Radovanova torba

Zamisliva je sledeća scena: Šef zove poverljivog operativca i kaže mu: „Vidiš ovu torbu? Sada nađi neki neupadljivi automobil, ali ne naš. Odnesi torbu na datu lokaciju na Batajničkom putu, stavi je u onu napuštenu policijsku kućicu gde je bio kontrolni punkt, ali tako da parkiraš auto malo dalje, da se sakriješ u blizini i da paziš da neko ne naiđe na torbu i ne klepi je slučajno. Kad se pojavi uniformisana policija i kad budeš siguran da su torbu našli, ti se pažljivo udalji i vrati se ovamo, ali da te niko ne vidi. Ovog razgovora nije bilo.“ U međuvremenu neko iz neke telefonske govornice javlja da se tu i tu nalazi takva i takva torba, ali tek kad je stigao signal da je torba na mestu. Dolazi patrola policije, po dojavi, rastera prisutne građane i – gle čuda! – ispadne da je to ona famozna torba sa kompjuterom i disketama Radovana Karadžića koja fali već 25 dana, niko da je nađe. To jest: njima se samo tako učinilo, pa je trebalo uraditi još i DNK analizu, da vidimo je li to stvarno ta torba. Gle, zaista ta torba! Bogu hvala, te je nađena, da nam Radovan Karadžić i njegovi advokati više ne zvocaju! Evo vam kompjutera, disketa i novinskih isečaka, nosite ih s milim Bogom.

Možda je bilo i drugačije, ali to zvaničnu verziju neće učiniti manje smešnom. Naime, skoro je sasvim izvesno da je Radovan Karadžić lišen slobode u autobusu br. 73 (prva informacija bila je 83, pa je ispravljena) onoga petka, 18. jula, a ne u ponedeljak 21. jula (po zvaničnoj verziji), baš nekako u blizini tog napuštenog policijskog punkta. Za to ima svedoka koji kažu da su ovlašćena službena lica sa značkama MUP-a izvela iz autobusa bradato i kosmato lice i iznela dve njegove torbe. Sasvim je nezamislivo da ovlašćeno službeno lice privremeno oduzeti predmet odmah ostavi u nekakvoj napuštenoj aluminijumsko-staklenoj kućici (sa razbijenim prozorima, između ostalog), umesto da ga odnese i preda starešinama.

Odakle torba s kompjuterom i disketama tamo? Novinari „Blica“ vrednim radom su pronašli čoveka koji tu napuštenu kućicu redovno koristi za presvlačenje i kao privremeno skladište; čovek je seljak koji radi na obližnjoj zemlji i ima ključ za kućicu. Taj g. Pero Drndarević tvrdi da torbe tu nije bilo u nedelju, 10. avgusta u 22.30, kada je on poslednji put bio tu; nema šanse da je on ne bi primetio. Dojava je došla u ponedeljak, 11. avgusta, u 14.27, a torba je pronađena oko 15 h. U to vreme g. Drndarević došao je do objekta i zatekao dva policajca iz Odelenja policije Batajnica, koje inače poznaje. Pustili su ga da otključa vrata i tada je ugledao „otvorenu crvenu torbu srednje veličine“, iz koje je virio papir sa crvenim natpisom „Radovan Karadžić. Tužilaštvo za ratne zločine“, kaže za „Blic“ Pero Drndarević.

Poslednja vest o crvenoj torbi srednje veličine jeste da ju je Karadžićev brat Luka vratio vlastima, jer da ne pripada Radovanu Karadžiću. Karadžićev advokat Svetozar Vujačić tvrdi da je kompjuter bio u crnoj kompjuterskoj torbi, a diskete u plastičnoj kesi; on je to, pretpostavlja se, saznao od samog Radovana. Cirkus je, dakle, potpun.

Naše stidljive vlasti sa sve Akcionim timom, gradeći se naivne kao segedinske sobarice tako su od sebe napravile budale, a advokatima Radovana Karadžića i ostatku antihaškog bratstva otvorile polje beskonačnih mogućnosti za manipulacije, špekulacije i politikantske manevre. Od toga, uostalom, sam Radovan Karadžić neće imati neke koristi; koristi će imati advokati kojima radi skupi haški taksimetar i političke stranke ekstremne desnice.

