Reform torta na DOS-ovom parastosu

Predsednički izboru u Srbiji 2000. godine biće obeleženi raspadom dva najjača bloka iz oktobra 2000, a to su DOS i SPS. Dok radikali, SPO i SSJ pokušavaju da okupe, vrate i sačuvaju svoja jata, o biračko telo DOS-a i SPS-a otima se čak osam kandidata.

Republička izborna komisija dala je u ponedeljak uveče penzionisanom generalu Nebojši Pavkoviću 48 sati da prikupi još 2975 potpisa kako bi ispunio kvotu od 10.000 potpisa neophodnih za verifikaciju kandidature. Pavković je svoju kandidaturu dostavio u poslednji čas 8. septembra u 10.30. Izjavio je da se kandiduje na nagovor prijatelja. Po zakonu on ima pravo da ispravi nepravilnosti u svojoj listi u roku od 48 časova, mada je čudno to što je uopšte dolazio u RIK ako mu nedostaje blizu tri hiljade potpisa. Pavković možda nije imao vremena da sakupi dovoljno potpisa kad ga neko ko veruje da afera „Pavković“ jako potkopava Koštunicu gurnu u arenu, posle objavljivanja vesti da će Velja Ilić iz Nove Srbije i eks-premijer Milan Panić (veoma indikativno je to što je pred kandidaturu pozvan u sud na osnovu veoma stare krivične prijave) odustati od trke u korist Vojislava Koštunice. Pre toga od kandidature je odustao Dragoljub Mićunović, ali koalicija DAN se još nije odlučila koga će podržati.

U drugom, lakšem slučaju Republička izborna komisija podelila se u glasanju i nije u zakonom predviđenom roku (do ponedeljka u 19 časova) odlučila da rok od 48 časova za ispravljanje nepravilnosti dâ i Draganu Radenoviću, kandidatu Društva slobodnih građana, koji je na vreme predao 10.000 potpisa, ali se ispostavilo da je ispravno 9948. Radenović, naravno, ima pravo na prigovor i žalbu, ali taj gaf nije bio potreban Republičkoj izbornoj komisiji, koju DSS sumnjiči za pripremanje izborne krađe, kritikuje zbog upetljanosti u krađu poslaničkih mandata, zbog povezanosti sa srpskom vladom i zbog nepotizma.

RASUTI GLASOVI: Bitka se zapravo vodi oko toga koliko će glasova biti rasuto i koliko na koju stranu – od 1990. do 2000. godine na inferiorne trkače odlazilo je od 5 do čak 20 odsto glasačkog tela. Na primer, na izborima 1990. godine, od 32 kandidata, oni koji su se plasirali ispod drugog mesta sakupili su oko 650.000 glasova; na „biti il’ ne biti“ predsedničkim izborima u Srbiji 20. decembra 1992, od sedam kandidata, pet plasiranih ispod drugog mesta odneli su oko 320.000; u prvom krugu predsedničkih izbora u Srbiji 21. septembra 1997. (neuspeo bojkot) od 15 kandidata ispod drugog mesta otišlo je oko milion trista hiljada glasova; a u drugom turnusu od sedam kandidata na diskvalifikovane je otišlo oko 800.000 glasova; čak i na sudbinskim saveznim predsedničkim izborima 2000, od pet kandidata ispod drugog mesta otišlo je oko 460.000 glasova. U svim slučajevima rasuti su glasovi tadašnje opozicije.

U trenutku kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, potvrđeno je devet kandidatura, a možda će biti potvrđene još dve. Biće, dakle, 11 predsedničkih kandidata, od kojih u politici dosad nisu učestvovala samo dvojica (ako se u njih ne ubroji penzionisani general Pavković). Penzionisani generali nisu dosad imali velikog uspeha na izborima (Vuk Obradović 1997. oko 100.000 glasova), no Pavković je bio ratni komandant, a i poslednjih meseci se upustio u političke obračune.

Na prvim parlamentarnim izborima bilo je tri puta više i partijskih i samokandidovanih pretendenata (1990. godine 32, sada 11), ali broj predsedničkih kandidatura i dalje govori o nekonstituisanoj političkoj sceni, slabom mehanizmu prethodne selekcije kandidata i o tome da se „srpska oktobarska revolucija“ iz 2000. raspada na nešto krupnije frakcije u odnosu na „srpsku antibirokratsku revoluciju“ iz 1988, pa i u odnosu na slučaj kad se u neuspelom bojkotu raspadala Koalicija Zajedno, kada je bilo 15 predsedničkih kandidata. Naravno, ova predsednička trka govori pre svega o dolazećim parlamentarnim izborima.

