Zakon o rehabilitaciji političkih zatvorenika važiće za sve žrtve političkih progona, ali obeštećenje za sada nije u planu
Tek što je podigao prašinu pokretanjem inicijative za razvod od Crne Gore, Vladan Batić, ministar pravde i lider Demohrišćanske stranke Srbije, odlučio je da učini i nešto po pitanju raskida sa autoritarnom prošlošću: iz njegovog ministarstva stigla je najava da se priprema zakon o rehabilitaciji političkih zatvorenika.
„Napravili smo radnu verziju nacrta, koja će za nekoliko dana biti prezentirana javnosti i upućena na javnu raspravu“, kaže Batić. „S obzirom na neophodnost istorijskog pomirenja i definitivnog lečenja rana iz prošlosti, mora da se donese zakon kojim bi se rehabilitovali svi oni koji su zbog političkih ideja i stavova bili žrtve represije i pretrpeli drakonske posledice. Mislim da je to nešto što je potpuno normalno i što nema veze s političkim ideologijama i opredeljenjima. Svi koji su bili žrtve progona, bez obzira na to da li su bili pripadnici ravnogorskog pokreta, golootočani, šezdesetosmaši – ako su samo zbog toga bili žrtve progona, treba da budu rehabilitovani, da počivaju u miru.“
„VREME„: Hoće li u zakonu biti tačno navedene grupe političkih zatvorenika na koje se on odnosi?
VLADAN BATIĆ: Ne na taj način, ali će biti potpuno jasno da nema nikakvih podela političkih zatvorenika. Biće navedeni zakonski osnovi po kojima im je suđeno i izricane im kazne. Postoji samo dilema u pogledu datuma – da li će to biti 1941. ili 1944. godina, budući da je teško u toku rata jasno definisati kategoriju političkih zatvorenika i političkih neistomišljenika. Naša je želja da budu obuhvaćeni svi – bilo je tu raznih prekih sudova i koječega. Znači, i oni koji su bili žrtve od 1941. Ali, moramo to prepustiti širokoj javnoj raspravi. Mi smo samo pokretači ideje za koju smatramo da je celishodna. To je ono što nam je godinama nedostajalo. Puno se pričalo o tome, ali nikad nije realizovano. Vreme je da raskinemo s tim tragičnim podelama iz prošlosti. Realno je očekivati, zbog letnjih odmora, da se zakon u parlamentu nađe na jesen, ali će ta javna rasprava započeti vrlo brzo.
Da li se predviđa neka vrsta obeštećenja?
U ovom zakonu ne, za to treba da bude donet poseban zakon. To bi bilo u nadležnosti Ministarstva finansija. Postoje neke štete koje je teško materijalno valorizovati, to je jedna druga kategorija za jednu drugu vrstu zakona. Mislim da je samo politička rehabilitacija nešto što je temelj, a onda dolazi na red pitanje obeštećenja, gde postoje i različiti rokovi i gde je potrebno obezbediti sredstva. Ljudima koji su bili žrtve političkih progona i njihovim potomcima najvažnije je da ta ljaga bude skinuta s njihovih imena, a druga strana medalje je materijalna.
Znači da rehabilitacija, ovako kako je zamišljena, državu ništa ne košta. Zašto se onda čekalo godinu i po dana od 5. oktobra?
Ima sijaset stvari koje čekaju na red da budu urađene. Pitanje je i političkog konsenzusa i trenutka, postoje dileme da li je taj zakon trebalo doneti na republičkom ili na saveznom nivou. Logično je da bude donet na saveznom nivou jer su na tom nivou bili doneti neki propisi, neke odluke kojima su sankcionisani određeni postupci. Ali, pošto do sada nije predložen takav zakon na saveznom nivou, onda smo mi preuzeli inicijativu.
Šta ćete ako vam se javi Slobodan Milošević i kaže da je on žrtva političkog progona?
Može, za rubriku „verovali ili ne“.
