Prvo plate pa reforme

Skeptici bi pomislili da je 70 odsto novca iz savezne kase ili, slovima, trideset i dve milijarde sto trideset miliona dinara, koliko se odvoji za odbranu zemlje, od čega pet milijardi i 566 miliona za Savezno ministarstvo odbrane, sasvim dovoljno za izdržavanje, kako se procenjuje, 114.000 pripadnika Vojske Jugoslavije. Vojni stručnjaci, međutim, tvrde sasvim suprotno i kažu da pripadnik VJ-a, za koga savezna država godišnje izdvoji 2200 dolara, spada u najslabije plaćenu živu silu u Evropi. Ističu da, iako u teškim materijalnim uslovima vojska uspeva da održi „nivo“, vojni budžet prosto nije dovoljan za pristojne plate pripadnika oružanih snaga, održavanje borbene gotovosti, modernizovanje, stručno usavršavanje, kvalitet regrutne obuke.

SELJAČKA HRANA: Prema Jugoslovenskom komitetu pravnika za ljudska prava (YUCOM), nevladinoj organizaciji koja se bavi vojnim pitanjima, a posebno pitanjem prava na prigovor savesti, mladići koji vojni rok služe na jugu Srbije, tik uz administrativnu granicu sa Kosovom, žale se na nemoguće uslove. Potparol Milan Simić kaže da ti regruti „žive u blatnjavim rovovima, da ponekad ne spavaju i po 48 sati zbog opšte pripravnosti, te da su sledovanja hrane loša i sačinjena od jedne konzerve paštete i malo hleba na četiri vojnika“. Dodaje da je najveći problem regruta u toj oblasti truljenje zuba epidemijskih razmera i odbijanje lekara da regrute šalju na dopust kućama iako nemaju adekvatne uslove za njihovo lečenje na terenu.

Dvadesetosmogodišnji Boris Pavlović, student elektrotehnike, u septembru je završio vojni rok koji je proveo na Banjici u raketnoj brigadi sa prefiksom 250 i nazivom „Narodni heroj“ – istoj onoj koja je oborila nevidljivi bombarder F-117A. On je, naprotiv, veoma zadovoljan uslovima na odsluženju vojnog roka – čak je uspeo da se za godinu dana udeblja sedam kilograma. „Jeli smo dobru kuvanu seljačku hranu. S obzirom na finansijske uslove koji vladaju u vojsci, nije moglo biti bolje. Ja jesam služio u elitnoj jedinici, ali od svojih klasića koji su bili razmešteni diljem Srbije nisam čuo nikakve loše priče o vojsci“, veli Boris. Za doručak u šest sati ujutro obično je dobijao neki napitak (mleko, čaj, jogurt) i nešto konkretnije (burek, viršle, kuvana jaja, dečju radost – naziv za maslac plus džem). Za marendu u deset sati sledilo je sto grama cipiripi čokolade ili jabuke ili napolitanke i sok – energetski doping. Za ručak u 13 časova obavezna je bila veštačka supa, koja se pravi u stolitarskom omjeru i glavno jelo – varivo ili meso uz neki prilog. Od salata dobija se kupus (kombinacija kiseli i sveži), turšija iz konzerve, cvekla, a leti obično sezonsko povrće. Za desert obično idu jabuke, sutlijaš, puding. Večera je ponovljeni ručak, mada se ponekada dobije burek, kačamak, popara, pašteta. Boris je jednako zadovoljan i odnosom sa strešinama, grejanjem, zamenom posteljine i higijenskim uslovima.

Neosporno je da budžetsko izdvajanje za VJ nije preveliko, posebno kada se uporedi sa godišnjim primanjima vojnika u SAD, zemlji sa najjačom ekonomijom u svetu, čiji vojnik od 1998. godine u proseku godišnje košta 225.000 dolara. Na italijanskog ili austrijskog vojnika, pak, otpada 37.000 i 32.000 dolara godišnje, ali opet neuporedivo više nego na jugoslovenskog vojnika. Međutim, kad se u obzir uzmu domaća situacija i primanja jednog nastavnika, lekara, profesora univerziteta, vojska u odnosu na to i ne stoji tako loše, no razumljivo je ogorčenje jednog visokog oficira VJ koji kaže: „Posle 30 godina provedenih u vojsci znam da sam potpuno degradiran, jer govorim tri strana jezika, doktorirao sam i završio visoke vojne škole, svom starijem detetu više ne dajem džeparac, a opet ne mogu kao neki da izađem i protestujem na ulici s oružjem.“ Što se vazda aktuelnog stambenog pitanja tiče, po vojnim istraživanjima potpuno zbrinutu porodicu ima 21,9 odsto, delimično 35,23 odsto vojnih lica, a potpuno nezbrinutu porodicu 42,12 odsto pripadnika jugoslovenskih oružanih snaga. U neformalnim razgovorima sa vojnim licima oseća se jed i pritajeno ogorčenje, koje teško da će javno izreći, na one koji su političkim poltronstvom, mimo zakonske procedure, sebi i svojim bližnjima pribavljali materijalnu korist.

