Afera Alije Delimustafića, tj. njeno najnovije (mada ne i završno) poglavlje, počela je pre jedno dva meseca u Beogradu, kada su policija i još neke službe došle do zaključka da to lice treba staviti pod operativnu obradu iz više razloga. Sasvim prirodan interes za svoju ličnost Delimustafić je izazvao pre svega koristeći lažna lična dokumenta, mada je imao i prava – osobnu iskaznicu i putovnicu Republike Hrvatske (o čemu kasnije). Mnogo zanimljiviji od toga, međutim, bili su njegovo ponašanje i kontakti sa raznim svetom u Beogradu, sadržaj tih razgovora i okolnost da su neka od tih lica procenjena kao „bezbednosno interesantna“ u smislu zaštite bezbednosti države i njenih vitalnih interesa – ekonomskih, ali i drugih. Kako „Vreme“ saznaje iz izvora u Vladi Srbije, afera Alije Delimustafića smatra se tamo za „prvi pokušaj posle 5. oktobra infiltracije i preuzimanja nekih vitalnih resursa, ekonomskih i finansijskih, putem stranog novca nepoznatog porekla iza kojeg stoje sumnjivi akteri i motivi“. Alija Delimustafić lišen je slobode 17. januara ove godine i predat istražnim organima; pomenuti su lažni papiri, poternice Interpola po zahtevu Bosne i Hercegovine (dve: za proneveru i za falsifikovanje službenih isprava), ali i „krivična dela počinjena na teritoriji SR Jugoslavije“, doduše bez preciziranja. Mogu se, dakle, očekivati dopune krivične prijave u roku od prvih trideset dana pritvora, ali i kasnije. Zvanični zahtev BiH za ekstradiciju očekuje se. Jugoslovenski Biro za saradnju sa Interpolom već je objasnio da će Delimustafiću biti suđeno prvo ovde – ako se podigne optužnica, to jest – pa će se onda videti šta sa izručenjem.
JEDNA KARIJERA: Alija Delimustafić počeo je karijeru kao milicionar RSUP BiH; sarajevska legenda kaže da je napustio policijsku karijeru zbog nekih neslaganja i da se osamdesetih godina sa braćom bacio u privatni biznis. Tada je nastala Delimustafića firma, čuveni „Ceneks“, od početka pod upravom Alijinog brata Mirsada. Imajući njuh za stvari političke, Alija Delimustafić približio se Stranci demokratske akcije relativno rano. U prvoj vladi BiH posle izbora 1990. dobio je mesto ministra unutrašnjih poslova, što je tada bilo ocenjeno kao dobar potez: bivši policajac, politički umeren i sklon saradnji, nekonfliktna ličnost i uspešan biznismen. Mesto koje je zauzeo pokazaće se ubrzo kao izuzetno značajno, osetljivo i više nego vruće.
Eskalacija srpsko-hrvatskih odnosa – po dogovoru Milošević – Tuđman – iz 1990. i 1991. godine nije mogla da mimoiđe Bosnu i Hercegovinu. Između ostalog i zbog trilateralne koalicije nacionalističkih stranaka u novoj vlasti BiH; i MUP je imao tu trostruku političku strukturu: ministar Delimustafić imao je pomoćnika za javnu bezbednost Vitomira Žepinića i pomoćnika za državnu bezbednost Branka Kvesića, na primer. Bilo je tu još nekih likova o kojima će se kasnije čuti više, ali su tada svi radili zajedno: Bruno Stojić iz Čapljine, Momčilo Mandić, Dragan Vikić i drugi. U toku svojih akcija protiv šverca oružja u SFRJ u to vreme, tadašnji načelnik Uprave bezbednosti JNA, gen. Aleksandar Vasiljević ocenio je da BiH postaje kritično područje. Na njegovo insistiranje dolazi do sve bliže saradnje MUP BiH i vojske; bilo je za tu saradnju i drugih razloga: naime, tokom 1991. jedini put za snabdevanje kninskih i drugih krajiških Srba novcem, oružjem, hranom, gorivom itd. bio je preko teritorije BiH. Tada, 1991, sklopljen je diskretni dogovor između MUP BiH i Uprave bezbednosti JNA: kontrolne punktove po BiH držaće ubuduće milicija RSUP i vojna policija zajedno; JNA će dati izvesnu materijalnu pomoć miliciji BiH (zaštitna oprema i nešto naoružanja); zajedno će sprečavati šverc ilegalnog oružja na teritoriji BiH.
