Pune šake brada

Nekada stožeri tvrdog, nacionalističkog jezgra jerarhije Srpske pravoslavne crkve, mitropolit Amfilohije i vladika Artemije se već četiri godine iskosa gledaju: sve je počelo sporenjem oko Memoranduma o obnovi porušenih crkvenih objekata marta 2004. godine, zavarničilo oko tužbe koju je Artemije podneo Evropskom sudu u Strazburu protiv država čija je vojska bila nazočna u vreme nemira, da bi posle (jednostranog) proglašenja kosovske nezavisnosti sukob eskalirao zbog različitih viđenja buduće saradnje sa (privremenim) kosovskim institucijama. Na dijametralno suprotnim stranama definitivno su se našli pred parlamentarne izbore: dok je Artemije otvoreno lobirao za radikalsko-narodnjački blok i predsednika Tadića nazivao izdajnikom, Amfilohije je pogledavao na suprotnu stranu, sve kačeći na mantiju evropejska obeležja.

Sve do prolećnog redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora razmenjivali su vatru preko saopštenja za javnost, a na samom zasedanju ušli u klinč. Posle nekoliko dana gušanja, pustili su se. Iako naizgled jači, jer je u odsustvu patrijarha Pavla on u Sinodu „prvi među jednakima“, Amfilohija je dodatno iscrpljivala borba za mesto predsedavajućeg Saborom, iz koje jeste izašao kao pobednik, ali jedva. Ni saborovanje u suštini nije završeno jer je patrijarh odbio da potpiše bilo kakav zaključak, a bez njegovog potpisa nikakav ishod ne bi imao pravne snage. Sa druge strane, neizvesno je bilo ko (ne)će biti mirski vladar, što nije beznačajno, jer Crkva, koliko god načelno od države odvojena, uz vlast se uvek čvrsto držala. Sada kad se gubitnik zna, suprotstavljene strane opet su zauzele položaje.

Kao i prolećni okršaj, i ovaj je počeo naizgled naivno: polovinom avgusta na sajtu Srpske pravoslavne crkve osvanuli su svi izveštaji o radovima na obnovi porušenih objekata od 2005. do 2008. godine, odluke Sinoda s tim u vezi, tekst Memoranduma, kao i izveštaji vladike Teodosija koji u mešovitoj komisiji Saveta Evrope za obnovu predstavlja Srpsku pravoslavnu crkvu. Ništa posebno.

Međutim, u zaključku izveštaja Teodosije naglašava da „su se na tendere većinom prijavljivale albanske firme“, da je njihovim radom zadovoljan jer je „većina izvođača s albanske strane pokazala veliku motivaciju i dobar kvalitet u izvođenju radova“, sve suprotno od onoga što Artemije uporno tvrdi: da svetinje ne mogu obnavljati oni koji su ih rušili, već samo Srbi pravoslavci.

NAJURIVANJE: Ovakav zaključak Artemije je primio kao prst u oko, a budući da je Teodosije vikarni episkop u njegovoj eparhiji i ujedno iguman manastira Visoki Dečani koji je u njegovoj jurisdikciji, odlučio je da, shodno ovlašćenjima koja mu po položaju pripadaju,Teodosija i njegovog zamenika protosinđela Savu najuri.

Rečeno – učinjeno: sa „katil fermanom“ poslao je svog zamenika protosinđela Simeona, ali se ovaj vratio neobavljena posla, jer dečanski monasi nisu ga pustili ni da uđe u manastir, kamoli da nešto još i uručuje. Ljut zbog direktno iskazanog neposluha, otvorene pobune čak, sledećeg dana zaputio se Artemije lično, sa sve pratnjom, da posao obavi.

Njega je, međutim, bratstvo dočekalo kako i sleduje eparhijskom vladici, ali nesretni Simeon je opet izvukao deblji kraj: bratija tvrdi da su ga samo izgurali iz manastirske porte jer, prosto, nije dobrodošao, a on da su ga trojica monaha nemilosrdno propustili kroz šake, kao vreću bacili pred manastirsku kapiju i pri tom mu slomili nogu, a sve uz komentar: „E, nećeš ti u Dečane.“

Kada je video da mu pratnje nema, Artemije je posetu manastiru naglo prekinuo, ali je napisane odluke o najurivanju ipak uručio: kako je Artemije u službenoj belešci zapisao, Teodosije i Sava su posle naglas čitanja napisanog odbili da se povinuju. Po Artemiju, takav neposluh u istoriji pravoslavlja nije zabeležen.

