprezentativni uzorak stanovništva koji prati TV programe. Na njihov televizor prikači se aparat koji beleži starost i pol gledaoca i prati se svaka promena frekvencije, dok je bazna stanica prikačena na telefonsku liniju. Tokom noći centrala AGBStrategicResearchSerbia poziva brojeve domaćinstava koji učestvuju u merenju i skida podatke s aparata. Podaci o promenama frekvencija porede se zatim sa podacima o tome kojoj TV stanici pripada koja frekvencija, šta je tog trenutka bilo na programu određene stanice, itd. Tako se dobija podatak o tome koja emisija koje televizije je koliko gledana.
Prema podacima ovog istraživanja (2000 ispitanika), od ukupno 300 televizijskih stanica u Srbiji najveću gledanost ima Pink (20,4odsto), dok je na drugom mestu RTS (18,2 procenata). Prema rečima Darka Broćića, direktora AGBStrategicResearchSerbia, u novembru je ukupna minutaža gledanosti Pinka bila 105 minuta, dok 54,8 procenata auditorijuma provede bar po jedan minut dnevno gledajući Pink. Vrlo je zanimljiva struktura stanovništva koje gleda Pink: od ukupnog broja muškaraca 21 odsto gleda Pink, dok je taj procenat kod žena 23,5 odsto. Najveći broj gledalaca Pinka (30 odsto) je u starosnoj dobi od 4 do 49 godina. Od ukupnog broja publike s najnižom školom, 20,2 odsto čine gledaoci televizije Pink, dok je broj ljudi sa srednjim obrazovanjem 20,9 odsto, a broj ljudi s najvišim obrazovanjem 16,2 procenata. Struktura publike Pinka prema prihodima takođe je vredna pažnje: gledaoci sa prosečnim prihodima čine 19,6 odsto, sa prihodima ispod proseka 22,3 odsto, a sa prihodima iznad proseka 21,2 odsto ukupnog broja; urbana sredina 20,7 procenata, a ruralna 21,4 odsto. Po regionima stanje je sledeće: južna Vojvodina 22,1 odsto, zapadna Srbija 21 odsto, južna Srbija 20,9 odsto, severna Vojvodina 20,4 odsto. Neke regije za sada nisu obuhvaćene ovim merenjem. U Beogradu Pink gleda 16,6 odsto (centralni deo), a 20 odsto (prigradski deo) publike.
Do oktobra 2002, odnosno pre uvođenja informativnog programa i svojevrsnog cenzurisanja turbo folka, gledanost je bila 30 odsto, što znači da je promena programa izazvala smanjenje gledanosti. Kako je jasno da je ključ uspeha Pinka zabani program, nameće se zaključak da se informativni program ne uklapa u tu šemu. Samim tim, postavlja se pitanje zašto je Pink, kao privatna i komercijalna televizija, uveo informativni program, ograničio prostor turbo folku i uklonio španske serije iz udarnog termina. Broćić smatra da je promena programa imala za cilj promenu imidža, a ne sticanje profita, jer je nesumnjivo da zabava donosi najviše gledanosti, a samim tim i novca. Dokaz za to su najgledanije emisije – pre svega filmovi, serije, humoristički program (od skora šou Jove Radovanovića) i Grand šou. Fimovi TV Pinka su u velikoj meri uticali ne samo na gledanost, već i na tip publike. Veliki broj gledalaca (koji inače ne gledaju Pink) zadržava se na ovom kanalu samo kada uoči špicu za film. Mnogo puta se pokazalo da Pink ima zavidnu kolekciju najnovijih, visokobudžetnih filmova holivudske produkcije. Prema ovom istraživanju, u poslednje dve godine TV Pink nije menjao strateška opredeljenja: da podilazi ukusu publike, da bude politički korektan i da ostvaruje profit. U tom cilju samo je promenjen imidž, a sve ostalo je i dalje pink.
Sjaj u travi
Nova zgrada RTV „Pinka“ nalazi se na na uglu ulica Neznanog junaka i Bulevara mira, pokraj bolnice „Dragiša Mišović“, na samom obodu nekada „zabranjenog grada“. Nekim stručnjacima i većini žitelja Dedinja ona bode oči svojom aluminijumsko-staklenom spoljašnjošću, svojom nekako „kao pala s Marsa“ (ne)uklopljenošću u sredinu, ali građevini arhitekte Aleksandra Spajića uglavnom se ne spori jedino autenticnost.
Kao i sve drugo što pripada kompaniji Pink, građevinu su detaljno proučavale nadležne instance, pa je tom prilikom pronađen višak od približno 1875 kvadrata. I to u vidu podzemnih prostorija, studija čija se donja tačka nalazi na devet metara dubine, i to ispod placa koji nije pripadao parceli na kojoj je podignuto zdanje. „Pošto nismo mogli da dobijemo dozvolu koja bi podrazumevala broj kvadrata koji bi zadovoljavao sve naše potrebe, mi smo se odlučili na jedno prekoračenje, prekoračenje samo pod zemljom, nadajući se da to nikom neće preterano smetati“, objašnjava Mitrović. „Na osnovu tog prekršaja, bili smo prinuđeni da platimo porez na ekstraprofit dva i po miliona maraka“. Odmah po otvaranju 2001. javljaju se predstavnici građana koji traže rušenje bespravno podignute zgrade, ali je mogućnost rušenja stavljena adacta izjavom da je plaćen em porez na ekstraprofit, em je otkupljen deo spornog zemljišta tako da „ne možete i naplaćivati i rušiti“. Da li je tako? Nadležni u Pinku tvrde da su pre samog početka gradnje imali sve potrebne dozvole, a sada funkcionišu sa privremenom urbanističkom dozvolom. Još 28. jula 1998. inspekcija je dala nalog za obustavu radova, a 24. avgusta iste godine izdato je i rešenje o rušenju objekta. Nakon toga, prijava je povučena, a izgradnja nastavljena. Poslednji put inspekcija dolazi 9. aprila 2001, a tada je za neko „racionalno“ rušenje bilo kasno. U oktobru ove godine gradska vlada verifikuje urbanističko-tehničke uslove za izgradnju poslovnog objekta na toj lokaciji, čime je (uz izmenu Generalnog urbanističkog plana do koje je u međuvremenu došlo) omogućeno dobijanje urbanističke dozvole: sve na osnovu 43. člana Regulacionog plana Dedinje po kome objekti podignuti pre 1999, ako se uklapaju u GUP, mogu dobiti urbanističku dozvolu. U međuvremenu, o finalnoj upotrebnoj dozvoli još nema govora. Zgrada TV Pinka je, inače, dobitnik prošlogodišnje nagrade „Moralni pobednik“ na Sajmu arhitekture.