Taj dogovor, koji je bio obostrano poštovan onoliko i onoliko dugo koliko se objektivno moglo (s obzirom na porast tenzija u obe Hercegovine, severnoj Bosni itd.) biće kasnije potegnut kao jedan od razloga za hapšenje Vasiljevića 1992. i za smenjivanje Delimustafića odmah zatim. Sa današnje distance, međutim, treba reći da je taj dogovor bio efikasan i politički opravdan sa obe strane: cilj je bio smirivanje stanja i pokušaj sprečavanja rata u BiH. Uprkos dogovoru, oružje je ipak išlo: prvo Hrvatima (zapadna Hercegovina i Posavina), a zatim i Srbima (istočna Hercegovina i istočna Bosna), ali i Bošnjacima – po liniji Patriotske lige naroda (PLN); tu su obe agencije – Uprava bezbednosti i MUP BiH – bile jednostavno mimoiđene i marginalizovane po višim političkim instancama. Gen. Aleksandar Vasiljević izjavio je za „Vreme“ da se sa Alijom Delimustafićem u Beogradu nije video ove zime, kako to neke novine tvrde.
Po svom smenjivanju u jeku početka rata, u proleće 1992, Alija Delimustafić povlači se u Grac, ali njegov brat Mirsad ostaje u Sarajevu na čelu „Ceneksa“ i dobija sve važniju ulogu u opkoljenom gradu i u ugroženoj Bosni, kao snabdevač svime i svačime, što uključuje oružje i ostalo; vremena su bila takva da se nije moglo birati. Odatle potiče i zanimanje Bakira Izetbegovića, sina predsednika Alije Izetbegovića i neformalnog šefa svih tajnih službi BiH, za Delimustafiće. Sam Alija Delimustafić sedi u Gracu i trguje, ali se čuva javnih nastupa i uopšte je veoma diskretan. Zamoljen da uzme učešća u seriji „Smrt Jugoslavije“, on je odbio: rekao je da ima dokumenta i saznanja o svemu, ali da će ih podeliti sa ekipom TV serije ako mu se plati 3,5 miliona maraka, pa je saradnja tako propala. Šta je sve prošlo kroz ruke Alije i porodične Delimustafića korporacije za tih nekoliko godina sam bog zna ali – kako se čini – i neke važnije obaveštajne službe… Zna se, na primer, da je Alija Delimustafić zadržao veoma prijateljske odnose sa Fikretom „Babom“ Abdićem: po smenjivanju Alije Delimustafića, deo njegovog kabineta prešao je u službu „Babe“ Abdića u „državni aparat“ Autonomne Pokrajine Zapadne Bosne u Kladuši i Cazinu; po slomu te državice tokom operacija „Oluja“ 1995, ista ekipa seli se u Hrvatsku, gde i dan-danas izdaje revolver-žurnal „Imperijal“, koji se u Zagrebu smatra za glasilo hrvatske obaveštajne zajednice i ekstremne šovinističke desnice. Tu treba tražiti razloge iz kojih je Alija Delimustafić postao hrvatski državljanin po crti „posebnog interesa Republike Hrvatske“, dakle vanredno i bez pravnog temelja, kao – uostalom – i čitav niz likova sa Interpolovih poternica, uključujući i notornog Semjona Mogiljeviča, lidera izvesne ruske nevladine organizacije specijalizovane za drogu i prostituciju, kao i Cana Subotića, veletrgovca cigaretama iz Uba, koji doduše ne prolazi kroz Interpolove poternice, ali je odnedavno popularan i ovde.
Izgleda da su Aliji Delimustafiću posle 1995. poslovi pošli nizbrdo. Nadležni organi upravo se trude da rasvetle taj vremenski period – od tada do 17. januara 2002. Tu se – sudeći po preliminarnim operativnim saznanjima – ocrtavaju neki poslovni potezi. Smatra se da je došlo do poslovnih kontakata i zbližavanja Alije Delimustafića i izvesnih kompanija u vlasništvu jugoslovenskih državljana, a u cilju zajedničkih ulaganja u neke poslove za koje je ocenjeno da bi mogli biti profitabilni. Po novinama se pominju firme „Astro“ – ovo i „Astro“ – ono; banka po imenu „Univerzal“; sve se to – iz nekog razloga – vezuje i za ime Zorana Drakulića, poslovnog čoveka koga neke novine smatraju za „glavnog finansijera DSS“; sve je to na vreme i žestoko demantovano uz pretnje sudom. Pominje se i pokušaj stvaranja „monopola na roto-papir“, preko jedine fabrike takvog papira, „Matroza“ iz Sremske Mitrovice. To se čini kao hipoteza donekle nategnuta, osim ako nije reč o pakovanju monopola na isporuke celuloze, tj. drveta iz Bosne i Hercegovine; neki tamošnji izvori informacija kažu da Alija Delimustafić tamo ima sačuvane „značajne pozicije“, između ostalog i u Republici Srpskoj (pominje se Momčilo Mandić, stari kolega). S obzirom na stanje tržišta roto-papira i sirovina – liberalizovano – teško da se hipoteza o „monopolu na roto-papir“ drži.