Šta je s drugim oblicima pravnog raskida s autoritarnom prošlošću kao što je denacionalizacija?
Denacionalizacija je projekat koji će takođe biti realizovan do kraja godine. To je obećanje koje je dato građanima u predizbornoj kampanji. Radna grupa Ministarstva pravde napravila je radnu verziju iz pravničkog ugla, ona je prosleđena Ministarstvu finansija, koje će biti nosilac predloga i predstavljaće zakon u republičkom parlamentu. Tu je novac glavni deo problema jer su za kompletnu denacionalizaciju potrebna ogromna finansijska sredstva. Nije realno očekivati da veći deo nacionalizovanih nekretnina postoji i dalje u svom izvornom obliku. Mnogo toga više nema. Drugo, zbog principa pravne sigurnosti postoje vlasnici koji su sada legitimni vlasnici, koji su stekli svojinu nad tim objektima i onda će se to morati kompenzovati novcem. Tu je potreban ogroman novac i to je pomalo razlog za odlaganje, a ne postojanje želje da se to obećanje i ta istorijska nepravda isprave. Ali, krenulo se i na tom planu i do kraja godine imaćemo i zakon o rehabilitaciji i zakon o denacionalizaciji. Mi smo takođe napravili nacrt zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama i prosledili smo ga glavnim verskim zajednicama u zemlji. Manje-više od svih smo dobili potpuno pozitivne odgovore bez ikakvih primedbi i taj predlog će takođe biti uskoro u vladi, pa onda u parlamentu.
U priču o raskidu s greškama iz prošlosti spada i lustracija, koju sada predlaže GSS. Vaša inicijativa za pročišćenje pravosuđa nije baš najslavnije prošla.
Nije bilo političkog konsenzus, a ja sam u tom momentu u tome bio poprilično usamljen. Naravno, ne mislim da to treba uraditi samo u sudstvu već u svim sferama društvenih delatnosti, u policiji, diplomatiji, prosveti, zdravstvu, vojsci…
A Crkva? U Istočnoj Nemačkoj je i Crkva bila predmet lustracije.
Ovde je Crkva odvojena od države. Neka Crkva sama rešava svoje probleme… Nisam siguran da i dalje postoji politički konsenzus da je potrebna lustracija. Mi smo, inače, pripremili, na inicijativu sudija, tužilaca i njihovih organizacija, predloge za izmene i dopune svih ovih pet zakona o pravosuđu, koje je skupština Srbije usvojila na predlog DSS-a, jer su se pokazali nedostaci tih zakona. Usvajanje tih zakona je bilo pomalo ishitreno i poprilična greška, ali je ono rezultat političke nagodbe. Što se tiče dela o smenjivanju sudija, ti zakoni praktično konzerviraju postojeće stanje i tu ne možete ništa da učinite. U ovim izmenama koje će takođe biti na vladi pa u parlamentu, i to po hitnom postupku, predvideli smo lustraciju u pravosuđu. Dakle, mi ćemo to realizovati.
Kako?
Visoko personalno veće imaće mnogo šira ovlašćenja za sve one sudije koje su se ogrešile o osnovne zakonske i moralne norme. Sudija treba da bude znalac svoga posla i da bude moralan, savestan. Svojevremeno sam pokrenuo tu inicijativu jer sam po starom zakonu mogao da budem pokretač inicijative, ali imajući u vidu sastav Vrhovnog suda koji je slika i prilika Miloševićevog pravosuđa i dan-danas, ta inicijativa nije imala šanse da prođe kroz opštu sednicu, koju čine sve sudije Vrhovnog suda. To je primljeno na nož, kao da sam tražio da se smene patrijarh i episkopi SPC-a. Nažalost, nije bilo političkog konsenzusa jer su mnoge stranke želeći brz profit pružile ruku ljudima iz bivšeg režima. Oni znaju tehnologiju vladanja, a mnoge stranke nisu gadljive na takve likove i sad imamo takvu papazjaniju, a štetni efekti su evidentni. Nadam se da je mojim kolegama iz drugih stranaka najzad doprlo do mozga da je lustracija neophodna i ja pozdravljam tu inicijativu, mada moram da priznam da sam još pomalo skeptik da li će biti političkog konsenzusa oko realizacije opšteg zakona o lustraciji. Mi ćemo pokušati da to uradimo u pravosuđu.
