Protest ili bekstvo od zakona

OSA je, u stvari, preimenovana poznata kruševačka grupa Pauk kojoj je pre dve-tri godine suđeno za pripremanje atentata na tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića pa je amnestijom Vojislava Koštunice taj postupak obustavljen. Prema rečima predsednika štrajkačkog odbora Bogoljuba Vidosavljevića, ova „formacija“ ima kancelariju i u Rekovcu „a njeni pripadnici naoružani su mozgom, pameću, znanjem i umećem“. U štrajk je ušla uz nesebičnu „logističku podršku“ mesne, takođe takozvane, humanitarne organizacije Selo, čiji je potpredsednik profesor Gradimir Perčević i inspirator, i idejni vođa, i organizator ove svojevrsne pobune, budući da osim jednog časa likovnog vaspitanja nedeljno u ovdašnjoj Poljoprivredno-veterinarskoj školi u Rekovcu drugog posla nema pa za takav „hobi“ ima vremena na pretek, a jedini zahtev štrajkača je „smena komandira Policijske stanice Dragana Lazarevića“.

JEDAN I SVI: Buntovnici su još 9. januara u uzurpiranoj prostoriji zgrade društvenih organizacija u ovom mestu najpre započeli štrajk glađu, da bi „zbog pogoršanja zdravstvenog stanja jednog štrajkača“ posle devet dana prekinuli gladovanje „i prešli samo na svakodnevna protestna okupljanja u istoj prostoriji“, kategorički ističući da neće otići odatle dok Lazarević ne bude smenjen „a ukoliko se to ne dogodi, tražimo razrešenje načelnika SUP-a u Jagodini pod čijom je ingerencijom i rekovačka policija, pa i smenu čitavog rukovodstva naše opštine s predsednikom dr Pavlom Mijajlovićem na čelu, a potom zavođenje privremene uprave“ – poručili su glasno. Ali, kako reče profesor Perčević, „nije nam cilj nikakvo kažnjavanje – ni komandira niti bilo koje osobe, nego određeno moralno obeštećenje i jedna velika moralna pouka jer se naši građani još plaše susreta s policajcima i njihovih pogleda na ulici, zbog čega su pod neprestanim psihološkim stresom“.

Sudeći po uličnom „dekoru“ – upadljivim grafitima, izlepljenim lecima i plakatima, pa i po nekom izgrebanom vozilu – stiče se utisak da je pobuna u režiji minorne OSE u ovoj varošici temeljno pripremana. Znatiželjno smo tada posetili mesto okupljanja, ali, u očekivanju da ćemo naići na masu ogorčenih, u komfornoj odaji iza dobro obezbeđenih rešetkastih vrata na ulazu zatekli smo svega četvoricu još bolje raspoloženih prijatelja. Uz Bogoljuba Vidosavljevića tu su sedeli Miroslav Miletić, Živomir Matić i Životije Glišić, koji se predstavio kao predsednik Opštinskog odbora DSS-a u Rekovcu i za koga smo već istog dana saznali da je zbog nekih „mućki“ odavno smenjen s te funkcije na koju u stvari nije ni bio legalno izabran. U međuvremenu je iz obližnjeg sela Komaran pristigao i Saša Milanović s ćerkom, dok je izvesni Miroslav Petrović toga dana „bio odsutan“.

OPTUŽBE: Osokoljeni prilikom da iskažu svoj bes, gotovo u jednom dahu sasuli su pravu kanonadu teških optužbi na račun komandira Lazarevića, imputirajući mu da sa svojim ljudima u ovom mestu i čitavom Levču, sa ukupno petnaestak hiljada duša – uglavnom staračkih domaćinstava, sprovodi neviđen teror i samovolju, bezrazložno tukući i šikanirajući najčešće nevine i nedužne meštane a, s druge strane, ništa ne čini na rasvetljavanju mnogih krivičnih dela počinjenih na ovom području.

