Ratifikacije i druge sekiracije

U odnosu na to kako se nekad u skupštini raspravljalo o Bantuovom zajmu, ove ratifikacije su prošle kao po loju. U prvoj nedelji septembra srpska vlada je nastojala da postigne bazičnu saglasnost relevantnih političkih snaga, vlasti i opozicije, o glavnim tačkama državne politike – i u tome je ostvarila 64 odsto uspeha. Ona je uspela da obezbedi većinu za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je bio predmet izbornog sporenja; da obezbedi ratifikaciju gasno-naftnog sporazuma s Rusijom, koji je osporavan i iz same vladajuće većine; a i da obezbedi investicioni priliv ratifikacijom 11 međunarodnih ugovora o zajmovima i donacijama u vrednosti od 286,5 miliona evra. U jednom nije uspela. Vlada je nameravala i da postigne konsenzus i o rezoluciji o kontinuitetu kosovske politike, ali je posle pomeranja te teme s prve na poslednju tačku dnevnog reda, u ponedeljak popodne jednim dopisom zamenika premijera Dačića Skupštini rasprava o tome odložena radi daljih konsultacija…

RAZNE VEĆINE: U utorak 9. septembra Skupština je zakon o ratifikaciji SSP-a izglasala značajnom većinom od 140 za, 28 protiv. Prelazni sporazum o trgovini i trgovinskim pitanjima između EU i Srbije prošao je prilikom glasanja u celini sa 140:28. To su glasovi ZES-a, manjina i LDP-a. Za Zakon o potvrđivanju Sporazuma između vlada Srbije i Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, glasalo je 214 poslanika ZES-a, DSS-a, NS-a, SRS-a i novog kluba „Napred Srbijo“.

Za ratifikaciju 11 zakona o potvrđivanju međunarodnih finansijskih sporazuma i ugovora izjasnile su se stranke vladajuće većine i LDP.

O ratifikaciji SSP-a Skupština Srbije je u prošli četvrtak 4. septembra vodila celodnevnu raspravu koja je kolateralno dovela i do rascepa u pojedinačno najjačoj parlamentarnoj stranci SRS. Vlada je dala ustupak radikalima kad je pristala da se u zakon o ratifikaciji ubaci tumačenje koje srpske državne funkcionere obavezuje da taj sporazum čitaju tako da se podrazumeva da je Kosovo deo Srbije. Tomislav Nikolić je obećao da će radikali glasati za SSP, no oni su se zbog toga pocepali i posle, tako pocepani, nisu ni glasali. Vladajuća većina je ostala pri ustupku koji je obećala radikalima, očito zato što je imala potrebu da pošalje signal o granicama državne politike.

Najava da bi radikali mogli pod nekim uslovima da glasaju za ratifikaciju SSP-a pojavila se u vreme neuspelih pregovora narodnjaka, socijalista i radikala o vladi u maju i bila je celog leta u opticaju kroz izjave Tomislava Nikolića. Sudeći po dramatizacijama činjenice da su se predsednik Tadić i Nikolić čuli telefonom 8. jula, može se zaključiti da su o tome vođeni duži pregovori.

Vlada je za taj zakon o ratifikaciji SSP-a imala većinu i bez radikala, a s njima bi ona iznosila možda i 220 poslanika. Ona je nastojala da u fluidne okolnosti na sadašnjoj svetskoj političkoj sceni uđe osigurana strateški važnom unutrašnjom saglasnošću o ključnim pitanjima.

OSLONAC: Zašto je saglasnost o ključnim tačkama državne politike sada važna? Demokrate (profesor Mićunović) naglašavaju da sada nema dileme oko toga i da su svi politički faktori shvatili da integracija Srbije u EU nema alternativu, ali da svaka vlada mora da vodi dijalog sa opozicijom i da bi svi politički faktori trebalo da postignu konsenzus oko najvažnijih pitanja za zemlju. Potpredsednik vlade Đelić izjavljuje u skupštini da se time pokazuje da smo ozbiljna zemlja koja jasno stavlja do znanja celom svetu i našim saveznicima da mi imamo nacionalno jedinstvo oko najvažnijih pitanja.

