Priznanje i kvazidržava

Kada se premijerov savetnik Aleksandar Simić nedavno poverio jednom dnevnom listu, opisujući kako mu se Crna Gora prikazuje u liku kvazidržave koja trenira strogoću nad nedužnim ocem Filaretom, sigurno nije očekivao da će njegov glas odjeknuti dalje od graničnog prelaza Ranče, gde je vladika uporno štrajkovao glađu. Novinski intervjui nikada nisu bili sigurno utočište za tajne bilo čijeg srca, tako da je ubrzo nakon toga došlo do prave bure u srpsko-crnogorskim odnosima. No s obzirom na atmosferu u kojoj su se razišla „dva oka u glavi“, bilo je samo pitanje dana kada će se u jednom od njih pojaviti trun, kao ključni dokaz naslućivane, ali nepotvrđene verolomnosti.

Za razliku od zemalja bivše Jugoslavije koje su euforično dočekale i poslavile nezavisnost, obnova državnosti Srbije protekla je u kamernoj atmosferi. Ne samo da se sa mukom okupio dovoljan broj poslanika koji su proglasili da je Srbija pravni naslednik Srbije i Crne Gore, nego je plavo-belo-crvenu zastavu bivše državne zajednice svukao sa zgrade republičkog parlamenta domar koji se verao po simsu zgrade u Srpskih vladara, dok su ga sa ulice pratili pogledi začuđenih prolaznika. Minimiziranje značaja ovog događaja naraslo je do te mere da nikada nije ni zvanično proglašena nezavisnost Srbije. Sve to je postalo krajnje groteskno kada su predstavnici tadašnje vlasti pokušali da objasne kako je sadašnja država (Srbija) bezmalo isto što i bivša zemlja (Srbija i Crna Gora), osim što joj nedostaje jedan mali, potpuno beznačajan deo. Pomalo paradoksalno, na zadržavanja te „državice“ da ne krene svojim putem straćeno je silno vreme i energija vladinih činovnika.

IZNUĐENA ČESTITKA: Mada su Crna Gora i Srbija poslednjih godina živele poput razvedenih supružnika u zajedničkoj kući, začuđenih nad činjenicom da su pre toga delili zajednički dom, premijer Vojislav Koštunica nikada se nije pomirio sa rezultatima crnogorskog referenduma, niti se neko iz njegovog okruženja usudio da čestita Crnoj Gori proglašenje nezavisnosti, godišnjicu samostalnosti ili bilo šta što bi imalo veze sa crnogorskim koracima u suverenost. Na pristojnoj distanci, u tome ga je sledio predsednik Boris Tadić. Dok su na Dan nezavisnosti, koji se obeležava 21. maja, crnogorski zvaničnici primali čestitke iz čitavog sveta, niko od državnih čelnika Srbije nije se udostojio da uputi Crnogorcima neku toplu reč. Kada je izgledalo da će Srbija biti jedina zemlja u regionu koja je prećutala rođenadan najbližih suseda, sa kojima su decenijama živeli u slozi i zajedništvu, pa čak i bratski poveli rat kada su im ostale republike bivše Jugoslavije okrenule leđa, oglasio se kabinet predsednika Borisa Tadića zakasnelom čestitkom ističući, izanđalim diplomatskim jezikom, kako će Crna Gora i Srbija u budućnosti graditi dobre odnose. Tom nedostatku empatije se, s obzirom na povređenost zbog crnogorskog odlaska, nekako i moglo progledati kroz prste, ali je izbegavanje rukovodstva Srbije da se pojavi na svečanoj proslavi koja je potom upriličena na Cetinju bilo nedvosmislena poruka o onome što Crna Gora može da očekuje od Srbije.