Miroslav Miletić optužuje ga, na primer, da ništa nije preduzeo na pronalaženju piromana koji mu je pre nešto više od dve godine zapalio nekoliko stogova sena, iako mu je Lazarević po podnetoj prijavi izričito rekao da zna o kojem se licu radi „ali neće da ga otkrije, makar ga ovaj i tužio“. Posebno mu zamera što je izvesnom Čočaju iz Rogatice u Bosni, ubici troje Srba iz tog mesta, omogućio da dobije ličnu kartu lojalnog građanina Rekovca gde je boravio i radio više od godinu dana, a njemu je, veli, oduzeo sve lovačko i sportsko naoružanje koje je legalno posedovao, dok šezdesetjednogodišnji penzioner Živomir Matić teatralno ističe:

Petog oktobra 2000. prvi sam ušao u Radio televiziju Srbije, zapalio je, zarobio brigadu policije, izveo zaposlene… Svi su mi čestitali, a sada mi ovaj (komandir Lazarević) podnosi osam krivičnih prijava i pravi tri dosijea! Tukao je i mene i mog sina! Vešao je i mene i mog sina – gde je vešao mene tu mi je vešao i sina samo zato što smo otporaši! Sin mi je osam meseci bio u bolnici! Nekoliko meseci bio je u izbeglištvu u Crnoj Gori zbog poternice koju je za njim podigao Lazarević. Jeva sam uspeo da skinem poternicu i dovedem sina kući. Postavićemo drugog komandira Policijske stanice i od njega zahtevati da onu mafiju u Opštini razbije, a Lazarević mora da bude smenjen i mi nećemo otići odavde dok se to ne desi“, upozorava ovaj otporaš.

ŠTA KAŽU GRAĐANI: Ako su makar i ove optužbe tačne, onda su zahtevi pobunjenika opravdani. Međutim, njihov štrajk – u kojem zbog ležernosti, a posebno što je na njihov poziv kad je jednom od štrajkača pozlilo navodno odgovorio da nema lekara, okrivljuju i dr Mijajlovića, pripisujući mu da je „produžena ruka“ SPS-a – nije naišao na podršku najvećeg broja sugrađana. Naprotiv, najviše meštana smatra da ovaj skandalozni protest nije ništa drugo nego neviđeni cirkus, smejurija, glupost „jer ga vode najobičniji besposličari, klošari i foliranti, ljudi o čijem moralu treba dobro razmisliti“, imajući u vidu da su pojedini samo po dve-tri godine radili u društvenim firmama dok nisu dobili stan, kredit za izgradnju kuće ili uzeli dvadeset četiri plate. Ti isti su onda otišli u privatan biznis zbog koga su kasnije imali mnogo problema i s meštanima i sa zakonom, ili pak ne rade ništa nego traže novo zaposlenje i pričaju neke druge priče jer u ovoj vlasti, za koju su se i sami velikodušno zalagali, nisu ostvarili ono što su očekivali pa je razumljivo što su nezadovoljni i što im nije valjala.

Levčani takođe podsećaju da je ovde reč i o ljudima koji su ranije bili u raznim političkim strankama – Novoj Srbiji, DSS-u, SPO-u, pa, poput Miletića, i u Savezu komunista, a kasnije su se iz ličnih interesa svi prestrojili u Otpor ili se makar deklarisali kao otporaši. No, u Otporu tvrde da ova organizacija nikad u Rekovcu nije postojala niti je u tom mestu ikada imala bilo kakvu „ekspozituru“, što znači da su se lažno predstavljali, dok pouzdane informacije govore da zbog zanemarljivog broja učlanjenih ni OSA ni Selo nigde nisu registrovane kao bilo kakve organizacije, što opet navodi na zaključak da je reč o – militantnim grupama. Nije na odmet podsetiti da je u OSI okupljeno svega pet-šest lica – uglavnom familijarnih rođaka, dok se na spisku Sela nalaze samo dve osobe: Glišićeva supruga Ljiljana kao predsednik i profesor Perčević u svojstvu potpredsednika „organizacije“. U toj činjenici, zapravo, treba tražiti i razlog što su protestne šetnje štrajkača glavnom ulicom Rekovca – kojih je bilo svega dve – privukle smešno mali broj meštana, pa je u prvoj izbrojano dvanaest, dok je u drugoj bilo četrnaest šetača, isključivo članova njihovih porodica. Istini za volju, taj podatak najbolje govori kakvu podršku ekspozitura OSE i Sela uživa u ovom opštinskom mestu. A da buntovnici zloupotrebljavaju i svoje najbliže, uverio se i ovaj izveštač kad je Saša Milanović na štrajkačko mesto doveo i sedmogodišnju ćerku Jadranku da ispriča kako su im, zaboga, „milicajci ispreturali sve po kući tražeći plakate OSE, pa pošto nisu našli ništa, otišli su ne dirajući nikoga“.

