Reka mleka i njena muža

Snižavanje cena nije u Srbiji uobičajena pojava, sem ako je reč o gorivu za motore sa unutrašnjim sagorevanjem, čija se cena određuje prema utvrđenom obrascu u kome su varijabile cena sirove nafte i kurs dolara. Međutim, čudo neviđeno se ipak dogodilo: mleko i mlečni proizvodi su pojeftinili.

Nogu je prvi povukao Imlek još u decembru prošle godine snižavanjem proizvodnih cena za oko deset odsto. Kako Imlek „pokriva“ 40 odsto srpskog tržišta mleka i mlečnih proizvoda, druge mlekare nisu imale kud već da učine isto, neke u manjem, neke u većem procentu, ali kako god, cene mleka u prodavnicama uniformno su „pale“. Ovo pojeftinjenje obrazloženo je brigom za potrošače: kao, pala je kupovna moć, pa su mlekare odlučile da izađu u susret potrošačima, e da bi deca i u ovim kriznim vremenima pila mleko. Lepo rečeno, nema šta, samo što to nije pravi razlog za sniženje cena, već primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, doduše jednostranoj, ali ipak primeni.

Naime, Sporazum podrazumeva ukidanje carina i prelevmana za robu proizvedenu u zemljama Evropske unije, između ostalog i mleka, a kako su na domaćem tržištu cene mleka bile više nego bilo gde u Evropi, suočeni sa potencijalnom konkurencijom, prerađivači mleka su cenovnike korigovali i sveli na razumnu, evropsku meru.

Iako u mlekarama tvrde da ovim pojeftinjenjem preuzimaju deo pada kupovne moći potrošača na sebe i da se ono neće odraziti na otkupne cene primarnih proizvođača, u praksi je suprotno: u Centralnoj asocijaciji proizvođača mleka Vojvodine kažu da se na terenu događa baš ono što mlekari tvrde da se neće dogoditi – mlekare proizvođačima plaćaju sve manje i manje, tako da je prosečna otkupna cena sirovog mleka spala na svega oko 16 dinara za litar, što je daleko ispod isplativosti, čak nedovoljno i za prostu reprodukciju. Objašnjavaju da su i sa nekada najvišom otkupnom cenom od 28 dinara za jedan litar mleka, o kojoj se danas može samo sanjati, farmeri jedva sastavljali kraj sa krajem, a da im sad sledi sigurna propast. Prosto, troškovi proizvodnje su daleko veći od prihoda koji se ostvaruje.

Sa druge strane, prerađivači tvrde da je otkupna cena mleka među najvišim u regionu, da na tržištu ima više mleka nego što se može preraditi, te da je zakon ponude i potražnje neumoljiv.

VLADAVINA KARTELA: U vreme kad su mlekare privatizovane, Ministarstvo poljoprivrede je stimulisalo primarne proizvođače mleka što premijama, što povoljnim kreditima, što nepovratnim učešćem u nabavci opreme, sve da bi se proizvodnja uvećala i poboljšao kvalitet. Sa druge strane i prerađivači su nudile povoljne kredite, stručnu pomoć i sve drugo, samo da bi osigurali sirovinsku bazu, mlekare su bile u svojevrsnom „ratu za mleko“, koji je okončan dogovorom o podeli teritorija, ali i „mirovnim sporazumom“ po kome su se mlekare, neformalno dabome, obavezale da neće preuzimati „preletače“, proizvođače nezadovoljne uslovima otkupa koji bi da promene otkupljivača. Na taj način svaka mlekara je na svojoj teritoriji dobila prećutni status monopoliste, a celokupnim tržištem je zavladao mlekarski kartel.

Ugovori o otkupu sastavljeni su tako da, kako god da se okrene, nagrabusi primarni proizvođač: mlekara određuje cenu prema svojim potrebama, kvalitet procenjuje u svojim laboratorijama, ko je nezadovoljan može da raskine ugovor, ali i da snosi posledice raskida. „Mlekara uzorkuje i analizira u svojim laboratorijama. Postoji mogućnost da se obavi i ‘super kontrola’, ali to nije poželjno pošto se svaka nesuglasica sa mlekarom rešava otkazivanjem ugovora, što automatski znači da odmah vratite sredstva koja vam je mlekara pozajmila za razvoj ili kupovinu hrane, otkazivanja garancije kod banaka, a najbitnije je da nećete moći da plasirate mleko u neku drugu mlekaru, jer tako su se dogovorili“, kaže za „Vreme“ jedan proizvođač koji želi da ostane anoniman, jer plaši se gneva kartela.

Neumoljivost osnovnog tržišnog zakona osetili su najpre oni najmanji proizvođači, sa dnevnom produkcijom od stotinak litara mleka, koje se prikuplja na otkupnim mestima po selima: mlekare su ih samo obavestile da cisterna u njihovo selo više neće dolaziti. Rezultat toga je, kažu u Centralnoj asocijaciji, povećana ponuda muznih krava klanicama. Nemaju ljudi kud, nego da ih vode na klanje, objašnjavaju: krave moraju da jedu svaki dan, potrebna im je veterinarska nega… Sve to košta, a mleko niko neće. „Da je ovo sve privremeno, pa i da se strpimo, ali, kako stvari stoje, rešenja na vidiku nema“, govore sve vrteći glavom.

