Propast „Velike Srbije“

Osim što je najpoznatiji, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević mogao bi uskoro, mimo volje glavne haške tužiteljice Karle del Ponte, da postane i „najprivilegovaniji“ zatočenik haškog zatvora. Milošević je u Hag stigao 29. juna ove godine, a engleski sudija Ričard Mej zakazao je početak suđenja bivšem predsedniku SRJ za 12. februar iduće godine. U dosadašnjoj praksi Haškog suda teško je pronaći primer tako „hitno“ zakazanog suđenja nekome od osumnjičenih za ratne zločine i ostala nedela počinjena na tlu bivše Jugoslavije, jer „prosečan“ haški zatočenik obično čeka na početak suđenja više od godinu dana. Nekadašnji predsednik Skupštine RS Momčilo Krajišnik spada, na primer, u prosečnog stanovnika zatvora u Ševeningenu – u Hag je stigao 3. aprila 2000. godine, a Sud će, izgleda (kako je upravo saopšteno), biti spreman da suđenje u ovom slučaju započne tek u kasnu jesen 2002.

Razloge da sudija Mej tako „nestrpljivo“ zakaže početak „suđenja stoleća“, kako je ovaj proces Miloševiću nazvan u većini zapadnih medija, trebalo bi najverovatnije potražiti u primedbama koje se na račun Tribunala u poslednje vreme izriču na raznim stranama, a koje se najčešće svode na političku pozadinu ovog suda. Kritičari Suda upozoravaju kako je prva „kosovska“ optužnica protiv Miloševića podignuta još u maju 1999. godine usred bombardovanja SRJ od strane NATO-a, kako je zatim dva puta dopunjavana i kako bi danas, dve i po godine kasnije, bilo prilično neozbiljno odlagati početak suđenja jer to može da sugeriše utisak o nedostatku dovoljno čvrstih dokaza i nepripremljenosti haškog tužilaštva. Sudija Mej koji inače ne deluje previše srećno zbog odbijanja Slobodana Miloševića da prizna Tribunal i pristane na uobičajeni sudski proces, ali i zbog mnogo toga što na preliminarnim raspravama o ovom slučaju dolazi od tima Karle del Ponte, rešio je izgleda da zakazivanjem suđenja skine sve eventualne prigovore o političkim kalkulacijama sa svog tročlanog sudskog veća. „Suđenje stoleća“ (tačnije samo jedan deo), počinje, dakle, u februaru 2002, a moglo bi da potraje nekoliko godina. Miloševiću će se prvo suditi za ono što se zbivalo na Kosovu. Tek kasnije, ali ne zna se kada, sledi i objedinjen proces po bosanskoj i hrvatskoj optužnici za ono što se zbivalo pre punih deset godina. Na taj način bivši predsednik SRJ još jednom ispisuje haške presedane – tri optužnice, dva suđenja, nekoliko stotina svedoka…

VEZNI IGRAČ: Sve ovo desilo se prošlog utorka, na četvrtom tzv. „Slobindanu“ u Hagu. Milošević se tog dana po četvrti put pojavio pred Tribunalom, saslušao čitanje najnovije „bosanske“ optužnice u kojoj ga Karla del Ponte, između ostalog, tereti i za genocid. Po završetku čitanja ove optužnice, a mnogi pravni eksperti tvrde da će iz mnogo razloga ona biti ubedljivo najteža za dokazivanje, sudija Mej je pitao Miloševića da li se oseća krivim, na šta je bivši predsednik SRJ odgovorio tvrdnjom da je, što se BiH tiče, bio „zaslužan za mir, a ne za rat“. Sudija Mej mu je zatim već rutinski isključio mikrofon i prešao na glavnu temu – raspravu o zahtevu tužilaštva da se bivšem predsedniku SRJ sudi jednom, a ne tri puta s obizirom na to da su protiv njega podignute tri optužnice za zločine počinjene u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. „Upućeni“ u haška zbivanja tvrdili su da je reč o rutinskoj raspravi i da Miloševića čeka jedan sudski proces, baš kao što to zahteva Karla del Ponte. I čitava atmosfera oko sudnice bila je nekako rutinska, i neuporedivo ležernija (predbožićna) nego prilikom ranijih Miloševićevih pojavljivanja. Uniformisani Miloševićevi čuvari koji ga obezbeđuju u sudnici zadremali su bar nekoliko puta u toku višečasovne rasprave, a isto se u jednom trenutku dogodilo i „prijateljima suda“, advokatima Miši Vladimirofu i Stivenu Keju. Na novinarskoj galeriji ovoga puta našlo se mesta i za jednu takođe pomalo dremljivu grupu studenata međunarodnog prava (što je ranije zbog bezbednosnih razloga bilo nezamislivo), koja je prošlog utorka u Hagu malo toga mogla da nauči.