Otpočinjanjem procesa reformi u Srbiji i sama armija je shvatila da su neke promene neminovne, makar one bile i deklarativne prirode. Na sastanku održanom 27. septembra ove godine u Generalštabu VJ doneti su okvirni planovi za period do početka juna 2002. godine. Sve ozbiljne reforme VJ stopirane su do tada zbog nekoliko stvari: nerešenog federalnog ustrojstva zemlje, nezavršenih integracionih procesa u regionu, krize u okruženju i nestabilnog novčanog priliva. Da podsetimo, ove godine je u saveznom budžetu vojska dobila samo 52 odsto traženih finansijskih sredstava. U nezvaničnim razgovorima se saznaje da postoje tendencije da se vojsci omogući samostalno ostvarivanje prihoda, npr. od prodaje oružja, koje je trenutno u nadležnosti ministarstva odbrane. Na sastanku je još dogovoreno da se pojedine jedinice ukinu ili spoje, najavljena je modernizacija pojedinih segmenata vojske, uređenje odnosa na relaciji Generalštab – SMO, izmeštanje garnizona iz urbanih sredina, racionalizacija trošenja sredstava i prodaja suvišnih objekata (planirana je prodaja 1076 vojnih objekata ukupne površine od 456.952 kvadratna metra i 2400 hektara vojnog zemljišta).

„Nije posao vojske da se bavi kulturom i ne vidim razlog zašto u centru svakog grada imaju nekakav Dom vojske, u kome je obično dobar roštilj. To je ostatak starog koncepta – ceo narod vojska. Već su shvatili da nema smisla držati kasarnu u centru grada jer je to opasnost za grad, civile, i da to ne postoji nigde u svetu. Oni možda žele ponovo da imaju materijalni status koji su nekada imali, što je legitiman zahtev, ali njihov uticaj na društvo ne bi trebalo da bude ni blizu starog – ne treba da imaju bilo kakav uticaj na politiku, osim pravljenja nekakvih vojnih analiza“, kaže za „Vreme“ Miroslav Filipović, potpredsednik Građanskog saveza Srbije i savezni poslanik.

PREDLOZI I KOMENTARI: Osnovni predlog o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije predviđa skraćenje vojnog roka sa dvanaest na devet meseci i mogućnost civilnog služenja vojnog roka u trajanju od 18 meseci. Ta brojka, smatraju upućeni, predstavlja kompromis između predloženih deset meseci (VJ) i osam meseci (nevladine organizacije). Po prvi put je precizirano da se obavljanje civilnog služenja vojnog roka obavlja kroz rad u organizacijama od opšteg društvenog značaja, kao što su humanitarne, spasilačke i komunalne organizacije.

Još neke od značajnijih novina u novom predlogu zakona su i povećanje ovlašćenja predsednika SRJ-a, koji u interesu službe može da odluči o prestanku službe starešine VJ-a i ako za penzionisanje ne postoje zakonski uslovi (odredba 117a); mogućnost da načelnik GŠ-a ili predsednik SRJ-a donese odluku o 60 dana ranijem otpustu generacije vojnika; uvođenje polaganja majorskog ispita, koji je nekada postojao i predstavljao jedan od težih ispita u vojnoj službi, a koji je ukinut za vreme Miloševića; civilna lica na službi u vojsci dobijaju vojno zdravstveno osiguranje; spuštanje starosne granice za odlazak u vojsku sa 21 na 19 godina; povećanje ovlašćenja pripadnika Vojne policije koji, pored novih legitimacija, dobijaju pravo da privode i hapse vojne obveznike koji se ne odazovu vojnim pozivima; utvrđivanje minimalne zarade profesionalnog vojnika koja ne može da bude manja od tri prosečne bruto zarade. Po podacima Republičkog zavoda za statistiku, objavljenim u poslednjem broju Privrednog pregleda, prosečna bruto zarada za mesec novembar iznosi 10.647 dinara, što bi značilo da bi najniža bruto zarada profesionalnog pripadnika VJ iznosila 31.941 dinar, a najviša, s obzirom na to da je odnos najniže i najviše plate u VJ jedan prema četiri, 127.764 dinara. Naravno, u pitanju je gruba računica, ali ukoliko se ostvare takva primanja vojna služba opet može da postane „častan, siguran i dobro plaćen posao“. Malo li je za te pare?