SPAS NA KOSOVU: Pokušali smo da čujemo i komandira policijske stanice, ali on nije pristao na razgovor sa obrazloženjem da nema ovlašćenje da daje izjave za javnost. Ipak, u OSI smo dobili zvanični akt Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, tj. odgovor na optužbe i zahtev štrajkača za smenu Lazarevića, datiran 28. januara ove godine, u kojem doslovno stoji:

„Na osnovu izvršenih provera, prikupljenih podataka i obaveštenja, nisu potvrđeni navodi da je u preduzimanju službenih radnji i ponašanja komandira PS Rekovac Dragana Lazarevića bilo nezakonitog i neprofesionalnog ponašanja“. Da stvar bude jasnija, i republički ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović nedavno je na jednom skupu u Jagodini javno podržao komandira Lazarevića, što su zabeležile i kamere nekoliko vodećih TV kuća u Republici. Međutim, „sedmorici starih“ Rekovčana ni to nije bilo dovoljno pa su uporno čekajući njegovu smenu i dalje ostali u nasilno zaposednutoj prostoriji.

Kad su krajem februara Skupštini opštine stigli astronomski računi za utrošenu struju i vodu na ovom „punktu“, divljim stanarima naloženo je da napuste prostoriju, što su oni energično odbili. No, kad je u noći između 2. i 3. marta interventna jedinica policije iz Jagodine na sebi svojstven način ispraznila kancelariju, za buntovnicima su ostale polomljene fotelje, obijeni ormani, oštećene sanitarije, a nešto od inventara zauvek je nestalo iz štrajkačkog „štaba“.

Ogorčeni ovakvim postupkom opštinskih vlasti i čuvara reda, „levački revolucionari“ su već četvrtog dana marta, u neposrednoj blizini poslovnice Duvanske industrije, koju u zakupu drži Životije Glišić, blokirali regionalni put Kragujevac-Kruševac na ulazu u Rekovac iz pravca Kruševca. Tri Glišićeva vozila stacionirana u krugu poslovnice – hladnjača, kamion za prevoz robe i putnički automobil marke „golf“ – tada su se našla na kolovozu, dok je „opel karavan“ povremeno nadgledao „barikade“. Opštinski sudija za prekršaje Čedomirka Marković je za taj prestup Glišiću, Miroslavu Petroviću i Živomiru Matiću izrekla minimalnu zatvorsku kaznu od deset dana, ali je Veće za prekršaje ukinulo rešenje i naložilo ponovni postupak „jer nije pouzdano utvrđeno ko su pravi vinovnici blokade“. Međutim, kad su izvedeni novi dokazi, ova tri prestupnika su umesto deset, dobila po 15 dana zatvora.

U međuvremenu, rekovački disidenti su se obraćali mnogim institucijama u zemlji i inostranstvu tražeći zaštitu. Žalili su se čak i Helsinškom odboru za zaštitu ljudskih prava, pisali i predsedniku republičke vlade Zoranu Đinđiću, optužujući ovdašnju samoupravu za represiju i teror, a kad njihove optužbe nisu dale očekivane rezultate, odlučili su da napuste ovaj kraj, da bi već 29. marta u administrativnoj zoni UNMIK-a u Leposaviću, Perčević, Glišić, Petrović i Matić, a dan kasnije pridružio im se i Vidosavljević, zatražili politički azil na Kosovu i Metohiji.

