Prodaja Beopetrola opasna za NIS

Posle skoro dvogodišnje inercije u državnoj naftnoj politici i učvršćivanja monopola Naftne industrije Srbije (NIS-a) putem famozne Uredbe o uslovima za uvoz sirove nafte Vlade Srbije, s proleća 2001. godine, kojom je praktično zabranjen uvoz naftnih derivata – nešto je naglo počelo da se kreće oko ovog unosnog dela domaćeg tržišta. Okidač sve burnije rasprave oko sudbine NIS-a i domicilnih naftnih poslova povukao je republički ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, koji je posle više nagoveštaja da će promeniti famoznu uredbu najavio za početak oktobra i raspisivanje investicionog tendera za privatizaciju Beopetrola, firme koja se, sa oko 200 benzinskih pumpi na teritoriji današnje Jugoslavije, početkom devedesetih godina izdvojila iz hrvatske naftne kompanije INA. Ta dva poteza, naime, izazvala su žestoku reakciju NIS-a, u kome vodeći ljudi smatraju da je reč o potezima koji će urnisati nedovoljno oporavljenu kompaniju (posle Miloševićevog raubovanja i NATO bombardovanja).

Vlahović je u Odboru za praćenje privatizacije Skupštine Srbije (13. septembra) rekao da je za najavljeni tender za prodaju Beopetrola potrebno promeniti Uredbu o uvozu sirove nafte u Srbiju, kako bi taj uvoz mogao da obavlja i budući kupac Beopetrola te da svoju sirovu naftu prerađuje u Pančevu i tako snabdeva mrežu svojih (Beopetrolovih pumpi), a iz ovih njegovih reči jasno proizlazi da računa da će taj kupac biti neka inostrana kompanija. Neki kažu da je za tu kupovinu već predviđena grčka firma Helenika petroleum (u kojoj velik vlasnički uticaj ima ruski Lukojl) i da je ova transakcija povezana sa odobravanjem grčkog kredita za izgradnju autoputa kroz Grdeličku klisuru (preko 220 miliona eura). Vlahovićeva izjava o promeni Uredbe, međutim, ne deluje suviše jasno jer bi se uvoz sirove nafte za Helenik petroleum mogao obezbediti i po njenoj sadašnjoj sadržini (svako ko ima ugovor o preradi sirove nafte sa domaćom rafinerijom i uvozi naftu kroz jugoslovenski naftovod može ostvariti taj uvoz). Pre će biti da se misli na takvu izmenu Uredbe da se Grcima omogući uvoz derivata ili samo nekih derivata.

Shvatajući tako smer Vlahovićevih namera, Upravni odbor NIS-a je 6. septembra zauzeo stav da i ova firma treba da konkuriše za kupovinu Beopetrola, jer, ako bi se tog konkurenta na domaćem tržištu dokopala neka strana kompanija, znatno bi opala vrednost samog NIS-a u budućoj privatizaciji. Pri tom, NIS navodi da je reč o unosnom poslu pošto Beopetrol od trgovačke marže godišnje inkasira između 15 i 20 miliona dolara. Ono što komplikuje nameru NIS-a da konkuriše za kupovinu Beopetrola jeste to što u Privrednom sudu u Beogradu stoji tužba INA sa zahtevom da joj se naknadi šteta zbog stvaranja Beopetrola sa njenom starom imovinom, teška preko 90 miliona dolara. Zbog toga Upravni odbor NIS-a u svojim zaključcima ističe da bi cenu Beopetrola isplatio potraživanjima u Hrvatskoj. Naime, ekonomisti NIS-a tvrde da je samo vrednost nafte koju je INA uzaptila u Jugoslovenskom naftovodu početkom devedesetih, i bez kamata, oko 35 miliona dolara, a tu je takođe i nekoliko velikih benzinskih pumpi i skladišta na tlu Hrvatske. NIS takođe računa na naknadu za 30 odsto svog učešća u vlasništvu Jugoslovenskog naftovoda – a taj deo vlasništva procenjuje se na više od 450 miliona dolara.