NAD POPOM POP: Prema Ustrojstvu Srpske pravoslavne crkve poznatijem kao „crkveni ustav“, vladika/episkop je inokosan duhovni vladar, vrhovna vlast u eparhiji: on se za sve pita, blagosilje, postavlja, razrešava, o svemu odlučuje i nikome račune ne polaže. Da, drži i ključeve kase. Po tome, u smeni igumana manastira nema ničeg nejasnog: ako mu kaže da se gubi, ima da se gubi i tačka. Na bespogovornom poslušanju počiva crkvena hijerarhija.

Međutim, i Teodosije je episkop, mada vikarni – pomoćnik eparhijalnog episkopa, nešto kao ministar bez portfelja, ali sa tačno definisanim zaduženjima. Po hijerarhiji vikarni episkop podređen je eparhijalnom, ali je po dostojanstvu sa njim ravan, uživa visok stepen autonomije, nešto kao pokrajina koja je ujedno i konstitutivni deo federacije. Njega predlaže Sinod, postavlja Sabor, rukopolaže patrijarh, ali samo uz blagoslov eparhijalnog vladike: bez njegovog pristanka postavljenje nije moguće ali, kad blagoslov jedanput da, ne može da se pišmani. Jedino Sabor ojačan patrijarhovim blagoslovom može.

Artemije ne može sebi da oprosti što je prihvatio za vikarnog vladiku dotadašnjeg arhimandrita Teodosija, starešinu dečanskog manastira. „Nažalost, i ja njega tada predložih“, vajka se Artemije u službenoj belešci. „Mislio sam da dobijem pomoćnika i saradnika, a dobio sam suparnika i protivnika.“ Uz podršku „nekih vladika“, nastavlja Artemije, „Teodosije se otpadio, bratiju dečansku indoktrinirao protiv Nas“, sejao spletke po drugim manastirima, među sveštenstvom, pa i među narodom, da je taj „animozitet uspeo da prenese na još neke manastire, pa i neke episkope sa kojima je posebno blizak“. Spočitava mu i da je koristio svaku priliku da pokaže posebnu brigu za ugrožene, decu, za povratnike…

KOMANDNA ODGOVORNOST: Zbog „nemilih događaja u manastiru Dečani“, Artemije i Teodosije pozvani su da prisustvuju redovnoj sednici Sinoda, da iznesu svoje viđenje događaja i predlože rešenja. Tek da se zna ko je na čijoj strani, Sinod je kao uzrok „nemilih događaja“ naveo „neočekivane i nepromišljene odluke Njegovog preosveštenstva episkopa raško-prizrenskog Artemija vezanim za Njegovo preosveštenstvo episkopa lipljanskog Teodosija i protosinđela Savu Janjića, namesnika dečanskog manastira“.

Ono „neočekivano i nepromišljeno“ naročito je razljutilo Artemija. Kaže da je dugo trpeo i ćutao, da se zbog teške situacije na Kosovu sa Teodosijem često pojavljivao u javnosti, da su sasluživali Svetu liturgiju sve zbog fingiranja da je „sve u redu“. A nije bilo, veli, do guše mu je došlo dvovlašće u eparhiji i odlučio je da ga prekine i povrati i utvrdi crkveno-kanonski red i poredak. I onda je došlo do pobune.

„Događaji ova dva dana najbolje pokazuju opravdanost Naše odluke da smenimo upravu manastira Dečani“, zaključuje Artemije. Ta upravo po komandnoj odgovornosti snosi svu krivicu za ove nemile događaje. Oni su svojim načinom rukovođenja manastirom od mirnih i skromnih monaha za četiri godine odmetništva načinili buntovnike i razbojnike koji drsko otkazuju poslušnost svome episkopu i duhovniku i koji su spremni da slepo izvrše i najbrutalnije nasilje.“