Za vladajuću koaliciju je važno da pronađe meru između proklamovane fleksibilnosti kojom je dobila izbore i pokazivanja neophodne čvrstine pred predstojeće izazove. Posle posete Briselu srpskog predsednika Tadića, premijera Cvetkovića i šefa diplomatije Jeremića u Beogradu se gaji očekivanje da će se na narednom Savetu ministara Unije 15. septembra u Briselu svih 27 država članica usaglasiti o primeni Prelaznog sporazuma koji je Srbija potpisala 29. aprila u Luksemburgu. Cilj srpske vlade je sticanje statusa kandidata za članstvo u EU i stavljanje Srbije na belu šengensku listu u 2009. Zvaničnici ponavljaju očekivanje da će i izveštaj glavnog haškog tužioca Bramerca koji dolazi u Beograd 10. i 11. septembra omogućiti da bar bude odmrznut privremeni trgovinski sporazum.

U medijima se, međutim, vrte i vesti o holandskom protivljenju. Ima i zapažanja o odlaganju dok se ne saniraju posledice irskog referendumskog „ne“ o novom evropskom ustavu. I, naravno, vidljivo je da pojedini zapadni akteri proširuju listu uslovljavanja.

Oni koji su osporavali ratifikaciju SSP-a tvrdili su da će države koje su priznale Kosovo na osnovu njega na kraju zahtevati da Srbija reguliše odnose s državom Kosovo.

Predsednik Tadić je u poslednjih mesec dana izjavljivao da Srbija to neće prihvatiti.

On je u Briselu prošle nedelje izjavio i da ne veruje da Evropska unija deli stav Bernara Kušnera, predsedavajućeg Saveta ministara Unije, da nisu saglasni inicijativa Srbije pred Generalnom skupštinom UN-a da se traži mišljenje Međunarodnog suda pravde o secesiji Kosova i njen napredak u evropskim integracijama. U domaćim medijima to je pojačano ukazivanjem i na Solaninu izjavu posle sastanka s Tadićem da nije na Evropskoj uniji da daje instrukcije o toj inicijativi.

U tom kontekstu neki zapadni akteri ne igraju fer i traže meki trbuh srpske politike. Na primer, britanski ambasador u Beogradu, Amerikanci Frid i Holbruk, ovaj u sentimentalnoj poseti Kosovu tokom koje je tražio da EU ne prihvati Srbiju sve dok ona pokazuje pretenzije na Kosovo. Beograd će morati da proceni i da li je diplomatski dijalog za zapadnim zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova, a sada govore o suverenitetu i celovitosti Gruzije, teži ili lakši nego pre 7. avgusta.

DOMAĆI: Ne bi trebalo zanemariti ni domaće političke odnose. Deo radikala se radikalizovao. Manje ekstremnije nacionalističke grupe demonstriraju bez prestanka. Narodnjaci su zadržali svoje rezerve prema SSP-u, a možda su ih i pojačali u odnosu na stav koji su imali tokom pregovora s radikalima i socijalistima o vladi kada su ipak tražili neku kompromisnu formulu. Šef poslaničke grupe Nove Srbije Velimir Ilić je ponovio da je Evropa Srbiji oduzela 15 odsto teritorije, da niko u Evropi nije platio takvu ulaznicu, i da je tako nešto ponižavajuće za jedan narod. Poslanik Demokratske stranke Srbije Slobodan Samardžić, da nije tačno da EU ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije, da EU formalno ne može da prizna nezavisnost država, ali neformalno može, jer komunicira i zaključuje ugovore s nezavisnim državama.

