Ravnopravnost u siromaštvu

Svako ko ima tu sreću da je rođen u Srbiji a da pritom često odlazi na međunarodne kongrese i seminare vrlo dobro zna da će, samim tim što dolazi odatle odakle dolazi, na tim skupovima uvek biti neka vrsta egzotike. Situacija tako različita od svega što mogu da iznesu recimo zapadnoevropski predstavnici, srpskog izaslanika najčešće čini omiljenim sagovornikom za intervjue i hodajućim rudnikom ilustrativnih primera za najrazličitije probleme. Kada su čelnici Evropske federacije novinara organizovali skup „Žene novinari u procesu evropskih integracija“, verovatno ni slutili nisu da će priča ovog puta ipak biti nešto drugačija: sve ono što su u Nikoziji od 27. do 29. maja iznele predstavnice Srbije i Crne Gore izgledalo je kao ideal kome većina istočnoevropskih i zapadnoevropskih koleginica može samo da stremi.

POZITIVNE STAVKE…: Već na početku skupa, 30 predstavnica novinarskih udruženja i sindikata iz 22 zemlje složilo se da su glavni problemi koje bi trebalo rešavati zastupljenost novinarki na rukovodećim pozicijama u medijima i udruženjima, njihova socijalna sigurnost, mogućnost da usklade porodični život i karijeru. Posle niza primera i rasprava, zaključeno je da esnafska udruženja i sindikati moraju poštovati pravilo o ravnopravnom prisustvu žena u upravnim telima, da vlasnici medija moraju primeniti isti aršin pri izboru urednika svojih izdanja, kao i da se ženama mora garantovati pravo da za isti rad dobijaju istu platu kao i muškarci, pravo na trudničko bolovanje i pravo na češća odsustva s posla. Kad se sve to nekako sabralo, ispalo je da u Srbiju (pa i u Crnu Goru) može da bude poslata samo štura informacija o održavanju skupa: sve što je navedeno kao zaključak, izgledalo je kao nešto što se ovde već podrazumeva. Iako za razliku od ostalih zemalja još nemamo bilo kakve zvanične podatke o položaju žena u medijima, za takav zaključak dovoljno je čak i površno poznavanje ovdašnje medijske scene. Glavni urednici nekoliko najvećih televizijskih kuća jesu žene; na mestima urednika pojedinih rubrika u štampanim medijima takođe su žene; vlasnici licencnih izdanja uglavnom se odlučuju da šefovske pozicije ponude novinarkama. Što se tiče novinarskih udruženja, primer Nezavisnog udruženja novinara Srbije možda je najilustrativniji: iako je aktuelni predsednik pripadnik muškog roda (Nebojša Bugarinović), prethodna dva bile su žene (Gordana Suša i Milica Lučić-Čavić); potpredsednik i generalni sekretar su žene; od deset članova Izvršnog odbora čak sedam jesu upravo žene.

Ono o čemu se na kiparskom skupu najviše govorilo ipak su plate: bilo je pravo iznenađenje da čak i u zapadnoevropskim zemljama postoji razlika u zaradama između novinara i novinarki (videti okvir), odnosno da su za isti rad žene slabije plaćene. Naravno, kad je pomenuto kako u SCG takvih razlika nema i kako su najplaćeniji novinari zapravo predstavnice ženskog roda, nikome ništa nije bilo jasno. Tek je dolazak na teren konkretnih brojki donekle razrešio misteriju – ustanovljeno je da je problem zarada polje u kome je postignuta potpuna ravnopravnost u siromaštvu. Naime, razlika između novinara i novinarki zaista nema, ali su zarade same po sebi (baš kao i u svim drugim profesijama) ovde znatno niže od evropskog proseka: dok je u Evropi prosečna zarada od hiljadu do nekoliko hiljada evra, SCG je mogla da se podiči sa nekoliko stotina. No, čak i u tom kontekstu, cifra od približno sedam hiljada evra koju mesečno inkasira jedna ovdašnja novinarka, zapanjila je mnoge.

Jedina stavka koja se pokazala kao zajednički problem jeste pravo novinarki na trudničko bolovanje. Naime, iako zakonodavstvo praktično svake države garantuje pravo na trudničko odsustvo, malo je novinarki koje s posla mogu da odsustvuju više od nekoliko meseci bez većih posledica po zaradu i status: posledica je povećanje broja novinarki koje ostaju bez dece. Na tu temu ovdašnje predstavnice nisu mogle da kažu nešto više: garantovano jednogodišnje odsustvo i ovde se podrazumeva, baš kao što se podrazumeva da je eventualno dodatno vreme odsustva stvar dogovora novinarke i poslodavca. S druge strane, isto kao i u svim drugim zemljama, novinarki niko ne garantuje da će s platom koju dobija moći da preživi tih godinu dana, da tokom tog perioda neće morati da radi dodatne poslove i da će joj posle toga status u mediju u kom je zaposlena ostati nepromenjen.