Govorite o negadljivosti na ljude iz bivšeg režima. I u vašoj stranci se, međutim, nalaze nekadašnji poslanici SRS–a, Rada Trajković i Aleksandar Stefanović.
Oni su imali obrnut put. Zbog neslaganja sa SRS-om, u vreme kad je ona bila u vlasti, prešli su u opoziciju, još ‘98. godine. Ja govorim o ljudima koji su bili do 5. oktobra u režimu, a onda su opet u vlasti preko do tada opozicionih stranaka.
Da se vratimo sudstvu. Biće, znači lustracije…
Jedna od formi, možda se neće tako ni zvati, ali će postojati mogućnost da se po skraćenom i ubrzanom postupku otklone iz pravosuđa oni koji su ga kompromitovali.
Najavili ste i povećanje plata…
To nije najava, to je sad već realnost s kojom se čitava vlada složila. Od 1. jula prosečna plata će biti 1000 maraka.
… pa me zanima kad ćemo mi, kao obični građani, osetiti efekte tih poteza, tako da sudski procesi više ne traju godinama?
Zatečeno stanje je bilo tragično – hipokrizija, nepotizam, korupcija, neznanje i ogromna apatija. Ljudi su bili demoralisani, nezainteresovani. Postojao je tihi bojkot u pravosuđu, jedna vrsta tihe sabotaže. Naša ideja je da ljude motivišemo. Potrebne su kadrovske promene, zato uvodimo lustraciju, da odstranimo one koji su baš iskompromitovali pravosuđe – zbog vođenja montiranih političkih procesa, zbog izbornih krađa, zbog korupcije, dobijanja stanova, privilegija, beneficija i tome slično – onih čiji su rezultati katastrofalno loši, koji su došli po principu partijske pripadnosti, a nemaju pojma o poslu koji rade. Planirali smo i centar za edukaciju, s fondom od dva i po miliona eura, da ljudi počnu nešto da uče i mislim da će to podići nivo zainteresovanosti i nivo kvaliteta rada, nivo efikasnosti, jer to je glavni cilj. Međutim, što se efikasnosti tiče, imamo još jedan problem – to je što ne možemo da izvršimo potpunu kodifikaciju zakonodavstva jer nema sinhronizacije saveznog i republičkog zakonodavstva. Svi procesni zakoni, oni od kojih zavisi dužina trajanja postupka, donose se na saveznom nivou – i zakon o krivičnom postupku, parničnom, izvršnom, vanparničnom –svi ti zakoni moraju da se izmene. Mi smo pokrenuli inicijativu da budu promenjeni i nadam se da će tu biti napravljen napredak. Dakle, uz novu zakonsku regulativu, kadrovske promene, veće plate i edukaciju, verujemo da će se povećati efikasnost. Imamo i ovu lustraciju i mogućnost vrlo brzog reagovanja ako neko loše radi. To može da liči na priču o štapu i šargarepi, ali to je priča o odgovornosti. Moramo taj princip odgovornosti da uspostavimo kao vrhovni aksiom.
Jeste li zamislili neki mehanizam kontrole?
Apsolutno, biće pooštrene sudske norme. Svaki dan imamo sastanke sa predsednikom Vrhovnog suda. Počeo je da funkcioniše visoki savet pravosuđa, imamo takođe savet za reforme pravosuđa i mislim da druga polovina godine znači početak celovite i korenite reforme u pravosuđu, koja bi trebalo da odgovori na pitanje o efikasnosti i kvalitetu presuda, da se u jednom časnom i poštenom odnosu vidi da se uspostavlja pravna država u iskonskom značenju reči.