Narodnjaci su zapali u protivrečnost prednjačeći u otporu SSP-u, ali istovremeno pokušavajući da podsete da je za njihove vlade doneto 300 evropskih zakona. Izlaz koji oni predlažu izgleda nepraktičan, veoma zaobilazan i malo kome razumljiv – da se trgovački odnosi koje reguliše SSP zaključe s pojedinačnim ugovorima sa zemljama EU. Oni su, međutim, ostali pri stavu da u zakonodavnoj aktivnosti Skupština treba da nastavi usaglašavanje srpskih propisa sa propisima EU, što su zapisali i u načelnom sporazumu s radikalima i socijalistima tokom neuspelih pregovora o vladi. To možda ostavlja prostor za buduće sporazumevanje o zakonskim projektima, mada vladajuća većina za tim neće imati potrebu, jer u evropskim pitanjima ima komotnu većinu, a i sudeći po glasanju za ratifikaciju govora o zajmovima, narodnjaci će verovatno zadržati tvrd opozicioni stav, čak i kad je reč o zakonima koje su sami pripremili.

Oni će, po svoj prilici, biti fokusirani na to da sumnjiče vladu kako to pitanje stavlja u drugi plan. Pritisak na tu tačku najviše boli socijaliste.

Deo opozicije kritikuje vladu zbog odluke da se vrate ambasadori povučeni iz evropskih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, a premijera Cvetkovića da na mala vrata namerava da prihvati misiju Euleks koju Beograd oficijelno odbija zato što nije poslata sa odobrenjem Saveta bezbednosti.

Liberalno demokratska partija je povlačenje predloga kosovske rezolucije tumačila kao znak da je ispalo onako kako su članovi te partije govorili, a zbog čega su ih jurili kao izdajnike i palili im prostorije. Ona je povlačenje kosovske rezolucije pozdravljala kao napuštanje Koštuničine kosovske politike, a vladajuća koalicija baš i nije želela da ostavi taj utisak.

Tokom rasprave se videlo da u okviru vladajuće većine ima poslanika čija su stanovišta što se Kosova tiče bliska stanovištima LDP-a. To se videlo kada je poslanik G17 plus Željko Ivanji konstatovao da Srbija nema kontrolu nad Kosovom i Metohijom ni u pravnom ni u faktičkom smislu, što je izazvalo niz replika radikala.

Narodnjaci i radikali su pozivali da predstavnik vlade dođe da obrazloži odlaganje kosovske teme i mirisalo je da će se rasprava o Kosovu povesti kroz opstrukcionu raspravu.

Kolundžija (ZES) i Ružić (SPS) i ministar za KiM Goran Bogdanović objašnjavaju da je kosovska tačka skinuta s dnevnog reda kako bi se nastavio dijalog da bi se došlo do saglasnosti. Bogdanović je kasnije medijima rekao da je to učinjeno zato da Kosovo ne bi postalo plen demagoga i populista.

Ta tema nije manje dramatična danas nego juče i zahteva objektivnije i mirnije razmatranje, mada je to teško postići u skupštini Srbije.

ISTOČNI VETAR I JUŽNI POTOK: Srpski politički establišment treba da proceni i šta se zapravo promenilo posle ruskog priznanja nezavisnosti Abahzije i Južne Osetije. Da li je princip nepromenjivosti granica i dalje na snazi ili naprosto radi kosovski dominoefekat? U slučaju Pridnjestrovlja, Moskva, na primer, insistira na pregovorima… U kontekstu gruzijske krize, predsednik Tadić je precizirao da Srbija brani vlastiti teritorijalni integritet koristeći međunarodno pravo i da neće priznavati takozvane nove države.

Nije sasvim jasno ni to u kojoj je meri taj događaj promenio ulogu Rusije u rešavanju kosovskog problema. Treba imati u vidu da Rusi redefinišu svoju spoljnu politiku u pravcu koji je tadašnji predsednik Putin najavio u Minhenu prošle godine. Ruski predsednik Medvedev objavio je prošle nedelje pet principa nove ruske spoljne politike: višepolarnost umesto monopolarnosti sveta, nepriznavanje svetskog poretka u kojem sve odluke donose Amerikanci, primat međunarodnog prava, posebni ruski interesi u okruženju i u područjima tradicionalnih ruskih interesa, itd. Treba imati u vidu i to da Amerikanci novu rusku politiku ocenjuju kao „hokiš“ i „buliš“… Među američkim analitičarima čuje se novi pojam „resursni nacionalizam“, koji se odnosi na Rusiju i Venecuelu… SAD rade na suzbijanje energetske dominacije Rusije u Evropi. Podržavaju uspostavljanje linija snabdevanja koje s juga zaobilaze Rusiju.

