Rekvijem za jedan radio

Podne je u maloj redakciji Bi-Bi-Sija na srpskom na četvrtom spratu Nušićeve broj deset u Beogradu i, na prvi pogled, stanje je redovno: stolovi pretrpani dnevnim listovima i šoljicama za kafu, a novinari za kompjuterima užurbano montiraju priloge. Kao što priliči vrhunskim profesionalcima, ne dozvoljavaju da rutinsku proizvodnju programa poremeti činjenica da će u petak, 25. februara, dan nakon što se ovaj broj „Vremena“ pojavi na kioscima, svi oni ostati bez posla, a program na srpskom će se, nakon više od sedamdeset godina emitovanja, zauvek ugasiti.

„Očekivali smo kresanje budžeta, ali ne i ovako surovu amputaciju“, kaže za „Vreme“ još malo pa bivši urednik Slobodan Stupar. Njegova radna biografija može da stane u dva reda: osamnaest godina proveo je u Radio Beogradu, a zatim, nakon čistki koje je u medijima sproveo Slobodan Milošević, još osamnaest u Bi-Bi-Siju, uključujući i vreme kad je raditi za ovu britansku kuću u Srbiji bilo opasno po život. „Sećam se da sam posle hapšenja Radovana Karadžića rekao kolegama: ‘E, mislim da smo završili posao, odsad će nam biti dosadno.’ Čekao sam hapšenje Ratka Mladića kao poslednju veliku priču – čekao, čekao, i evo, nisam dočekao“, kaže sa sasvim razumljivom trunkom gorčine. „Uopšte mi nije jasno zašto Britanci ovo rade svom najvrednijem brendu.“

MALA ŠTEDNJA: U stvari, kad se govori o Svetskom servisu Bi-Bi-Sija i merama štednje koje je zavela britanska vlada, reč „amputacija“ je verovatno preblaga i pre bi odgovarao termin „čerečenje“. Osim Stupara i tridesetak novinara programa na srpskom, bez posla će ovih dana ostati oko šest stotina zaposlenih u Svetskom servisu Bi-Bi-Sija, u okviru mera štednje koje je proglasila vladajuća liberalno-konzervativna koalicija. Ukidaju se programi na albanskom, ruskom, kineskom i hindu jeziku, kao i program na portugalskom namenjen značajnom delu Afrike a, što je možda najgore, za nekoliko godina će biti ugašeni kratkotalasni predajnici koji trenutno omogućavaju da se Svetski servis čuje širom globusa. Važno je, inače, napomenuti da se Svetski servis Bi-Bi-Sija, za razliku od domaćeg programa ove korporacije, ne finansira putem pretplate, nego direktno iz budžeta Forin ofisa, tj. britanskog ministarstva spoljnog. Ministar Vilijam Hejg odlučio je da budžet Svetskog servisa (uključujući i program na engleskom) skreše za nekih 46 miliona funti, što je oko 16 odsto ukupnog budžeta. Procenjuje se da će zahvaljujući ovim merama Bi-Bi-Si izgubiti oko 30 miliona slušalaca širom sveta, što je broj ravan broju stanovnika srednje velike zemlje.

DUBOKO ŽALJENJE: Paradoksalno, ove mere treba da sprovede Mark Tompson, jedan od retkih iskusnih novinara koji je postao generalni direktor Bi-Bi-Sija (njegovi prethodnici na tom poslu bili su uglavnom profesionalni menadžeri). Tompson, koji je izveštavao sa jugoslovenskih prostora u vreme ratova, napisao knjigu o ulozi medija u njima i obučio nekoliko generacija radio novinara na prostoru bivše Jugoslavije, sada je prinuđen da javno brani poteze za koje mnogi veruju da predstavljaju početak kraja Svetskog servisa, a samim tim i ukidanje zlatnog standarda radijskog novinarstva. „Posle ukidanja ovolikih programa na stranim jezicima, pitam se da li naziv ‘Svetski servis’ još uvek važi“, rekao je u Domu lordova nadbiskup Jorka Džon Sentamu, inače poreklom Afrikanac, podsećajući da Britanija ima obavezu prema delovima planete koji žive u medijskom mraku. Tompson je odgovorio da „duboko žali“ zbog mera štednje, da bi „više voleo da ne mora da ih sprovede“, ali da su, nažalost, neophodne.