Evo kako: Karadžić i njegova odbrana (advokatska, politička i medijska) počeli su odmah da dižu nebesku galamu oko tog nedostajućeg kompjutera i pratećeg materijala, jer da su tamo „podaci kritični za odbranu“, pa da je zato taj kompjuter i nestao. Priča je bila prorađivana po tabloidima do u detalje: te tu su snimci Karadžićevih razgovora sa svim belosvetskim državnicima iz kojih će se, dakako, videti da je Radovan em nevin, em da mu je obećan imunitet od gonjenja u Hagu; te „tajna dokumenta“ od kojih će svet progledati itd. Kad je kompjuter pronađen pred Batajnicom posle 25 dana, krenula je nova kampanja: te gde je kompjuter bio; te šta je s njim sve urađeno; te fale li neki dokumenti iz njega; te zašto je nekoliko disketa neispravno; te ima li virusa u njemu itd. Tako je nezgrapna vlast omogućila Radovanu Karadžiću (manje) i njegovoj ekipi za podršku (više) da u narednim mesecima i godinama razvodnjavaju priču, uvode sve moguće teorije zavere u igru i uopšte zamajavaju javnost i skreću joj pažnju od jedino bitnog: sadržaja optužnice. Advokat Vujačić već je svečano obavestio javnost Srbije preko „Večernjih novosti“ da će „Stejt department zaboleti glava“ od Radovanove odbrane u Hagu – čim suđenje počne – jer da je on, Radovan, razgovarao sa raznima, od Klintona, Blera, Olbrajtove, Holbruka pa do Kušnera, pa će se videti čija nana crnu vunu prede kad ih Radovan dovede u Hag da svedoče. Sve to, naravno, ne mora da ima nikakve veze sa prirodom optužnice i ishodom suđenja, jer ga pomenuti svedoci teško mogu osloboditi od optužbi za koje će mu se suditi. Ali, za domaću političku upotrebu slučaj nedostajućeg kompjutera biće sasvim izvesno od koristi, a do toga je Karadžićevoj ekipi za podršku mnogo više stalo nego do Radovanove sudbine. Sasvim su zamislive priče tipa „E, samo da nisu ukrali kompjuter, videli bi belosvetski moćnici svoje“ ili „Bilo je dokaza u kompjuteru da Radovan za to nije kriv, ali su zlotvori obrisali“; ta se kampanja već priprema i to se vidi. Najlakše je spekulisati sa onim čega nema, jer ga nema. Sve i da je to taj kompjuter i da je vraćen u nađenom stanju, posle 25 dana sve su interpretacije moguće. Vlast se tako dovela u situaciju da se brani sve i kad je nedužna – ako je nedužna, to jest, što mi ne znamo. Karadžić i njegovi znaće čim se dokopaju kompjutera, ali to nije nikakva garancija da će oni i priznati da je vlast nedužna: Radovan ima pravo da se brani kako hoće i nije dužan da govori istinu.

Zašto se vlast Republike Srbije našla u ovoj blesavoj situaciji, da im se svi smeju?

Bilo bi sasvim normalno i odgovorno da je vlast odmah u petak, 18. jula uveče objavila da je Karadžić lišen slobode, pa makar otrpela i radikalsko-narodnjačku dernjavu u Narodnoj skupštini; uostalom, ta se sednica mogla odložiti i tada; uostalom, mogli su da čekaju na istek 48 sati policijskog zadržavanja. Bilo bi takođe normalno i odgovorno da je istražni sudija doneo rešenje o privremenom oduzimanju izvesnih predmeta odmah, pa da je predmete zadržao dokle god to državni interes zahteva. Znamo čoveka kome je još 1972. oduzelo pisaću mašinu kao predmet izvršenja krivičnog dela neprijateljske propagande iz čl. 117 KZ, pa mu je još nisu vratili iako nije bio ni optužen. Državni interes, legitiman potpuno, sigurno je zahtevao da se sadržina Karadžićevog kompjutera i pratećih disketa pregleda; mogla se izvesti i varijanta sa izuzimanjem izvesnih dokumenata upravo radi zaštite državnog interesa i pod uslovom da nisu od ključnog značaja za odbranu po datoj optužnici. „Legalistička“ vlada Vojislava Koštunice izvodila je gore avanture od toga, sve pravdajući se „državnim interesom“, pa šta? Da se tako postupilo, prateća kuknjava na „kršenje zakona“ i „ljudskih prava“ Radovana Karadžića mogla se hladno ućutkati uobičajenim odgovorom svake hladnokrvne izvršne vlasti – pljunete nam pod prozor pa se klizajte; tužite nas slobodno…

Ovako su od jasne priče napravili nepotrebni cirkus.