LAKRDIJA: Osvrćući se najpre na famozno pismo profesora Perčevića, predsednik opštine Mijajlović, kao i drugi sagovornici, podseća da je reč o ekscentričnoj osobi, a pismo je posledica revolta ovog prosvetara koji je imao ambicija da bude direktor ovdašnje biblioteke, ali nikada nije došao da to kaže. Glasanjem je izabran drugi kandidat i – stvar je završena.

„A što se tiče komandira Lazarevića, ni ja u potpunosti nisam zadovoljan radom naše policijske stanice, kad ne može da reši neke stvari koje su se ovde izdešavale – požare u ‘Spasićima’, uvredljive grafite, letke u kojima se ti ljudi predstavljaju kao otporaši, a Otpor se od njih ogradio što znači da nisu otporaši. To su ljudi koji imaju problema sa zakonom, koji su napuštali posao, neki uzeli i 24 plate pa sada još biraju posao. Nemaju nimalo ljudskog dostojanstva. Služe se nekim prljavim metodama. Meni, na primer, uznemiravaju decu kod kuće, zovu telefonom, prete, grebu kola – svakog jutra nova ogrebotina na autu. Lazareviću podmeću kojekakve zloupotrebe, međutim, mi nemamo nijednog dokaza o tome da je zloupotrebio službeni položaj, nemamo nikoga da je pretučen i sa telesnim povredama izašao iz policijske stanice. Da je toga zaista bilo, i te kako bi oni znali da dokažu, ali gde su ta lekarska uverenja? Gde su bilo kakvi dokazi? Nemojte pogrešno shvatiti da ga branim. Uostalom, i on je na izborima bio protiv mene. Mi smo išli u Jagodinu i razgovarali o njegovoj smeni jer je i nama u interesu bolja policijska stanica, ali mi ne možemo da pravimo kadrovska rešenja. Odmah pošto smo došli na vlast, dali smo predlog za drugog komandira. To je neki Zoran Radivojević, ali on nije prošao na proveri i nije izabran. Oko nekog drugog nikada se nismo složili, sve stranke su tada stale iza tog Zorana. Drugog izbora nismo imali. U više razgovora sa načelnikom SUP-a u Jagodini traženo je rešenje. Razmišljalo se o ljudima koji sada rade u tom gradu da dođu ovde, ali niko nema motiva i želje da dođe u Rekovac, a terajući ljude na silu – pitanje je šta ste postigli. Uostalom, taj problem treba da reši MUP Srbije, ali je činjenica da mi ne možemo ni da damo bolji predlog od ovoga koji trenutno imamo. Jeste Lazarević kadar SPS-a, ali mi u predizbornoj kampanji nismo to ni tražili niti se igde čulo da ćemo menjati sve i svakog. Ne možemo menjati nekoga po svaku cenu jer zameniti ga lošijim ili nikakvim nije rešenje, a Lazarević je pre deset godina vraćen iz Jagodine da bi bio komandir policijske stanice ovde. Drugo, moramo prihvatiti činjenicu da za tu policijsku stanicu – kad odete u Kragujevac, Jagodinu ili bilo gde – kažu da je jedina koja nije imala nijednog, uslovno rečeno, dezertera a odlazili su u Bosnu, na Kosovo i svuda gde je trebalo. Ali, dobro znam, jer su mi to drugi pričali, da sa Lazarevićem nikada nije bilo problema, a više puta je bio na Kosovu i komandovao jedinicama policije. Kad smo s Đorđevićem u Jagodini razgovarali o njegovoj smeni, to nam je stavio kao veliki plus. Još jednom naglašavam da mi nemamo materijalnih dokaza da je on zloupotrebljavao službu, a ako nam ti ljudi smenjuju i postavljaju kadrove ovde, onda je to – katastrofa. A kad je reč o njihovom pozivu za pomoć na koji navodno nisam hteo da pošaljem lekara jer ga nisam imao, to nije tačno. Da su zaista pozvali, a da nisam imao nikoga, otišao bih ja lično.“