Kao i obično, potpuno budan bio je Slobodan Milošević. Na prvi pogled izgledao je nešto umornije nego ranije, ali je bilo očigledno da sa neuporedivo više pažnje sluša i registruje ono što se u sudnici govori i češće nego obično proverava šta piše na monitoru ispred njega. Kada je dobio priliku da govori, u nekih petnaestak minuta (do sada njegov najduži haški govor), Milošević je stigao da pomene mnogo toga: Klintona i Bin Ladena, lažne izbore na privremeno okupiranom Kosovu koje će jednoga dana ponovo biti pod srpskom kontrolom, patriote i marionetske vlasti u Beogradu, NATO agresiju, sačuvanu multinacionalnost u Srbiji, teroristički OVK, raspad SFRJ i Genšera, Rambuje, medijski talog i mulj i naravno, činjenicu da on ne priznaje Haški sud.

Ulogu glavnog tumača ideje o jednom sudskom procesu glavna tužiteljica Karla del Ponte prepustila je ovog puta poznatom britanskom pravniku Džefriju Najsu koji se pre dve nedelje pridružio njenom mnogobrojnom timu. Najs, kraj čijeg imena na vizit karti stoji i titula QC („kraljičin savetnik“) već je radio u Tribunalu kao pomoćnik tužioca u slučaju bosanskog Srbina Gorana Jelisića (osuđen na 40 godina zatvora). Neko je izgleda procenio da bi Najs koji u Hag donosi izuzetno visok rejting iz svoje države (što u Tribunalu nije baš uvek slučaj), mogao donekle da ubrza prilično sporo tužilaštvo i odigra ulogu „glavnog veznog igrača“, odnosno čoveka koji će tri optužnice pisane prilično različitim pravničkim rukopisima i stilovima, uobličiti i povezati u jednu, ubedljivu i logički koherentnu celinu. Ovaj nesuđeni Zidan haškog tužilaštva odigrao je, međutim, prošlog utorka svoju ulogu na način koji bi pre priličio jednom Edgaru Davidsu, zaduženom pre svega da razgrađuje igru, umesto da je sam osmišljava.

U zahtevu da se Miloševiću sudi u objedinjenom procesu, Džefri Najs je pošao od teze da je u svemu što je bivši predsednik SRJ činio u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, jasno prepoznatljiv projekat stvaranja „Velike Srbije“. Ta „Velika Srbija“ je, prema onome što je bilo napisano u pismenom podnesku ovog „kraljičinog savetnika“, trebalo da obuhvata centralnu Srbiju kojoj je Milošević planirao da doda delove Hrvatske i BiH pretežno naseljene Srbima, „kao i celo Kosovo“. Već po ovom „kosovskom detalju“ dalo se naslutiti da je Najs veći deo svojih saznanja o novijoj istoriji na balkanskim prostorima izgleda sticao gledajući CNN ili nešto slično. Gradeći dalje tezu o „Velikoj Srbiji“ ovaj pomoćnik tužioca je kasnije sve dublje upadao u živo blato sopstvenih improvizacija i površnog poznavanja stvarnih događaja, čime je Slobodan Milošević dobio nenadanu priliku da uhvati nekoliko voleja i poentira (kako drugačije protumačiti tezu da je Milošević „i u slučaju SFRJ i u slučaju SRJ pokazivao doslednost u pokušajima da spreči raspad države“, jer to po logici stvari pre spada u legitimno nego zločinačko ponašanje).