Ministar Vlahović, međutim, smatra da pitanje Beopetrola i pitanje eventualnih NIS-ovih potraživanja u Hrvatskoj, koja moguće nisu obuhvaćena sukcesijom nekadašnje velike Jugoslavije, uopšte nisu povezana pitanja i ne pokazuje ni najmanje razumevanja za NIS-ovu ideju, jer mu očigledno treba kupac sa jasnom deviznom gotovinom.

Prema svim dosadašnjim manevrima oko privatizacije Beopetrola treba zadržati izvesnu rezervu – dok ne čujemo da li će republički premijer Zoran Đinđić i sam ministar Vlahović doći na neku krupniju ideju posle posete Sjedinjenim Američkim Državama krajem iduće sedmice, jer se čuje da će tamo razgovarati i sa nekim velikim američkim naftnim kompanijama. A u takvim razgovorima obično se razgovara o kompletnom naftnom tržištu jedne zemlje.

I pre razbistrivanja situacije oko naftnog tržišta u Sbiji zamolili smo nedavno ustoličenog novog predsednika Upravnog odbora NIS-a mr Branislava Pomoriškog za razgovor o početku, čini se, velike polemike oko budućnosti ove kompanije koja je već počela.

„VREME„: Posle dve godine manevrisanja u mestu i delimične konsolidacije tehničkih kapaciteta nastradalih tokom NATO bombardovanja, kao da je napokon krenula priča oko transformacije NIS–a, ali tek kada je republički ministar za privatizaciju Srbije najavio tender za prodaju Beopetrola. Je li to znak da nema državne strategije za rešavanje pitanja transformacije naftnog kompleksa?

MR BRANISLAV POMORIŠKI: Postavljate odmah više pitanja, pa u odgovorima moram ići izvesnim redom. Prvo moram da podsetim da se u protekle dve godine NIS tehnički počeo konsolidovati praktično samo sopstvenim sredstvima, a strategija ekonomske transformacije i restrukturacije nije postojala – niti je utvrđena u nadležnim državnim strukturama niti je jasan plan tranzicije stvoren u kompaniji. NIS je čak godinu i po dana posle 5. oktobra 2000. godine imao stari upravni odbor, na čijem je čelu i dalje figurirao gospodin Žika Šoklovački, funkcioner JUL-a, jer nova vlast nije uspela da izabere novu upravu. Taj upravni odbor, naravno, nije ni zasedao tu godinu i po dana, pa su se samo obavljali takozvani dnevni poslovi, dnevna operativa, a kompanija je u međuvremenu tonula.

Doista novi, delatni upravni odbor NIS-a praktično je konstituisan tek pre nekoliko meseci i njegov prvi zadatak je bio, da tako kažem, da dođe do čvrstog tla, da se osloni na čvrste činjenice o realnoj situaciji u firmi. U međuvremenu je i država donela neke od ključnih reformskih zakona, a pre svega mislim na zakon o obaveznoj privatizaciji privrede. Dakle, tek sada imamo elementarne pretpostavke za izgradnju strategije konsolidacije i transformacije naše kompanije.

Ipak, ima istine i u oceni da je najava Ministarstva za privredu i privatizaciju da će raspisati tender za prodaju Beopetrolove mreže od blizu 200 benzinskih pumpi po Srbiji odjednom pokrenula niz pitanja oko strategije razvoja NIS-a u kontekstu čitave državne energetske strategije.

Da budemo načisto, privatizacija naše naftne privrede je neophodna i do nje mora doći – ali, pokušaj privatizacije Beopetrola i slični potezi na neki način prejudiciraju osnovna opredeljenja u vezi s procesom privatizacije NIS-a i pre nego što su ona zauzeta i temeljno promišljena. Ti potezi bi imali direktan uticaj i na način privatizacije NIS-a, a što je najvažnije, da ne okolišam, oborili bi cenu NIS-u i doveli ga u potpono nov, lošiji položaj na tržištu, a da prethodno država nije ni pokušala da ga rastereti problema koje mu je ranije upravo ona nametnula.