Srpska skupština se izjašnjavala i o gasovodu „Južni tok“ koji je deo te velike igre, koja uvek ima odraza ovde. Tim gasovodom ruski prirodni gas treba da ide ispod Crnog mora do Bugarske i zatim jednim krakom preko Grčke i Jadrana do Brindizija u Italiji. Srbija se nada da će severni krak Južnog toka koji vodi do Austrije proći Moravskom dolinom, a Rusi su dok je ratifikacija odlagana stavljali do znanja da su izloženi pritisku Italijana da ga provuku kroz Rumuniju.

U skupštini je naglašavano da ratifikacija gasno-naftnog sporazuma uspostavlja strateški važne ekonomske veze sa Rusijom, koja je oko tog pitanja pokazala nervozu. Ambasador Rusije u Beogradu predlagao je da se ruski sporazum razmatra pre svih tačaka. Takva intervencija nije bila uobičajena za ruske diplomate ovde, pa izgleda da su Rusi i u toj tački počeli da kopiraju zapadnjake. S druge strane, predstoji nastavak pregovora o NIS-u u čemu se Rusi pokazuju kao tvrdi pregovarači…

Za vladu može predstavljati problem to što je energetski sporazum dobio rekordan broj glasova u skupštini, ali ne i glasove svih koji čine vladu i, što se pokazalo, da i neki od članova vlade o tome imaju rezervisan stav.

Videlo se da u vladi oko toga škripi. U ime vlade taj ruski sporazum su zastupali ministar rudarstva i energetike Petar Škundrić („jedan od najvažnijih strateških projekata za našu zemlju u narednih 30 do 50 godina, a da je mogao biti bolji, mogao je…“) i potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić („sporazum sa Rusijom je od nacionalnog interesa za Srbiju i jedan od najvažnijih energetskih i infrastrukturnih projekata u Evropi“).

Đeliću i Škundriću formacijski pripada ta uloga, ali ipak je neobično da u skupštini tokom te rasprave nije bio i ministar za ekonomiju Dinkić, ako je već odlukom vlade određen za glavnog pregovarača. U štampi je bilo spekulacija da se on ne slaže sa ministrom za energetiku Škundrićem, bar što se tiče NIS-a. DSS je tražio da vlada povuče Dinkića, ali ovaj je posle ratifikacije sporazuma ponavljao da će u pregovorima s Rusima braniti pravu cenu NIS-a. Nije jasno do koje granice.

Kao što se zna, energetski sporazum s Rusima, potpisan 25. januara u Moskvi, predviđa izgradnju magistralnog gasovoda kroz Srbiju, podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru i modernizaciju Naftne industrije Srbije. Ponuda Gaspromnjefta je, kako je navedeno u Sporazumu, da učestvuje u zajedničkoj izgradnji gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju, da bude vlasnik 51 odsto tog gasovoda i da učestvuje u izgradnji podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Najviše polemika u domaćoj javnosti izazvala je ponuda Gaspromnjefta u jednom protokolu koji nije predmet ratifikacije od 400 miliona evra za 51 odsto deonica NIS-a, uz dodatnih 500 miliona evra za modernizaciju NIS-a do 2012. godine. Vlada Srbije je u avgustu od Dilojt i Tuša naručila novu procenu vrednosti NIS-a. Sudeći po prvim Dinkićevim izjavama, to je učinjeno zbog pregovora s Rusima, ali je posle toga premijer Cvetković izjavio da je nova studija naručena kako bi se odredila vrednost besplatnih akcija koje će u privatizaciji dobiti građani i zaposleni u toj kompaniji.