„Želim da istaknem da i pored toga što sam lekar Doma zdravlja gde zarađujem platu mnogo više vremena provodim radeći volonterski kao predsednik opštine jer svi mi iz lokalne vlasti želimo da zaista nešto uradimo za ovaj kraj. Vidite da je Levač ostao bez mladih ljudi koji odoše odavde, mada ni Kragujevac, ni Jagodina, niti bilo koji grad više nije perspektiva jer ni tamo ljudi nemaju šta da rade. Međutim, ovi nas, umesto toga, zamajavaju problemima koji nisu predmet naše nadležnosti. Tim ljudima, u stvari, nije prevashodni cilj smena komandira, nego razrešenje kompletnog opštinskog rukovodstva i zavođenje privremene uprave u Rekovcu“, upozorava dr Mijajlović, dok njegov prvi saradnik Dragoslav Jovanović, predsednik Izvršnog odbora SO, smatra da se radi o ljudima koji u postizbornom periodu nisu ostvarili svoje interese pa se sada služe najprljavijim podmetanjima ne bi li doskočili legalno izabranoj opštinskoj vlasti, poput Glišića koji je upravo pretendovao na funkciju predsednika IO-a.

„Meni je, na primer, noć pre njihovog odlaska na Kosovo, u dvorištu porodične kuće sprejom u boji išaran čitav auto i na haubi ostavljen šaržer poluautomatske puške s jednim bojevim i dva manevarska metka, verovatno kao upozorenje šta me čeka ako ne pokleknem. Ja ne tvrdim da su to uradili oni, ali s velikom verovatnoćom mogu da pretpostavim ko je, mada me ni to, kao ni njihove dosadašnje pretnje, nije uplašilo“, napominje Jovanović.

NEURAZUMLJIVI: „Maksimalno smo tolerantni prema njima, kaže sudija za prekršaje Čedomirka Marković, „ali oni su neurazumni. Mada sam ih upozorila da sam sudija samo u kancelariji a na drugom mestu običan građanin, oni provociraju na ulici, dobacuju, pričaju svakakve gluposti. Dolaze u kancelariju pa mi prete da neću moći da dođem na posao kad blokiraju put. Poslednjeg dana januara uputili su mi nekakav zahtev kojim između ostalog traže da im ‘preko veze sredim brzo izručenje Finskoj ambasadi u Beogradu, gde bi potražili azil kao lica koja u ovoj sredini ne mogu da izrade svoje neslaganje sa lokalnom vlašću’, iako znaju da ja za tako nešto niti sam nadležna niti to mogu da uradim. Zar se po tome ne vidi koliko su neozbiljni i infantilni? No, bez obzira na to, lično mislim da nije problem u Lazareviću nego su njihovi pritisci sračunati upravo na omogućavanje odlaska iz zemlje jer posle takve blamaže u ovoj sredini bar izvesno vreme nemaju šta da traže“, priseća Markovićka

I ovih dana posetili smo Rekovac ne bismo li pronašli nekoga od porodice „azilanata“ i saznali prave motive njihove odluke, ali „nikoga nije bilo kod kuće“ pa ovo pitanje i dalje ostaje bez pravog odgovora. Odbegli Rekovčani, prema pouzdanim saznanjima, još nisu dobili azil na Kosovu i Metohiji, a nalaze se u jednom mestu nedaleko od Vučitrna. Zbog postojanja neprestane opasnosti linča od strane tamošnjeg življa srpske nacionalnosti, u strogoj su izolaciji i pod jakim obezbeđenjem grčkog dela KFOR-a.