Naravno, da bi pomenuta ideja prodaje Beopetrola dobila na ozbiljnosti, prvo se mora promeniti poznata uredba Vlade Srbije o uslovima za uvoz sirove nafte i o načelnoj zabrani uvoza derivata – jer, dok se ne promeni ta uredba, niko neće hteti da kupi Beopetrol.

Ministar Vlahović najavljuje tu promenu?

To je tačno, ali Uredba još nije promenjena. I ako se ona promeni tako da se kupcu Beopetrola, na ovaj ili onaj način, omogući da uvozi derivate, sve ili neke na kojima je zarada najveća, onda naše rafinerije dobijaju konkurenciju koju one ne mogu izdržati iz niza razloga, a pre svega zbog toga što su one tek u procesu obnove i konsolidacije. Ako se to desi, privatizacija Beopetrola imaće za direktnu posledicu znatno smanjenje vrednosti NIS-a i smanjenje njegovih šansi da pronađe pravog strateškog partnera.

Da se malo vratimo na osnovnu strategiju NIS–a ili strategiju države prema NIS–u u pogledu privatizacije i razvoja. Za kakvu se strategiju vi zalažete?

Ja mogu dati samo lično mišljenje jer zasad takvu oficijelnu strategiju, kao što sam rekao, ni nemamo.

Smatram da upravo zbog buduće privatizacije prvo treba konsolidovati kompaniju. Tu prvo mislim na restrukturiranje, da bi NIS postao preduzeće koje odbacuje profit, koje radi za profit i koje prestaje da bude distributivni servis države kome je cilj da urednim energetskim snabdevanjem daje podrušku dnevnoj politici. Ako imate projekciju NIS-a u profitni centar, onda se strategija njegove transformacije postavlja na temeljima koje određuje ekonomska struka.

Neću, međutim, da kažem da jedan državni naftni sistem, bilo kako da je organizovan, može živeti potpuno van politike, ali se uticaj političkih interesa mora svesti na pravu, da ne kažem podnošljivu meru. Uostalom, upravo je funkcija upravnog odbora u sadašnjim uslovima NIS-a, kao javnog preduzeća u državnoj svojini, da uskladi interese i od njega stvori profitni centar – u opštem interesu.

Kod nas se uvek ide iz krajnosti u krajnost. Za vreme pomenutog gospodina Šoklovačkog upravni odbor je bio sve i svja u firmi, a posle 5. oktobra ustoličena je praksa da se upravni odbor ništa ne pita. Ja sad pokušavam da upravni odbor dobije pravu upravljačku ulogu i ponese odgovornost za velike odluke.

Sve bi bilo lakše kad bi u privatizaciju mogla ići samo konsolidovana preduzeća. Vidite li vi sredstva za prethodnu konsolidaciju?

Ponavljam, ja sam za taj redosled – prvo da se NIS stavi na sopstvene noge i da se usmeri ka profitu, preko prestrukturiranja, pa onda mora ići u proces privatizacije, jer samo tada će moći da ostvari takozvanu tržišnu cenu. Takva mišljenja se sve češće čuju i iz Međunarodnog monetarnog fonda. Baš sam pročitao da Kenet Rogof, jedan od glavnih ideologa MMF-a, konstatuje da državna preduzeća, kad im se nametne princip tvrdog budžetskog ograničenja, počinju proces prestrukturiranja i pre privatizacije, a da vlasnici preduzeća koji su do njih došli ispod cene ili besplatno ne žure sa merama koje vode efikasnijem poslovanju. A nama treba efikasan NIS, da kad krene u privatizaciju, kod radnika ne bude straha od otpuštanja. U suprotnom, kad se potpuno obezvređena firma proda ili preda novom vlasniku, on je reducira da bi u životu ostavio samo ono što odmah donosi profit.