PROTIVU NESLOGE: Prepušten samom sebi na izdisaju mandata koji nije verifikovan u republičkom parlamentu, a „protivu narušavanja bratskih odnosa dva naroda istog korena“, bivši šef diplomatije Vuk Drašković je krajem juna 2006, neposredno nakon proglašenja crnogorske samostalnosti, primio nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Crne Gore Miodraga Vlahovića, da bi pripremio posetu predsednika Borisa Tadića Podgorici. Tadić je u okvru turneje po zemljama zapadnog Balkana prvo stigao u Podgoricu. Osim protokolarnog saopštenja nakon susreta sa predsednikom Crne Gore Filipom Vujanovićem na Cetinju, kako je „neophodno jačanje saradnje u ekonomiji, odbrani i spoljnoj politici“, pred Srbijom i Crnom Gorom se isprečilo pitanje podele diplomatsko-konzularnih predstavništava počivše državne zajednice. Kada je Vujanović predložio da se zajednički koriste pojedina diplomatska predstavništva do konačnog rešenja imovinskih odnosa, Tadić je lakonski odgovorio da o tome treba porazgovarati sa kabinetom Vojislava Koštunice, jer je vođenje spoljnih poslova zemlje u njihovim rukama.

Tokom petnaest meseci crnogorske samostalnosti državni čelnici iz premijerove partije upadljivo su izbegavali bilo kakve kontakte sa predstavnicima Crne Gore. Koliko god su za vreme rahmetli Slobodana Miloševića bile otužne ode na račun srpsko-crnogorskog bratstva, toliko je postalo neprijatno medijsko zanemarivanje onoga što se dešava u Crnoj Gori. Ta zemlja je preko noći nestala sa mape sveta, tako da su građani Srbije mogli jedino da se obaveste o švercu, kriminalu, rasprodaji nekretnina, političkim ucenama lokalnih Albanaca i duvanskoj mafiji.

Mada su potpisani neki dokumenti koji regulišu odnose između dve zemlje, ostalo je otvoreno široko polje međudržavnih veza. Crna Gora je priznala sve bilateralne ugovore koji su važili u državnoj zajednici, a parafirani su sporazumi o socijalnoj zaštiti, penzijskom osiguranju i školovanju studenata. Granični ugovori su nekako funkcionisali, ali je čitav paket propisa koji regulišu bilateralne odnose mesecima čekao na potpise dve strane. Crna Gora je u međuvremenu poslala svog ambasadora u Beograd, ali Srbija još uvek nema svog državnog predstavnika na Cetinju.

DESETA RUPA: Dok je državni vrh Srbije tražio nove načine da pokaže kako mu je Crna Gora deseta rupa na svirali državnih prioriteta, veći deo javnosti u Srbiji nije nikako mogao da se pomiri s tim da je Crna Gora samostalna država. Rasprave oko usvajanja novog Ustava Crne Gore pratile su se sa navijačkom pristrasnošću, tako da je sve ono što nije išlo naruku vladajućoj koaliciji u Crnoj Gori dočekivano sa neskrivenom radošću. Ako biste slučajno zalutali na neku tribinu gde su su se raspredali crnogorsko-srpski odnosi, gotovo redovno se moglo čuti kako su Crnogorci izmišljena nacija, da crnogorski jezik ne postoji, pa da je, samim tim, Crna Gora samo jedna od srpskih država. Bez obzira na to ko je od govornika sedeo za stolovima, čija se površina već usijala od laktova dežurnih dušebrižnika, gotovo redovno se moglo čuti da je do 1918. Crna Gora u Srbiji, ali i čitavoj Evropi, doživljavana kao jedna od dve srpske države. Iznova se ponavljalo da je i danas Crna Gora, bez obzira na to što se odvojila od Srbije, srpska država. Samim tim bi trebalo, kako su iz Srbije poručivali, da srpski narod u Crnoj Gori ima sva prava kao i oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci.