Iako je ekipa „Vremena“ naišla na razumevanje pres službe VJ-a i njenog portparola pukovnika Svetozara Radišića, tamo nismo uspeli da nađemo relevantne sagovornike jer je Savezno ministarstvo odbrane odskoro, kako kaže Ljubodrag Stojadinović, načelnik Uprave za odnose sa javnošću SMO-a, „u skladu sa idejom o civilnoj kontroli vojske postalo institucija odakle će se distribuirati sve zvanične informacije o sistemu odbrane uključujući i Vojsku Jugoslavije“. Nadležni iz resornog ministarstva odbili su da pojasne pojedine odredbe članova predloženih izmena i dopuna Zakona o VJ, iako su oni pravni tvorci novog zakona i jedini nadležni za takve informacije. Objašnjenje da „imaju pune ruke posla“ i da će pojedine članove zakona tumačiti tek kada zakon bude usvojen pokazuje samo nedostatak transparentnosti.

„Uopšte ne shvatam zašto je zakon baš sada predložen, kada uopšte nisu definisani odnosi u saveznoj državi. Vojska sebi obezbeđuje materijalni status i strukture izvan države. To da vojna policija hapsi po civilnim stanovima, to ne postoji nigde u svetu, a nije postojalo čak ni za vreme Miloševića. Vojsku ne interesuje šta se dešava sa državom, da li država ima novca, samo kažu daj pare, a za finansije, za obaveštajne službe nikome ne polažu račune. Kada se u skupštini raspravlja o budžetu, ministru Krapoviću je važnije da ode u Ruski dom nego da dođe na skupštinsko zasedanje. Kada ja kao poslanik ne mogu da dobijem informacije koje me zanimaju, kako ćete onda tek vi kao novinar! Nema nikakvog govora o parlamentarnoj kontroli nad vojskom i nad njenim obaveštajnim i kontraobaveštajnim službama“, kaže Miroslav Stefanović, potpredsednik Nove Demokratije i član Odbora za bezbednost u saveznom parlamentu.

Nekadašnji sudija Vrhovnog vojnog Suda, danas advokat u privatnoj praksi, Jovan Buturović u razgovoru za „Vreme“ kaže da mu nije jasno zašto je SMO toliko zatvoren, zatvoreniji i od samog Generalštaba, te ne razume koji su to razlozi da zakoni nisu predati na uvid stručnoj i opštoj javnosti. „Ministar odbrane gospodin Krapović ne razume se u VJ i njegov zamenik Svetislav Ristić glavni je nosilac posla. Odgovorno tvrdim, i stojim iza svojih reči, da je Ristić dva puta osuđivan, jedanput za saobraćajni udes u kojem je ubio jednu ženu i drugi put dok je radio kao sudija u Vojnom Sudu u Beogradu. Tada je osuđen za krivično delo protivzakonitog oslobađanja od vojne službe po članu 216. Krivičnog zakona Republike Srbije. Posle se istakao u patriotizmu, etničkom čišćenju i preko leševa dobio čin generala. To treba imati u vidu da bi se razumelo odakle dolaze ovakva zakonska rešenja.“ Buturović smatra da ove zakonske izmene nisu naročito bitne i da ne menjaju suštinu Zakona o VJ-u, ali da je izuzetno problematična već spomenuta odredba 117a, koja ostavlja mogućnost za odstranjivanje nepodobnih starešina iz vojske. „Ono što je dobro jeste uvođenje obaveze polaganja majorskog ispita, mada možda ne bi bilo loše da se ispit uvede i za čin poručnika. Zakonom se ne rešava nezavidan položaj vojnika po ugovoru, koji se mogu lako otpustiti iz službe. Što se predloga o služenju civilnog vojnog roka tiče, najznačajnije je imati u vidu dve stvari: ne vezivati to pravo za poziv na regrutovanje, već za poziv na odsluženje vojnog roka i omogućavanje vođenja upravnog spora, s tim da bi se pravo na prigovor savesti trebalo priznati i rezervistima. Zakonom o VJ-u u suštini treba rešiti osnovna načela, a drugim dopunskim zakonima rešiti ostala pitanja, kao na primer pitanje vojne obaveze“, dodao je Buturović.

Pitanja ustavnih promena, formiranja doktrine odbrane, profesionalizacije vojske, smanjenja broja pripadnika VJ-a, civilne kontrole vojnih sudova i obaveštajnih službi čini se čekaju neku bolja bezbednosna vremena i materijalne uslove.