U Vladi Srbije, međutim, smatraju da bi ova afera mogla imati mnogo veći značaj od nekakvog muvanja na sitno sa celulozom: izvor „Vremena“ kaže da treba sačekati proveru radne pretpostavke istrage (tj. osnovane sumnje) i videti: sa kojim i čijim novcima se Alija Delimustafić pojavio ove zime u Beogradu pod lažnim imenom „Gojko Mitrović“; kakve su mu namere bile, u čije ime, a za čiji račun je pregovarao i sa kim. Izvor iz Vlade Srbije nije hteo da se upušta u detalje, ali je jasno stavio do znanja da se tamo smatra kako nije Alija Delimustafić ovamo došao bez neke; da sumnjaju na pokušaj infiltracije izokola, a sve kako bi se uspostavio finansijski „mostobran“ koji bi vodio kontroli „nekih vitalnih ekonomskih i finansijskih potencijala“ Srbije, a po nepoznatim počiniocima.
Ako se pokaže da je to istina, imaćemo veoma zanimljivo suđenje; ako ne – uvek se Alija Delimustafić može ekstradirati u Bosnu i Hercegovinu, gde imaju šta da ga pitaju.
Sarajevo
Nakon dugog izbivanja iz BiH, Alija Delimustafić se pojavio u Sarajevu 1998. Nekoliko mjeseci je pokušavao da spasi BH banku čiji je vlasnik i prestroji svoje poslovno carstvo, konkretno firmu Cenex, koja se bavi uvozno-izvoznim poslovima. Kada je postalo jasno da je BH banka propala, da su impozantne sume komintenata nestale zauvijek, uglavnom međunarodnih organizacija i ambasada, Delimustafić je uhapšen početkom avgusta 2000. godine. Kako stoji u prijavi, osumnjičen je da je prevario američku i švicarsku vladu, OEBS, i za silna djela finansijskih malverzacija, utaja, korupcije… Sudija izriče mjeru pritvora od mjesec dana. Dokumentacija se gomila. Formira se poseban sef za čuvanje ove dokumentacije, stiže na hiljade papira. Najviše njih potpisao je Mirsad Delimustafić, direktor BH banke, Alijin brat koji je u bjekstvu. „Alija nije volio da potpisuje papire.“
Nakon mjesec dana pritvor je produžen, prvi put na dva, drugi put tri mjeseca. U međuvremenu se pojavio novi predmet: Interpol goni Delimustafića zbog otmice i nanošenja teških tjelesnih povreda Kasimu Bjelavcu iz Stoca. Nijemci pozivaju istražnog sudiju i odbranu u Njemačku i predaju im dokumentaciju od deset hiljada stranica i ustupaju je našem sudu za suđenje. Federalni tužilac podiže optužnicu i time se stiču uslovi za produženje pritvora. Međutim, Vijeće Vrhovnog suda 1. februara 2001. donijelo je odluku o ukidanju pritvora Delimustafiću, pod obrazloženjem da ne postoje pravni razlozi za produženje pritvora i da se ne može vjerovati u Delimustafićevo eventualno bjekstvo s obzirom na to da su mu lični dokumenti oduzeti a Interpol za njim raspisao potjernicu… Kada je američki ambasador Tomas Miler prekorio bosanskohercegovačke tužioce i sudije zbog Delimustafićevog šetanja po Sarajevu, Kantonalni sud je pronašao formalne razloge za njegovo hapšenje. Pošto Delimustafić nije pronađen na prijavljenoj adresi, tužilaštvo je za njim raspisalo novu potjernicu. Od tada se Delimustafić nalazi u bjekstvu, a „crvene potjernice“ Interpola proslijeđene su svim nacionalnim biroima u svijetu.
Mirha Dedić