STAKLENE NOGE: Džefri Najs je, na primer, tvrdio da se nad svim ratovima i zločinima na prostorima bivše SFRJ nadvija isti luk ponašanja, ista generalna strategija, sistem razmišljanja, isti cilj i sredstva kojima je Milošević tražio put do „Velike Srbije“. U tom kontekstu nekoliko puta su bile pomenute i „crvene beretke“ kao jedan od glavnih izvođača radova na projektu objedinjavanja teritorija i proterivanja nesrpskog stanovništva. Najs je takođe zastupao tezu da se na Kosovu radilo o „zločinu u očekivanju“. Milošević je, po rečima pomoćnika tužioca, još početkom devedesetih tamo „poslao jugoslovensku policiju“(!) i demonstrirao svoju diskriminatorsku politiku prema kosovskim Albancima i spremnost da ostvari svoje ciljeve upotrebom sile. Jedan od razloga što je „zločin u očekivanju“ odložen za 7–8 godina kasnije je možda i to što je u decembru 1992. bivši američki predsednik Džordž Buš upozorio Miloševića da će SAD vojno intervenisati ukoliko srpske snage napadnu kosovske Albance, na šta je Najs takođe podsetio u svom izlaganju.

Prošlog utorka u Hagu Najs, međutim, nije uspeo da ubedi sudije Ričarda Meja i Patrika Robinsona da bi, prateći ideju „Velike Srbije“, Miloševiću trebalo organizovati samo jedan sudski proces. Obojica su primetili da takva teza stoji na prilično staklenim i klimavim nogama jer je teško prepoznati potpuno istu nit u svim ratnim događajima, prilično razdvojenim po mestu, a još više po vremenu u kome su se zbivali i podvukli da se radi o potpuno drugačijem tipu odgovornosti. Tužilaštvo je nameravalo da se bivšem predsedniku SRJ sudi po hronološkom redu stvari, iako je u ovom trenutku spremno samo za kosovsku priču. Takav zahtev mogao je da liči na pokušaj da se iznova kupi vreme i možda sačeka da u haški zatvor stignu još neki sa liste nekadašnjih Miloševićevih bliskih saradnika uz čiju bi se pomoć lakše dokazivali „zajednički zločinački poduhvati“, pominjani u optužnicama. Sudije su odlučile da ipak počnu od kosovske priče, a da bosansku i hrvatsku spoje u jednu i zvanično je otvore nešto kasnije. Tako je izgleda definitivno propala ideja da se organizuje „haški Nirnberg“ u kome bi Slobodan Milošević jednog dana sedeo sam kao prvooptuženi, a iza njega redom svi ostali sa srpske strane, osumnjičeni za zločine počinjene u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu.

Tačno dva meseca pre početka suđenja glavnom haškom zatvoreniku, prvi put su počele da se naziru i nešto jasnije konture ovog procesa koji će neizbežno biti veoma komplikovan, dug, i koji će, ovako kako je počeo, teško doprineti suočavanju sa istinom o minulim ratovima, još manje toliko priželjkivanoj katarzi, olako pominjanoj krajem juna kada je Slobodan Milošević stigao u Hag. Od tri glavna aktera ove predstave, dva su za sada prilično jasno najavila šta bi od njih moglo da se očekuje. Sudija Mej očito ne želi da u pravničke udžbenike uđe kao sudija koji u sudskom „procesu stoleća“ nije bio u stanju da obezbedi elementarne uslove za pošteno suđenje i zato već na početku poručuje timu Karle del Ponte da nije previše impresioniran onim što su do sada ponudili. Na istoriju očito neprekidno misli i Slobodan Milošević kome se nenadano pružila prilika da se preko povremene CNN-ovske optike tužilaštva („dokazaćemo šta je on mislio u svakom trenutku“), približi ulozi mučenika i što više ugrozi kredibilitet Suda. On će najverovatnije i dalje nastaviti da ne priznaje ovaj Sud koji smatra instrumentom NATO-a, ali će istovremeno, kad god mu se za tako nešto pruži prilika reći – „to me uopšte ne zanima, ali ako me baš pitate, bolje je da razdvojite ova suđenja“.

Posle propasti strategije građene na tezi o „Velikoj Srbiji“, tužilaštvu ne preostaje ništa drugo nego da postavi potpuno drugačije kulise za ovo suđenje. Ratovi vođeni u bivšoj SFRJ, tako velika razaranja, ogroman broj žrtava i užasni zločini teško se mogu objasniti logikom – dva reza, tri parčeta – na koju se suviše često nailazi u do sada napisanim optužnicama.