Radikali u šetnji, socijalisti u procepu

Sve one stotine ljudi koje bi, u slučaju promene vlasti u Beogradu, mogle da ostanu bez posla, kao i odgovarajuće stotine kandidata koji bi da se usele u novoispražnjene kancelarije, verovatno da temeljno, iz sata u sat, prate prepucavanje oko datuma održavanja konstitutivne sednice Skupštine Beograda.

Običnim biračima verovatno je od cele postizborne političke kampanje pozlilo (mnogo više nego obično) – kako god politički bili opredeljeni.

Nekadašnji „šetači“, koji su, u zimu 1996/97. tri meseca protestovali zbog izborne krađe u organizaciji Slobodana Miloševića, teško da mogu da bez knedle u grlu gledaju kako Miloševićevi protivnici danas pokušavaju da sapletu predstavnike novouspostavljene koalicije, iza koje stoji volja većine birača, u njihovom nastojanju da koalicioni dogovor materijalizuju preuzimanjem vlasti u Beogradu.

Ni simpatizeri stranaka članica nove beogradske koalicije nemaju razloga da budu zadovoljni ponašanjem „svojih“: jer, prvi javni protest zbog odluke dosadašnjih vlasti da sednica Skupštine Beograda bude zakazana tek za 14. jul, protekao je uz transparent „Slobodan Beograd, posle 67 godina“ – što baš nikako ne odaje utisak sloge i međusobnog poštovanja u novoj koaliciji. Jedna od tri članice tog saveza (koalicija DSS/NS), naime, još uvek ima svoje ljude u beogradskoj vladi čiji mandat upravo ističe, tako da nikako ne može stati iza „oslobodilačkog“ transparenta. Slično važi i za drugu članicu iste koalicije – socijaliste, koji su u beogradskom Starom dvoru svoje ljude imali tokom većeg dela prošle decenije.

LEGALIZAM: Da cinizam bude potpun, Demokratska stranka Borisa Tadića svoju odluku o odugovlačenju sazivanja konstitutivne sednice beogradske skupštine, koja, ruku na srce, predstavlja najbolji primer „može-mi-se“ politike, tumači na način koji je propagandno najuspešnije do sada eksploatisala Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice – pozivanjem na legalizam.

S druge strane, Koštuničin DSS, koji je tokom devedesetih uvek imao izgovor da se ne pridruži antimiloševićevskim demonstracijama, sada sprema proteste – zajedno sa radikalima (koji nisu imali lepih reči za građane koji su svoja prava branili devedesetih) i socijalistima (protiv kojih se u protekloj deceniji onoliko protestno „šetalo“). Pri tom, DSS se za proteste „oštri“ iz razloga ipak mnogo benignijeg od onoga koji je devedesetih građane naterao u tromesečno smrzavanje na ulicama: glasovi ovoga puta nisu pokradeni, već je samo, onoliko koliko „rupičasti“ zakon omogućava, procedura usporena – i to, prema otvorenom priznanju (formalnog) donosioca odluke, v.d. gradonačelnika Beograda Zorana Alimpića (DS), da bi se stranci potpisnici jednog dogovora, SPS-u, dala šansa da se predomisli i prebegne u zagrljaj trenutnih protivnika (koji su to bili i tokom devedesetih). I nakon zahteva većine budućih odbornika Skupštine grada (58 od ukupno 110) da se sednica održi ranije, Alimpić namerava da ostane pri odluci kojoj, nakon početnih ocena, niko više ne osporava pravnu zasnovanost.

Uprkos totalnom porazu principijelnosti i fer-pleja, od birača se zbog nečega očekuje da se pridruže protestima – bilo da je reč o ovonedeljnim skupovima organizovanim kao vid negodovanja zbog činjenice da nova gradska „nacionalna“ vlada još ne može biti izabrana, bilo da je reč o protestima koji bi, prema najavama, trebalo da budu održani ukoliko Beograd zaista dobije tu najavljenu „nacionalnu“ vlast.

I ne samo to: očekuje se i da isti ti birači poveruju radikalskom kandidatu za gradonačelnika Aleksandru Vučiću da već dobija mnogo „dokaza“ o navodnim „pljačkama“ prethodnih vlasti – i da pri tom ne postave pitanje šta su, ukoliko su te optužbe tačne, u vezi s tim radili predstavnici DSS-a. Jer, isti ti deesesovci su, pre nego što su se udružili sa radikalima i socijalistima, bili deo beogradske vlade sa „žutima“, koje Vučić tako teško optužuje.

PAT POZICIJA: Ukoliko se poveća verovatnoća da pregovori o formiranju republičke vlasti dođu u pat poziciju (da dve grupacije skupe po 125 poslanika) zbog čega bi izbori bili ponovljeni na jesen, bio bi to samo dodatni motor za Vučićevu borbu protiv lopova i „lopova“. U utorak, kada je pripreman ovaj broj „Vremena“, postojala je samo najava Jagodinca Dragana Markovića Palme, nekadašnjeg Arkanovog „Tigra“, danas najveće nade proevropskog dela Srbije, da će se mnogo više o formiranju vlade znati u četvrtak.