Tokom skupštinske rasprave jedni su ukazivali na to da je vrednost NIS-a procenjena na 2,2 milijarde evra i da je to znatno više od ugovorene cene, a drugi su ponavljali da bi insistiranje na višoj ceni NIS-a ugrozilo dugoročno važan projekta Južni tok i zamerali što nije istovremeno ponovo procenjivana i vrednost gasnog aranžmana.

Završetak studije izvodljivosti za taj gasovod je odložen za početak iduće godine, a po nekim procenama troškovi poduhvata izgradnje celog gasovoda iznose oko sedam milijardi evra.

U petak 5. septembra, ruski sporazum je podržavala većina poslaničkih grupa, osim Saveza vojvođanskih Mađara, Lige socijaldemokrata Vojvodine (članice vladajuće koalicije) i poslanika LDP-a koji su se koristili i parlamentarnom opstrukcijom, sve dok rasprava nije završena – da bi se gledao meč Jelene Janković.

Bilo je tokom te diskusije aluzija sumnji i insinuacija. Predsednik Ekonomskog saveta i poslanik Demokratske stranke Srbije Nenad Popović ponavljao je da sporazum štiti srpske nacionalne interese, a ne interese nekih zemalja i naftnih lobija iz okruženja, lobija koji nastoje da spreče Gasprom da uđe u Srbiju i da spreče svaki uticaj Rusije u Srbiji. U nejasnim nagoveštajima pominjan je OMV. U skupštinskoj raspravi su više puta ponovljene i konstatacije (socijalista Bajatović) da projekta „Nabuko“ – nema. S druge strane, poslanik Batić dva puta postavlja pitanje o tome da li je neko iz vlade putovao u Francusku o trošku ruskog fudbalskog kluba Zenit iza koga stoji Gasprom. Niko iz vlade se na to nije na to osvrtao.

104 POSTO: Sve u svemu, na početku svoje prve jesenje sezone vladajuća većina može da knjiži pozitivan saldo. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je bio okosnica izbornog programa Liste za evropsku Srbiju koja je uspela da formira vladajuću većinu i njegova ratifikacija predstavlja realizaciju njenog prvog izbornog obećanja.

Za nju ne može biti nevažno to što je ratifikacijom ugovora o zajmovima u prilici da biračima kaže da dolaze sredstva potrebna da se poboljša energetska efikasnost, da se u i Boru nastavi sanacija ekoloških rizika, da se unapredi poljoprivredna proizvodnja i sistem za navodnjavanje, da se nastavi rekonstrukcija primarne i sekundarne putne mreže, saniranje mostova, među kojima je i beogradska Gazela i da rekonstruišu četiri klinička centra.

Vlada gaji očekivanja da će posle ratifikacije SSP-a Brisel ipak odmrznuti prelazni trgovački program i da će to ubrzati proces evropskih integracija u Srbiji i dati više sadržaja njenoj prozapadnoj politici. U tom kontekstu ona možda očekuje i da haški tužilac Bramec, koji 10. i 11. septembra boravi u Beogradu, kaže neku pozitivnu reč o saradnji Srbije s Haškim sudom. Na drugoj strani, ratifikacija ruskog sporazuma omogućuje vladi da biračima kaže da svojom istočnom politikom uz plaćanje značajne cene dugoročno obezbeđuje energetsku sigurnost zemlje. U tom kontekstu ona je imala i podršku iz grupacije koja joj se trenutno najupornije suprotstavlja. Popović iz DSS-a i Ilić iz NS-a branili su gasno-naftni sporazum bezmalo kao da su članovi vlade.

Pozajmicama levo i desno zabašureno je pak to da u vladajućoj koaliciji zapravo nema dovoljno glasova za neke od ključnih vladinih predloga, a i da uz to i jedan važan član te koalicije daje pristanak uz velike rezerve. Vladin najveći oponent zahvaćen je razdorom.

Sve u svemu, u skupštinskom debiju vlada onih 64 odsto uspeha s početka teksta možda može da knjiži čak i kao 104 odsto.