IZ SVIH ORUĐA: Pored strateške i taktičke, Amfilohije je i u logističkoj prednosti: na objavljivanje „službene beleške“ na sajtu Raško-prizrenske eparhije, na patrijaršijskom sajtu uzvraćeno je demantijima da je bilo neprimerene sile, da Simeonu nije ništa slomljeno već ga malo boli peta, podrška Srba povratnika i dečanskog bratstva svom igumanu, sve dosadašnje saborske odluke povodom „obnova svetinja“, kao i faksimil saborske odluke sa prolećnog redovnog zasedanja 2006. godine, kojom se „umoljava Njegovo preosveštenstvo vladika Artemije da sarađuje sa Svetim saborom, Sinodom, svojim vikarnim episkopom, sveštenstvom, monaštvom i narodom područne mu eparhije“, da ugasi Eparhijski centar „Rade Neimar“, da duhovni i misionarski centar „Atos“ u Beogradu prenese u vlasništvo Patrijaršijskog upravnog odbora, kao i da zbog prekršaja crkveno-kanonskog poretka, unošenja nemira u klir Raško-prizrenske eparhije, protosinđela Simeona razreši svih dužnosti, te da protiv njega povede sudski postupak.

Istom odlukom stavlja mu se u dužnost da „u skladu sa kanonima i Ustavom Srpske pravoslavne crkve reši vlasništvo nad kućama u Beogradu, Sremčici i Banji Koviljači“, jer „nema pravo da poseduje nekretnine van područne mu eparhije“. Na kraju, umoljava se i „Komisija Svetog arhijerejskog sinoda za ispitivanje materijalno-finansijskog poslovanja odnosnih ustanova da nastavi povereni joj posao“. Odluku Sabora potpisao je patrijarh.

Sačinjen pre dve godine, izveštaj je „pušten u javnost“. Kako novine pišu, a televizije govore, „građevinska kompanija ‘Rade Neimar d.o.o.“, iza koje, kako je utvrdila Srpska pravoslavna crkva, stoji episkop raško-prizrenski Artemije, osnovana je bez znanja Crkve i, kako je utvrđeno, u poslovima obnove svetinja na Kosovu poslovala je nezakonito“, da je Artemije „bez znanja Crkve“ sklopio sporazum sa Predragom Subotičkim da u svim poslovima zastupa Eparhiju a koji „godinama Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne uplaćuje neophodne dažbine“. Zanimljivo: preduzeće koje je osnovano bez znanja Crkve nelegalno obnavlja svetinje na Kosovu a da pri tom godinama ne uplaćuje neophodne dažbine.

U izveštaju piše, ako je verovati novinarima, episkop Artemije svoju građevinsku firmu preporučuje i državnim organima, usluge tog preduzeća nudi tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici za obnovu crkava na Kosovu, vrednost radova 100 miliona dinara, Velimiru Iliću za izgradnju montažnih kuća za raseljene. Nelegalno, kako je konstatovala komisija.

Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da nije neočekivano da visoki crkveni zvaničnici imaju privatne poslove: „Sasvim je moguće i, nažalost, vrlo je česta pojava. Sasvim bi bilo u redu da je to legalizovano“, kaže i dodaje da je „situacija veoma ozbiljna, pošto se sada o tome piše i na sajtu Srpske pravoslavne crkve“. Ili: za brade su se njihova preosveštenstva i ranije hvatala, naročito uoči i za vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora. To je pre uobičajena pojava nego eksces, ali nikad u istoriji nije, kao što je sada slučaj, javno izvrtano prljavo rublje visokočešnejših.

Artemije je objavljivanje ovog dokumenta nazvao prljavom medijskom kampanjom, tvrdi da su na internet sajtu Crkve objavljene odluke Sabora iz maja 2006. nepotpune i da u pogrešnom svetlu predstavljaju sukobe u manastiru, kao i njegovu odluku o smeni uprave manastira. Na odluku je pismeno odgovorio čim ju je primio i kako je reakcija izostala smatrao je da je problem razrešen. Uostalom, i druge vladike se biznisom bave, pa ništa. A kad je o kućama koje poseduje reč, njih on nije kupio, već su poklon vernika: nije on kriv što su poklonjene njemu, a ne nekom drugom velikodostojniku.

Po njemu, hajka na njega je podignuta jer je on jedini koji stoji na putu „konačne otimačine naše teritorije“ i stvaranju „mafijaško-banditske tvorevine Velike Albanije, pa stoga mora po direktivi Pentagona da bude uklonjen.