Zagovornici kresanja budžeta tvrde da im nije jasno zašto bi britanski poreski obveznici iz svog džepa plaćali informisanje ljudi u dalekim zemljama, i to ljudi od kojih većina sa Britanijom nema nikakve veze i nikada ih neće imati. Pored toga, oni kažu da se medijski pejzaž tokom protekle decenije drastično promenio, i da ljudi danas program konzumiraju preko Interneta ili satelitskih antena, pa su kratki talasi stoga nepotrebni.

NEZADOVOLJSTVO: Potpisnik ovih redova, koji još uvek kao relikviju čuva ulubljeni „Sonijev“ kratkotalasni radio sa komadom žice umesto polomljene antene, može da posvedoči da potonji argument važi samo za koliko-toliko normalne zemlje i situacije što, nažalost, nije primenljivo na popriličan deo zemaljske kugle. Internet je sjajna stvar, kad ga ima, a ni satelitska antena nije loša kad ima struje. Ogromni delovi južne polulopte, međutim, uopšte nemaju ni struju ni Internet, a u ratovima i prirodnim katastrofama te pogodnosti prve nestaju i u zemljama sa razvijenom infrastrukturom. Dovoljno je podsetiti se kako je Mubarakov režim pre desetak dana uspešno ukinuo Internet u celom Egiptu, uprkos ranijem verovanju da je tako nešto nemoguće. Sa druge strane, kratke talase je teško ometati, a sve što vam je potrebno za prijem je tranzistor i svež paket baterija.

U međuvremenu, u Britaniji i širom sveta raste talas nezadovoljstva zbog odluke Vilijema Hejga. Na nedavno pokrenutom sajtu www.savews.com nalazi se tekst peticije kojom se zahteva preispitivanje odluke o kresanju budžeta Svetskog servisa, uz podsećanje da ušteđeni novac predstavlja samo 0,5 odsto od ukupne sume koju Britanija troši u inostranstvu. Peticija će, kada broj potpisa dostigne zakonski limit od 10.000, biti upućena na adresu premijera Dejvida Kamerona u Dauning stritu. Pre neku godinu, slična inicijativa sprečila je zatvaranje Bi-Bi-Sijevog muzičkog kanala; možda i ovaj put uspe.

Život na kratkim talasima

Profesor Vojin Dimitrijević, Beogradski centar za ljudska prava

Kao i uvek kad nestane nešto što vam je važno u životu, imam osećaj velike praznine i gubitka. A zatim, to pokazuje do koje mere smo mi, na neki način, postali nevažni

„Ja prosto ne mogu da objasnim koliko me je to rastužilo, više nego mnoge druge užasne stvari koje su se desile, i pokušavam da shvatim zašto. Kao mnogi pripadnici moje generacije, mnogo sam zavisio od Radio Londona i više se ne sećam kada je ta stanica promenila ime u Bi-Bi-Si. Radio Beograd se u našoj kući slušao od kasnih tridesetih prošlog veka, i dobro se sećam da su tada mnogo puštali havajske gitare, a kad nisu znali šta će, puštali su Ravelov Bolero. To je kompozicija koja traje tačno 15 minuta, i verovatno prvi klasični komad koji sam naučio napamet.