Bojim se da se sada iz Ministarstva za privatizaciju, istina indirektno, zagovaraju redukcija, zapravo fragmentacija NIS-a i njegova prodaja u delovima, to jest prodaja dela tržišta onom koji će se na tom tržištu brzo proširiti, upravo na račun NIS-a, tako da ćemo, ukupno gledajući, dobiti veoma nisku cenu za ono što vredi mnogo, mnogo više.

Očigledno je da država i njena velika državna kompanija nemaju usklađeno mišljenje o transformaciji naftnog sektora i unovčavanja, da tako kažem, naftnog tržišta. Da li imate utisak da nadležni državni organi na izvestan način imaju isti pristup privatizaciji i transformaciji NIS–a kao i nekih preduzeća koja nisu važna za naše tržište. Otkud uopšte toliko lutanja oko tih famoznih strateških opredeljenja?

Moram da priznam da se i meni, kao opozicionom političaru u Miloševićevo vreme, činilo da je naša strategija posle pobede jasna i da nećemo lutati. Mi smo 5. oktobra i pobedili zbog toga što smo govorili da znamo strategiju. A sada tu strategiju tek tražimo. I ne možemo sada jednom „bočnom prodajom“, kakva bi bila prodaja Beopetrola nekom ko ima viškove rafinerijskih kapaciteta (a imaju ih i Grčka, i Bugarska, i Rumunja, i Mađarska, i Austrija i svi u Evropi i svetu), obesmisliti i samo koncipiranje strategije cele sopstvene naftne industrije. Takav potez bi uništio naše rafinerije i razbio celu našu kompaniju, a ja sam apsolutno protiv gašenja čak i samo Novosadske rafinerije jer smatram da i ona, zbog svog položaja na Dunavu, u centru značajnog vojvođanskohg tržišta, i zbog znanja kojim ljudi u njoj raspolažu, uz modernizaciju, ima evropsku perspektivu.

Naravno, ne smemo da ignorišemo iskustva onih koji su već prošli prvi krug tranzicije. Pogledajte kako je u okruženju. Svako ko je u privatizaciju naftnog kompleksa išao preko noći nije dobro prošao. Najuspešniji su oni koji su u proces privatizacije išli postepeno i promišljeno, na primer Slovenci. Naravno da se njihov model ne može jednostavno preslikati na naše uslove koji su drugačiji, ali nema razloga da ne pokušamo da ponovimo neke mudre stvari koje su oni preduzimali.

Nisam za to da sada u nekoj žurbi prodajemo naše tržište derivata i nisam za to da prodajemo našu naftnu kompaniju parče po parče, nego da pokušamo da joj nađemo velikog strateškog partnera koji će je dovesti na moderan tehnološki nivo, da može odoleti strancima na domaćem i konkurisati na međunarodnom tržištu.

Koliko znam vi iz NIS–a pokušavate na jedan zaobilazan način da sprečite prodaju Beopetrola stranom kupcu tako što ste najavili nameru da ga sami kupite. Kojim novcem? Naravno, ako je državi ta prodaja doista hitna iz budžetskih razloga.

Kad vidite nešto što donosi siguran profit, novac se može naći. Naše su procene da bi Beopetrol u vrlo kratkom roku otplatio sam sebe to jest cenu koja bi se za njega platila. Naravno, to znaju i stranci i upravo zato ga je lako prodati njima.

No, nije reč samo o tome, kako sam već govorio, nego i o profitnim izgledima cele postojeće NIS-ove mreže. Pripajanjem Beopetrola NIS-u odmah dobijamo „igru sa pozitivnim skorom“, kako to kažu ekonomisti. Pojednostavljeno, NIS plus Beopetrol daju vrednosno veći zbir od aritmetičkog sabiranja današnjeg profita jednog i drugog.