Batić je zadovoljan dosadašnjim rezultatima skupljanja potpisa za raspisivanje referenduma o nezavisnosti Srbije i uporan u tvrdnjama da je kanonada kritika pristigla na račun te kampanje potpuno besmislena.
„Svaki dan srećem ambasadore EU-a i niko mi do sada reč nije rekao tim povodom. Izjašnjavanje građana je temelj evropske demokratije. Uostalom, DHSS ima pravo na svoju političku kampanju. Na to joj daje pravo i koalicioni sporazum, pogotovo što ja uporno tvrdim da su drugi prekršili koalicioni sporazum. Platforma o zajedničkoj državi podrazumeva dva minimuma – jedan je funkcionalna federacija sa dvodomom skupštinom i kancelarskom vladom – od toga nema ništa, ovo je jednodoma skupština, predsednik zajednice i predsednik vlade je jedan čovek, nema praktično nikakvog kabineta, sve odluke se donose konsenzusom, predviđen je reciprocitet Srbije i Crne Gore, a Crna Gora je 16 puta manja. Dakle, to će sve biti u stanju hibernacije i nijedna odluka se ne može doneti u tom parlamentu. Drugi je minimum bio jedinstven ekonomski prostor – monetarni, carinski, poreski, bankarski sistem, obligacije i hartije od vrednosti – i od toga nema ništa. Dakle, oni koji su pristali da odstupe od tih minimuma, oni su prekršili i platformu i koalicioni sporazum.“
Zašto u tu akciju niste krenuli pre potpisivanja Beogradskog sporazuma?
Onaj ko pomno prati politička zbivanja može da se seti da smo mi još na sednici Glavnog odbora DHSS-a 14. jula prošle godine doneli odluku kojom zahtevamo paralelno raspisivanje referenduma i u Srbiji i u Crnoj Gori. Pa smo onda oktobra-novembra krenuli u kampanju, setićete se plakata i bilborda „I Srbija se pita“. Dakle, akcija ima kontinuitet i nema nikakve veze sa izborima, kako se govori, jer ne verujem da će u Srbiji parlamentarnih izbora biti do 2004, možda 2003. Zašto ne pre Beogradskog sporazuma? Mislili smo da možda može da se napravi jedna respektabilna, kredibilna, ozbiljna zajednička država, u kojoj bi i građani bili zadovoljni pozicijom Srbije u toj zajedničkoj državi. Međutim, ovo što nam se nudi je jedna država na veresiju, nešto što je poruga državotvornom identitetu i tradiciji srpskog naroda, nešto što ne pruža garanciju za budućnost. Mora se priznati da su ljudi s pravom nezadovoljni. Birači u Srbiji ne žele više da plaćaju dve vlade, 2 milijadre i 200 miliona maraka je budžet savezne administracije. Da paradoks bude veći, u toj administraciji sedi crnogorska opozicija. Dakle, poreski obveznici iz Srbije plaćaju apanažu crnogorskoj opoziciji.
Ali ste vi i dalje šef poslaničke grupe DOS–a u saveznoj skupštini.
Do rasprave o Sporazumu. Ja ću sa zadovoljstvom podneti ostavku na mesto šefa poslaničkog kluba.
Zakon o referendumu i narodnoj incijativi kaže da skupljanje potpisa za referendum može da traje samo sedam dana, a vaša akcija trajaće do 28. juna.
To je veliki pravni ekspert gospodin Mihajlov naravno po običaju, pogrešno protumačio. To se odnosi na narodnu inicijativu, a ne na referendum. Referendum je ustavna kategorija i nema nikakve rokove. Narodna inicijativa tiče se prikupljanja 15.000 potpisa za donošenje zakona i nema nikakve veze s referendumom.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