Negde u to vreme, pred Drugi svetski rat, počeo sam da slušam i Bi-Bi-Si, tj. Radio London, a vesti je čitao u to doba čuveni Grga Zlatoper, koji je govorio neku čudnu, veštačku mešavinu srpskog i hrvatskog – moji drugovi i ja smo ga rado imitirali. Međutim, kako se rat približavao, bez kratkotalasnog Radio Londona život se više nije mogao zamisliti. Ja nikada nisam bio vešt sa tehnikom, ali sam uvek imao nekog pored sebe koji se u to razumeo. To su bili neki kristali i kamenčići, sećam se da je bilo užasno teško sve to podesiti, ali mi smo to radili sa ogromnom energijom.

Kad su mi oca odveli u nemačko zarobljeništvo, mnogo sam se družio sa ujakom, koji je bio precizni inženjer, i mi smo na osnovu izveštaja Radio Londona na jednoj mapici pomoću zastavica pratili kako se pomeraju linije fronta. U početku su se te zastavice stalno pomerale u korist Nemačke, a sećam se i onih čudnih poruka o ljudima koji su stavljeni pod slovo ‘Z’… Možete misliti koliko je taj radio bio važan deo mog života.

Naravno da smo još tada znali da je ta stanica bila deo jedne državne propagandne mašine, naročito u ratu, ali je London imao jednu veliku prednost u odnosu na, recimo, Radio Moskvu, koju smo takođe slušali. Kod Britanaca je ta propaganda bila najveštije spakovana i najmanje upadljiva: ako se lagalo i krilo, to je bilo samo u vezi sa stvarima najuže vezanim za njihov nacionalni interes. Sve ostalo je čovek mogao da sazna.

Za vreme rata nisam ni slutio da ću i posle oslobođenja zavisiti od Radio Londona i kratkih talasa, naročito u doba onog grubog posleratnog komunizma. Sećam se jedne smešne stvari: kada su Tito i Staljin ušli u sukob, o čemu se na državnim vestima još nije sasvim otvoreno govorilo, Radio London je počeo da javlja o pograničnim incidentima sa zemljama sovjetskog bloka. I onda je Grga Zlatoper pročitao kako je ‘tokom incidenta na granici sa Albanijom nastradao gospodin Petrović, koji je tom prilikom čuvao ovce’. Tada sam prvi put čuo da se neko ko čuva ovce može zvati gospodin.

Bi-Bi-Si se ponovo vratio u moj život kad su počeli protesti protiv Miloševića i onda sam preko satelita, paradoksalno, na Bi-Bi-Siju gledao šta se dešava u gradu u kome živim, a o čemu domaća televizija nije smela da izveštava. I opet je njihov program bio daleko kvalitetniji od Si-En-Ena i ostalih. Koristio sam i mali kratkotalasni radio, ako sam bio na putu. Jednom smo se pokojni Kosta Obradović i ja kolima vraćali sa neke tribine iz Knjaževca, i na Radio Beogradu je čuveni Radovan Brankov sve vreme pričao o nekoj proslavi sa svečanim plotunima, ali mi smo zahvaljujući kratkotalasnom radiju znali da su u toku veliki protesti.

Kao i uvek kad nestane nešto što vam je važno u životu, imam osećaj velike praznine i gubitka. A zatim, to pokazuje do koje mere smo mi, na neki način, postali nevažni. Kako to da je bivša Jugoslavija još pre Drugog svetskog rata bila dovoljno važna da dobije svoj program na srpskohrvatskom, i da ga zadrži i posle rata? Svestan sam, naravno, da im je bila važna između ostalog zbog toga što je potencijalno mogla da proizvede veliku štetu, ali mi se čini da danas od nas više nema nikakve koristi, pa ni štete.

Postoji tu i nešto što bih ja nazvao inženjerskom modernizatorskom glupošću: kad god se pojavi neki novi lek, preparat, ili mašina, vajni eksperti odmah požure da pozovu da se pobaca sve staro. A posle smo prinuđeni da se vraćamo na ono što je radilo ranije. Zato za sada nemam nameru da bacim svoj ´Soni´, možda još koji put zatreba.“

D.A.