Ostaju najmanje dva problema u slučaju da dobijete Beopetrol – prvi je da se vaš monopol na domaćem tržištu još više učvršćuje i drugi je u tome što bi država morala da čeka realan prihod od privatizacije?

Počeću od drugog pitanja. Evo, ministar za privatizaciju se hvali da će daleko prebaciti plan prihoda od privatizacije ove godine. A ja spadam u onu grupu ekonomista koja smatra da nije dobro da svi prihodi od privatizacije stignu ovog momenta – tim pre što su naši budžetski deficiti uglavnom već stavljeni pod kontrolu. Pre nego što radikalno povećamo prihode od privatizacije, moramo stvoriti veliki društveni socijalni program, moramo zaokružiti tržišni ambijent i stvoriti pretpostavke za profitabilne investicije, itd. Dakle, mi još nismo dovoljno povećali sposobnost ove zemlje da prihvati veliki talas ulaganja u pametne stvari.

I još nešto. Nije prodaja NIS-a isto što i prodaja neke zemljoradničke zadruge ili fabrike sapuna, pa da je stavljamo na konvejer ubrzane privatizacije. Iako nisam zagovornik velike retorike i geopolitike i nisam zaslepljen klasičnim pitanjima državnog suvereniteta, moram da kažem da država koja nema svoje rafinerije nafte niti ikakav uticaj na naftno tržište gubi prostor za vođenje bilo kakve samostalne razvojne politike, pa i manevarski prostor za ekonomsku politiku. Ta teza je u ranijim režimima zloupotrebljavana, ali ne možemo je samo zbog toga potpuno odbaciti.

NIS je u velikim dugovima, posebno u dugovima prema inostranstvu, to je poznato. Manje je poznato da NIS ima i imovinu i potraživanja u inostranstvu. Šta je s tom imovinom, onom u Hrvatskoj ili Angoli?

Počeli smo ovaj razgovor od Beopetrola, pa ste pitali kojim novcem bismo ga kupili. Pa eto, upravo je Beopetrol predmet tužbe INA jer je on i nastao na mreži INA u SRJ. A i mi imamo imovinu u Hrvatskoj i imamo nekadašnje učešće u vlasništvu Jugoslovenskog naftovoda. Smatramo da sve to nije potopljeno sporazumom o sukcesiji SFRJ i da bismo unovčavanjem te imovine došli do sredstava, na primer baš za kupovinu Beopetrola. Procenjujemo da je apsolutno nesporni deo te naše imovine u Hrvatskoj veći od 100 miliona dolara. Mi imamo i koncesiju u Angoli koju možemo jednostavno prodati, a tim sredstvima mogli bismo, na nekim jeftinijim lokacijama u Rusiji, doći do mnogo izdašnijih izvorišta. Dakle, eto još jedne moguće strateške odluke, kad već pričamo o strategiji.

Na kraju, jedno hipotetičko pitanje. Ako se prihvati vaš predlog da prvo revitalizujete ceo sistem pa da ga onda u celini ponudite nekom „medvedu„, gde mislite da biste našli takvog partnera, u Americi, Rusiji ili negde na trećem mestu? Mislite li da je neko zainteresovan za nas među velikim kupcima?

Po mom mišljenju može se naći kupac za tržište od deset miliona ljudi sa nacionalnim dohotkom per capita koji bi u vreme prodaje možda već bio 2000–3000 dolara. Pa ako bi bio i nešto manji, opet bi potencijalno to bilo zanimljivo tržište za velike svetske naftne firme. A da li će to biti firma iz Amerike ili Rusije, to pitanje postaje gotovo irelevantno u procesu globalizacije jer se više ni ne zna ko je sve vlasnik ruskih ili američkih kompanija i sedišta MOL-a, OMV-a ili Helenik petroleuma sve manje govore o njihovoj kompanijskoj nacionalnosti. No, u većini malih država poput naše obično glavnu reč ima jedna kompanija sa relativno kompletiranom vertikalom od sirove nafte do derivata i drugih finalnih proizvoda.