Klijenti na sekund
Broj reklama na televiziji Pink često iritira i pasionirane ljubitelje tog programa. „Do tog problema dovela je velika zainteresovanost klijenata. Naša televizija ima veliku pokrivenost i najveći broj gledalaca u zemlji, pa je logično da ljudi svoje proizvode žele da reklamiraju upravo kod nas. Reklame za brojeve 041, ono što neki nazivaju porno reklamama, samo su deo zakupljenih termina i mi kao kompanija nemamo nikakvu licencu. Trudimo se da ta vrsta propagandnog programa ide u kasnim večernjim satima. Nema istine u tome da se u dečjim emisijama puštaju takvi materijali. Jedino greškom. I ja znam samo za jedan takav slučaj“, kaže za „Vreme“ Ivan Vlatković, direktor marketinga TV Pinka.
Na televiziji Pink u proseku se dnevno prikaže između tri i četiri sata reklama. Cena varira i kreće se od 80 do 12.000 dinara po sekundi emitovanja. Međutim, prema Vlatkovićevim rečima, takva tarifa je okvirna, a cene se spuštaju u takozvanim paket aranžmanima, zavise i od samog klijenta, to jest od njegove prisutnosti na televiziji Pink. Kad se sve to ima u vidu, postavlja se pitanje kako će zakon o reklamiranju čije se usvajanje očekuje uticati na poslovanje, odnosno na nužnu redukciju i „moralizaciju“ marketinga. Vlatković kaže da će tada doći do selekcije reklama i klijenata, ali da će povećanje cena (do kojeg će nužno doći) amortizovati taj gubitak. „Ali, ne zaboravite da će, kada smanjimo broj reklama, program izgubiti tu iritirajuću crtu konstantnih prekida u emisijama što će, pretpostavljam, dovesti do porasta gledanosti. Što je, uz kvalitetan program, preduslov za rad komercijalnih televizija“. Udeo televizije Pink u ukupnoj tržišnoj podeli „reklamnog kolača“ kreće se, prema Vlatkoviću, između 50 i 60 procenata.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dirljivo izgledaju natpisi koje stariji građani nose na nekim antirežimskim akcijama, a na kojima se na različite načine ispisuje ista poruka: “Studenti, molimo vas, spasite nam državu!” Trenutno je blokirano tridesetak fakulteta, sa tendencijom da se ovaj broj značajno uveća, a masovnost demonstranata poraste, čemu uveliko doprinosi osionost Vučićeve vlasti. Snaga studentskog bunta iskazuje se kroz rađanje kompleksne i inovativne kulture otpora koja je do sada toliko nedostajala, kao i kroz međusobnu solidarnost
“Lično me je napao batinaš za koga sam kasnije saznao da je član vladajuće partije. Prisustvovao sam i napadu na Pavla Cicvarića od strane još jednog člana Srpske napredne stranke, kao i na još neke aktiviste. To je zaista tragičan prizor: u jednoj državi, visoki zvaničnici vladajuće partije na ulicama napadaju studente koji mirno stoje”, kaže za “Vreme” Petar Seratlić
Studenti iz Niša poručuju svojim kolegama da su tu i da ne ćute. Iako im je trebalo malo više vremena da se odazovu blokadama, pokazuju istrajnost u nameri da dođu do cilja, a to je svakako ispunjenje zahteva. Neki su zabrinuti kako će polagati ispite, a neki su samouvereni da su položili onaj najvažniji – iz etike i solidarnosti
Istraživanje NSPM – Beograd 2024.
11.decembar 2024.Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM
Nezadovoljstvo naprednjačkim upravljanjem Beogradom polako ali sigurno gazi preko opštinskih međa i “urbano-ruralne” granice. Naime, svega 27,8 odsto građana Beograda SNS-SPS vladavinu glavnim gradom ocenjuje kao “sposobnu i efikasnu”, dok čak 40,1 procenat smatra da je “nesposobna i koruptivna”. A raspoloženje prema aktuelnom gradonačelniku još je i gore od toga
Uticaj Moskve u Srbiji danas je u prvom redu posledica tri fenomena: pitanja statusa Kosova, energetske zavisnosti Srbije, kao i postojanja većinske proruske orijentacije javnosti čak i nakon agresije na Ukrajinu, u šta se uklapa delovanje (pro)ruskih medija. Kako prenose mediji, Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koje su dopustile delovanje ruskih službenih medija (Sputnjik, RT – Russia Today) na svojoj teritoriji. Uz to, neke od najgledanijih srpskih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, poput TV Happy, imaju specijalizovane dnevne emisije čiji je sadržaj u službi ruske propagande
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