SITNO I NEBITNO: Inače, u bazi podataka Agencije za privredne registre postoje dva preduzeća pod imenom „Rade Neimar“ d.o.o., jedno sa sedištem u Beogradu, drugo u Gračanici, oba registrovana za izvođenje grubih građevinskih radova i specifičnih radova u niskogradnji, ali i za spoljnotrgovinski promet, te za posredovanje u spoljnotrgovinskom prometu. Beogradski „Neimar“ je osnovan 19. marta 2003. godine sa 2225,59 evra kapitala, a dečanski 5. aprila 2005. sa 500 evra kapitala, od čega je uplaćeno svega pola. Direktor i jednog i drugog je Petar Subotički.

Upitan da li ima šta da kaže o aktivnostima narečenog preduzeća, bivši ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžić je izjavio da je pominjanje „male zanatske građevinske firme“ skretanje teme sa glavnog problema koji je u Crkvi, a da „mala zanatska građevinska firma“ jeste „radila nešto“ na Kosovu, ali „sitno i nebitno“. Kad Samardžić tako kaže, sa sigurnošću se može zaključiti samo jedno: da u svemu tome nečega ipak ima, i to krupnog i bitnog.

U stvari, sasvim je moguće da su građevinski radovi zaista „sitni i nebitni“ u poređenju sa zahvatima ove „male zanatske građevinske firme“ u spoljnoj trgovini i, što miriše kao još važnije, sa pružanjem posredničkih usluga u spoljnoj trgovini: poslovanje sa crkvenim predznakom i pod zaštitom premijera lično otvara mnogo lepih poslovnih mogućnosti, od dobijanja posla bez tendera do izbegavanja poreza, carina, akciza… O tome bi se još dosta moglo čuti, samo ako se Artemije bude mnogo koprcao, a Amfilohije nastavio da pritiska.

MIR, MIR, NIKO NIJE KRIV: Po protokolu Sinod će pokušati da zavađene vladike pomiri, da sklope primirje i da se vrate na početne položaje. Ako mirenje ne uspe, na raspolaganju je mogućnost da Sinod Teodosija postavi za vikarnog episkopa u nekoj drugoj eparhiji, što je malo verovatno, jer bi u tom slučaju Artemije isterao šta je hteo – da se reši „guje iz nedara“, a Amfilohija bi poprilično uzdrmalo i na drugim frontovima što, jednostavno, ne dolazi u obzir. Uostalom, ko predsedava Sinodom? Amfilohije priželjkuje Artemijev premeštaj u drugu eparhiju, na tome već poduže predano radi i zamalo proletos da je uspeo. Sad je prilika, ali i to je malo verovatno: premeštanje episkopa u drugu eparhiju bez njegovog pristanka je presedan koji bi otvorio sasvim novo poglavlje u pravoslavlju, nešto poput jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Proletos, kad je bio skoro viđen za premeštaj, Artemije je pretio da će za njim krenuti celokupno monaštvo i Kosovo ostaviti prazno. Četvrto, solomonsko rešenje je da manastir Visoki Dečani bude izdvojen iz Raško-prizrenske eparhije i stavljen pod jurisdikciju patrijarha, poput Pećke patrijaršije, a da Teodosije i dalje u njemu stoluje, sa istim zaduženjima kao do sada: tako bi Artemije iz sukoba izašao dostojanstveno, mada ugruvan i oslabljen, a Amfilohije korak bliži evropejskoj vlasti, što mu je strateški cilj.

Šta god da Sinod predloži, Sabor mora da potvrdi, a patrijarh da blagoslovi. Patrijarhova je poslednja, sve dok penkalo može da drži u ruci. A može, i te kako: prema izveštaju lekarskog konzilijuma, patrijarhovo zdravstveno stanje je stabilno, dan provodi sedeći, čita i piše. Telo mu je slabo, ali um bistar. Amfilohije je sa Teodosijem bio u poseti patrijarhu: šta im je rekao nije poznato, ali prema zvaničnom saopštenju sa zasedanja Sinoda nesumnjivo je uticao na Amfilohija da „olabavi“, a Artemiju poručio da stiša strasti, jer blama je i previše.

Ergo, na proširenoj sednici Svetog arhijerejskog sinoda, održanoj 26. avgusta 2008. godine, uz prisustvo zavađenih episkopa Artemija i Teodosija, odlučeno je „jednodušno i jednoglasno da se obustave svi sporovi“ a da će ključne odluke o „ovom i drugim gorućim pitanjima u dogledno vreme doneti Sveti arhijerejski Sabor“. Izvrtanje prljavog veša za sada je zaustavljeno. Do sledeće prilike.