Šest kandidata su predsednici stranaka, četvorica su kandidati grupe građana, mada se za Labusa to ne može reći bez ograde pošto ima podršku nekoliko članica DOS-a i s obzirom na to da, hteo ili ne hteo, on zastupa boje srpske vlade, o čijoj se sudbini, u stbari, odlučuje na ovim izborima.

DVOSTRUKO DRŽAVLJANSTVO: Na startu svoje kampanje Koštunica je potkopavao Labusa govoreći kako on, Koštunica, sam izlazi na crtu (umesto Đinđića koji se krije iza drugoga). To je, reklo bi se, Labusov najteži izborni problem. Izvesne čarke između Labusa i Đinđića su, čini se, ipak samo taktičko zabašurivanje, kada Labus kaže da će kontrolisati vladu, a Đinđić kaže da je parlament taj koji kontroliše vladu. Labus je očito manje cinik od Đinđića. Predsednik Republike ipak ima izvesne mehanizme za kontrolu vlade (može da zatraži da ona iznese mišljenje o nekom važnom problemu), a posle otimanja glasova DSS-a autoritet srpskog parlamenta kao kontrolnog tela prilično je sužen.

Međutim, posle Labusove opaske da u njegovom timu, za razliku od Koštuničinog, ima mladih, veoma stručnih ljudi, Koštunica je pokušao da diskvalifikuje i u svetu veoma hvaljen tim srpskih reformatora tako što je prozvao „one koji su došli iz raznih bolivija i drugih svetova da nam ovde uređuju državu“, kada je rekao da „neki ljudi iz Vlade Srbije imaju gde da odu“, da se „ovde namnožilo mnogo onih sa duplim državljanstvima“ te da „valjda ova zemlja ume da pronađe snage u sebi“. Naravno, na to su veoma oštro reagovali G17 PLUS, Božidar Đelić i Mlađan Dinkić („Koštunica sve više počinje da govori jezikom Velimira Ilića i sve je bliži Šešelju,“).

Napadom na tu grupu ekonomista s reformističkom reputacijom Koštunica je faktički radio na potkopavanju svog međunarodnog imidža, koji je inače pokušavao da popravi (putovanja u Njujork, Johanesburg, pregovori sa Solanom).

Kao što je Đinđić (onom vožnjom avionom Caneta Subotića i otimanjem mandata u Skupštini) „pisao predizborne govore“ Koštunici, tako je Koštunica sada počeo da „piše predizborne govore“ Miroljubu Labusu, dajući mu šlagvort da se predstavi kao personalizacija moderne opcije u Srbiji.

Udarajući na vladinu najjaču kartu, na stručnjake o čiju se međunarodnu reputaciju šarena srpska vlada drži zubima, Koštunica je dobio na ćupriji a izgubio na mostu. On je očito podilazio gubitnicima reforme, onoj netrpeljivosti koju sirotinja gaji prema „japi revolucionarima“, krenuo je stazom koju mu je godinu dana utabavao Velja Ilić, dosad najžešći kritičar grupe okupljene oko G17 PLUS („samo crtaju grafikone“), tačno je uočio potemkinovsku dimenziju njihove agitacije, ali je pri tom napravio najveću grešku u kampanji, zaratio je s nečim što bi se moglo nazvati vladajućom ideologijom reforme i otuđio od sebe deo najangažovanijih lidera javnog mnjenja.

U našem društvenom životu, inače, još nije nastalo stanje u kome renomirane institucije i uticajni pojedinci grade sebi nezavisnu poziciju s koje će propitivati političare šta to rade od naroda i države (a ima razloga da se svakome od njih postavi baš to pitanje), već se nastavlja praksa da izborni štabovi propituju novinare, analitičare i naučne radnike za koga su i da li imaju reform tortu na slavskoj trpezi. Ovi najčešće i ne teže da se izmaknu iz bratskog zagrljaja – pa i naš glavni urednik pre neki dan, i nepitan, obnarodova za koga će glasati. No, to je samo jedan od nusprodukata ove „revolucije amatera“ iz oktobra 2000, čiji će duh jednog dana iščiliti – posle serije izbora, fermentacije političkih ubeđenja, jasnijeg profilisanja političkih partija, podele vlasti i profesionalizacije političkog života.