… I ONO ŠTO JE JOŠ DALEKO: Za razliku od opšteg položaja žena u medijima, sve ostalo što je bilo tema kiparskog skupa jeste nešto o čemu se u našoj zemlji zapravo još i ne razmišlja. Najindikativnije u tom smislu bilo je to što je Srbija jedina zemlja učesnica u kojoj još uvek ne postoji novinarski sindikat – njega ima čak i Crna Gora. Zahvaljujući tome, u završnim dokumentima sa skupa, sve stavke morale su da budu proširene za jednu reč: umesto „predstavnice evropskih sindikata“, objavljeno je „predstavnice evropskih sindikata i udruženja“. (Ipak, imajući u vidu uobičajeni tretman Srbije na ovakvim okupljanjima, čini se da je i ta malecna žrtva od strane organizatora kakav-takav uspeh.) Kako bilo, zahvaljujući nepostojanju sindikata, bilo je dosta tema o kojima Srbija zaista nije imala šta da kaže: kolektivni ugovori, zaštita novinara u slučaju kupovine njihovih medija od strane velikih medijskih korporacija, pregovori sindikata sa državnim organima, finansijski položaj sindikata…

Ono što je takođe izgledalo veoma daleko za nas jeste problem globalizacije i evropskih integracija; predstavnice zemalja koje su tek ušle u EU navele su niz primera koji pokazuju da se položaj novinarki znatno pogoršao od ulaska u Uniju, a insistirale su i na tome da se u završnom dokumentu istakne da pravo na informisanje nije nešto što zavisi od potreba tržišta, već ljudsko pravo svakog čoveka. Naravno, iako niko ne spori mogućnost da se jednog dana ovdašnje novinarke sretnu baš s tim problemima, čini se da je ta stvar decenijama udaljena od nas. U situaciji kada u zemlji postoji niz manjih novinarskih udruženja koja nisu u kontaktu, kada su dva glavna novinarska udruženja s po nekoliko hiljada članova (NUNS i UNS) trenutno u sudskom sporu, kada je kolektivni ugovor isto što i naučna fantastika, kada medijski zakoni postoje samo na papiru, kada su novinarske zarade prilično mizerne i kada novinari nemaju nikakvu sigurnost, zaista je nepotrebno razmišljanje o globalnim medijskim problemima i pozitivnoj sindikalnoj praksi.

Među stvarima koje su takođe jako daleko od nas, predstavnicama SCG najočiglednije je ipak bilo nešto što nije primetio bilo ko drugi – ono što je nama nekako bilo čudno, drugima je valjda izgledalo uobičajeno. Zgrada u kojoj se održavao skup i koja je sedište Novinarskog sindikata Kipra je građevina koje bi se postidela čak i sedišta većine ovdašnjih kompanija: moderan dizajn, restoran na svetskom nivou, hiljade kvadratnih metara, bašta kao u hotelima. Pored toga, učesnice skupa imale su priliku da obiđu i nešto što nam je predstavljeno kao Novinarsko selo i što je na osnovu tog predstavljanja izgledalo kao par skromnih kućica za novinarske potrebe. Umesto toga, zatekli smo razglednicu: dvosobne kućice koje se bukvalno ne vide od silnog zelenila, bašte s cvetovima od deset cm u prečniku, voćnjake u kojima je sezona kajsija u punom jeku i kilometarska peščana plaža. I sve to u vlasništvu kiparskih novinara, odnosno za potrebe njihovog godišnjeg odmora ili slobodnog vikenda. Korišćenje kućica omogućeno je svima uz minimalnu naknadu, a sve to objašnjeno nam je kao potreba da se „ljudi koji rade tako zahtevan posao ipak malo razonode bar jednom mesečno“. U čitavoj toj priči, zanimljivo je da kiparski sindikat ima svega 500 članova i da ga nadležni državni organi pomažu u svakom pogledu. Imajući u vidu da bi neki budući srpski novinarski sindikat imao bar pet hiljada članova, čitava ova priča dobija potpuno drugu dimenziju. Žene novinari u Srbiji jesu ravnopravne sa svojim kolegama, ali je pitanje šta i one i njihove muške kolege zapravo imaju. Sve ono što se čulo i videlo na Kipru od 27. do 29. maja 2005. pokazuje da osim te famozne ravnopravnosti u zaradama zapravo nemaju baš mnogo. A to je ono čega bi večiti kritičari ovdašnjih medija bar ponekad mogli da se sete.