No sve to bi se moglo pripisati ličnim fantazmagorijama, da jedan od najbližih saradnika Vojislava Koštunice, doktor prava i bivši sudija Aleksandar Simić, nije, nakon što je episkop Filaret danima ležao na crnogorskoj granici, otvoreno rekao kako je Crna Gora stvorena u naletu separatizma na prostoru bivše SFRJ, i da, samim tim, ne samo da želi da izmisli naciju, jezik, promeni pismo i stvori novu crkvu, već i da nastoji da „postojeće granice eparhija SPC-a budu u granicama te kvazidržave“. Aleksandar Simić se potom potrudio da razuveri sve one koji su pomislili da je u pitanju nezgrapna novinarska interpretacija njegovih reči obrazlažući, nakon što su sa nevericom čitali njegove izjave u Podgorici, kako „Crna Gora odslikava stanje država koje se još nisu kvalifikovale za civilizacijske nivoe“. „Jer, država koja ne poštuje ljudska prava zapisana u međunarodnim dokumentima UN-a, Saveta Evrope i ljudska prava koja prevazilaze suverenitet jedne države“, nije Simić mogao da se suzdrži, „ne može da bude država koja ima civilizacijski i kulturološki nivo kao i ostale države članice.“

PROTEST: Ambasadi Crne Gore u Srbiji nije preostalo ništa drugo nego da uloži oštar protest, tražeći od Ministarstva spoljnih poslova objašnjenje za ove uvrede koje su stigle od savetnika srpskog premijera, mada su ubrzo nakon toga dobili dodatni razlog za nezadovoljstvo, jer se ministar Velimir Ilić vratio sa pola puta prilikom posete Podgorici. Zatekavši Filareta kako leži, dok su na nebu provejavale letnje pahulje, Ilić se teatralno vratio u Beograd. Ubrzo nakon toga je ministar spoljnih poslova Crne Gore Milan Roćen stigao u Beograd, ali je od svog kolege Vuka Jeremića mogao da čuje samo šturo objašnjenje „kako je Crna Gora nezavisna, međunarodno priznata država i članica UN-a sa kojom Srbija treba da ima najbolje moguće dobrosusedske odnose, što je u strateškom interesu građana Srbije“, bez obzira na to što ni sam Aleksandar Simić, čak ni u trenucima najdublje iskrenosti, to ne bi doveo u pitanje. No budući da je vicepremijer Božidar Đelić jasno rekao da se izvinjava Crnogorcima, Roćenu nije preostalo ništa drugo nego da prizna kako je donekle zadovoljan zaključkom Vlade Srbije, objašnjavajući da je prethodni Jeremićev telefonski poziv doživeo kao izvinjenje zbog izjava savetnika premijera Srbije Aleksandra Simića. Crnogorski ministar je ipak pomalo ironično primetio kako su Vlada Srbije i republički premijer sigurno imali mnogo pametnijih stvari da rade nego da obraćaju pažnju na izjave ili gestove pojedinaca. „Bilo bi zaista katastrofalno za Srbiju ako bi savetnikove reči bile zvanična politika te zemlje. Ali srećom, to nije zvanična politika Srbije i zbog toga sam danas ovde u prijateljskoj poseti Srbiji“, pručio je Roćen.

LAŠKO PIVO: Iza suzdržanih lica dvojice diplomata provirivalo je bucmasto lice preosvećenog vladike Filareta koji je, uprkos višednevnom štrajku glađu, zbijao šale i namigivao simpatizerima Srpske radikalne stranke koji su došli da ga okuraže u njegovom naumu da istraje do kraja. Kada je diplomatski spor između dve zemlje konačno razrešen nakon što su crnogorski zvaničnici dopustili Filaretu da ponovo kroči na njihovu zemlju, episkopa mileševskog prvi je pohodio ministar infrastrukturni Velimir Ilić. Dok su postavljali kamen temeljac za izgradnju hrama Sretenja Gospodnjeg na mestu gde je vladika štrajkovao glađu, dvojicu prekaljenih Srba od žege je štitio suncobran sa reklamom laškog piva iz daleke Slovenije, pokazujući kako se menja redosled rupa na svirali nacionalnih prioriteta, kada upeče zvezda koja ne haje za nove balkanske granice.