Plaši ih i posledica primene Sporazuma i stabilizaciji i pridruživanju, naročito njegova „jednostranost“: nije kriza mlekarstva samo kod nas, kažu, ali evropske zemlje svoje farmere subvencionišu, izdašno stimulišu izvoz, tako da lako može da se dogodi da „njihovo“ mleko bude i jeftinije kod nas nego tamo gde je proizvedeno. „Kod nas se, sva je prilika, ne muzu krave, već stočari“, zaključuju.

BEZIZLAZ: Negativna razlika između proizvodne i otkupne cene sirovog mleka muči kako „male“ proizvođače tako i one „velike“, pa i najveće među njima. Ljubiša Jovanović, direktor BD Agroa, najmodernije farme krava u ovom delu Evrope, kaže za „Vreme“ da je već ustaljena navika da se teret tržišnih turbulencija svaljuje na primarnog proizvođača, bez koga, ironije li, „sve te skalamerije za preradu mleka“, niti prodajni objekti ne bi postojali. „Cena sirovog mleka je u stalnom padu: za mleko ekstra kvaliteta kakvo mi proizvodimo, sa 30 dinara u novembru, ‘stigla’ je do 25, mada već ima mlekara koje ‘vizionarski’ nude svega 20, što je više nego uvreda „, ogorčen je Jovanović. „Ako smo sve uradili da racionalizujemo troškove, ako smo ogroman kapital uložili u najmoderniju opremu i najkvalitetniji genetski materijal, ne možemo sebi da dozvolimo luksuz da proizvodimo gubitke, ali ni da podležemo ucenama.“

Za ovakvu situaciju, objašnjava, jedini logičan izlaz je izvoz. Ali, dodaje, i ta vrata su zatvorena. Naime, još početkom prošle godine tadašnji ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević je u više navrata najavio da će „uskoro“ biti odobren izvoz mleka na tržište Evropske unije, poslednji put, sredinom aprila, rekao je da je „star svršena“, da je država stvorila apsolutno sve uslove za izvoz mleka i mlečnih proizvoda u EU, primenjujući u potpunosti sistem kontrole proizvodnje i nadzora, kao i obezbeđivanjem laboratorije za kontrolu rezidua, koja je jedinstvena u ovom delu Evrope, te da se samo čeka da se uredba objavi u „Službenom listu“ EU. „Ubeđen da je to što je ministar rekao tačno, kontaktirao sam neke kupce u Italiji, bili su ovde i uverili se u kvalitet našeg mleka i rekli da im javim kada da počnu sa slanjem cisterni.“

Posle se ispostavilo da se odobrenje odnosi samo na transport mleka preko teritorije EU na treća tržišta, a da je tek ovih dana, osam meseci pošto je izvoz načelno odobren, došla neka komisija EU za licenciranje da pregleda tri mlekare, potencijalne izvoznike. Pored sasvim netransparentnih odabira ko je potencijalni izvoznik, zbunjuje podatak da sirovo mleko nije ni predviđeno za izvoz. „Prosto ne mogu da zamislim da neko tamo ne zna da sirovo mleko takođe može da bude predmet izvoza, nego samo termički obrađeno. Da ironija bude veća, Evropska unija je autorizovala Australiju za uvoz sirovog mleka. Šta više da kažem?“

Obraćali smo se Ministarstvu poljoprivrede, nastavlja Jovanović, ali nikakvog odgovora nije bilo. Iz Uprave za veterinu su rekli da je delegacija EU upravo došla, da će izvršiti sertifikaciju predloženih mlekara, a na pitanje šta je sa sirovim mlekom, odgovorili su da će i ono biti predmet diskusije, a nas su zamolili da mi pokrenemo inicijativu za dobijanje dozvole za izvoz sirovog mleka, pa će to ući u proceduru. „Kada će to biti, nisu znali da mi kažu. Do tada ćemo morati da prodajemo mleko po ceni koju je mlekara spremna da plati, ili da propadnemo. Npr., naša dnevna produkcija je 15.000 litara mleka, a kapacitet rezervoara je 75.000 litara. Uskoro neću imati gde da ga smestim. I šta da radim sa njim? Da ga prospem? Ne dolazi u obzir! Kako li je tek malim proizvođačima, ne smem ni da pomislim. Što se mene tiče, uskoro ću imati problem da objasnim radnicima zašto neće dobiti plate.“

Po njemu, država je svojim nečinjenjem umnogome doprinela ovakvom stanju u mlekarstvu kakvo je: „Za razliku od Hrvatske koja stimuliše proizvođače mleka premijama od deset do 12 evrocenti po litru i pritom na promet mleka ne zaračunava PDV, kod nas je premija svega dinar i po, a PDV osam odsto. Štaviše, na uvoz genetskog materijala – visokosteonih junica, koje su osnov produktivnosti u mlekarstvu, naplaćuje sve što i za uvoz automobila.“

Primarna poljoprivredna proizvodnja, zaključuje Jovanović, nije ni na koji način podržana od strane države. Naprotiv, izuzeta je iz svih državnih modela finansiranja, a ono što je i opredelila svojom strategijom preko fondova za razvoj i Ministarstva poljoprivrede odnosi se na pojedinačne proizvođače i to u iznosima koji su i za njih neosetni u odnosu na troškove proizvodnje i otkupne cene.