Ako bi, u skladu sa najavama dela štampe, na kraju ipak došlo do zbližavanja socijalista sa blokom okupljenim oko DS-a na nivou Srbije (što je, sudeći prema raspoloženju onih 300 članova Glavnog odbora SPS-a, uglavnom istih onih koji su na tim pozicijama bili i u vreme Slobodana Miloševića, dosta teško sprovodiva ideja), bio bi pojačan pritisak na beogradski odbor socijalista da povuče odluku o savezu sa radikalima i narodnjacima. To je sasvim otvoreno najavio Mlađan Dinkić, tvrdnjom da njegov G17 plus neće pristati na koaliciju sa socijalistima na nivou Republike ukoliko isti dogovor ne bude važio i u Beogradu. Iz DS-a je samo jednom, dosta uvijeno, takva najava stigla iz usta Nade Kolundžije, ali za uvek pouzdan način razmišljanja „jedan i jedan jesu dva“ postoje obe početne premise: em je teško zamisliti da Dinkić, koji je svoje poslaničke mandate dobio na osnovu dogovora sa DS-om, nastupa bez koordinacije sa „starijim bratom“, em je teško zamisliti način na koji bi DS mogao da sačuva mir u beogradskim redovima svoje stranke, ukoliko bi, zbog gubitka vlasti u Beogradu, značajan deo njenog članstva ostao bez već pomenutih radnih mesta, što u Skupštini Grada, što u raznim javnim preduzećima i institucijama.

Drugi je problem što je teško zamisliti kako bi socijalisti na te pritiske mogli pozitivno da odgovore, s obzirom na javna zaklinjanja beogradskog rukovodstva stranke da odluka neće biti promenjena i nezvanične informacije prema kojoj je, od ukupno 17 lokalnih odbora SPS-a, za savez sa radikalima i narodnjacima glasalo čak njih 16. Prema istim nezvaničnim izvorima, jedan broj beogradskih odbora je još i saopštio da će napustiti stranku ukoliko se savez napravi sa DS-om (što je, uostalom, javno saopštio i odbor SPS-a iz Leskovca). U utorak, štampa je nezvanično javila i da je tridesetak bivših bliskih saradnika Slobodana Miloševića uputilo „za sada interno pismo“ Ivici Dačiću i Glavnom odboru SPS-a, zahtevajući nastavak pregovora o vladi sa radikalima i narodnjacima.

Zbog tako teških okolnosti na terenu, možda je verovatnija spekulacija prema kojoj bi, u slučaju da se pronađe bezbolan način da se sprovede ideja o savezu DS-a i socijalista na nivou Srbije, Beograd u dogledno vreme dobio prinudnu upravu i nove lokalne izbore.

Bez informacije koju je Dragan Marković Palma najavio za četvrtak, u trenutku pripreme ovog broja „Vremena“, u utorak, makar jednake, ako ne i veće šanse imaju, međutim, dve druge opcije: da na nivou Srbije bude napravljena ista koalicija kakva je već promovisana u Beogradu (SRS-DSS-SPS) ili da se,“zaslugom“ jagodinskog gradonačelnika i jednog od sandžačkih vođa, Sulejmana Ugljanina, pregovarači zaglave u pat poziciji, koja bi bila uzrok za ponavljanje parlamentarnih izbora.

Oba ta raspleta na vrhu, u Beogradu bi mogla dovesti do istog ishoda – do realizacije dogovora promovisanog prošle sedmice na Kalemegdanskoj terasi, o formiranju gradske vlade SRS-DSS-SPS.

TIM: A onda bi, kako je već najavljeno, za gradonačelnika bio izabran radikal Aleksandar Vučić, za njegovog zamenika dosadašnji portparol DSS-a Andreja Mladenović, a za predsednika Skupštine Grada čelni čovek beogradskih socijalista Aleksandar Antić.

Od brojnih medijskih spekulacija koje se odnose na potencijalni personalni sastav buduće beogradske vlasti, potvrdu je dobila i ona prema kojoj je za gradskog menadžera viđen radikal Nemanja Šarović. Ovaj diplomirani pravnik, rođen je 1974, i u njegovoj biografiji piše da je bio i narodni poslanik i odbornik u Skupštini opštine Stari grad, ali ga je javnost mnogo bolje zapamtila po aferi kada je kao narodni poslanik za dolaske iz Vranja na sednice Skupštine za 11 meseci podigao 1,6 miliona dinara, a živeo je u Beogradu i bio odbornik opštine Stari grad, ali i po vesti da je prošle zime, uoči predsedničkih izbora, prebijen ispred Mekdonaldsa na Novom Beogradu, gde je lepio plakate Tomislava Nikolića.

Demantovana je medijska tvrdnja da će direktorka Studija B biti Elena Božić-Talijan, glavna urednica radikalske „Velike Srbije“, a Andreja Mladenović je potvrdio da se sa bivšim fudbalerom Dušanom Savićem razgovara o funkciji gradskog sekretara za sport i omladinu.

Postoji, doduše, još jedna mogućnost da se to sve ne desi, koja i nije sasvim u vezi sa raspletom na republičkom nivou, a to je da se za onih devet dana koliko ima vremena od konstitutivne sednice Skupštine (ako pritisci ne ugroze Alimpićev plan da to bude 14. jula) do isteka zakonskog roka za izbor novog predsednika i sekretara Skupštine Beograda (23. jul), raznim opstrukcijama ugrozi postojanje većine za formalni izbor tih neophodnih funkcionera. Do tada, međutim, ima dosta prilike za najavljene radikalsko-narodnjačko-socijalističke proteste, performanse i „kratke kurseve iz demokratije“ za čije vođenje su se već prijavili predavači iz Nove Srbije, demokrate za primer Velimira Ilića.