Privatnost i bedemi

Kada je 3. novembra 2006. objavljena vest o 78-godišnjoj Subotičanki i njenom sinu koji su umrli od gladi, glavno pitanje koje se postavljalo jeste kako je moguće da se ovakva tragedija dogodi baš u Subotici, odnosno u kraju koji nikada nije oskudevao u hrani. Odmah potom, šok je izazvala činjenica da su tela tih dvoje ljudi nađena nekoliko dana pošto su umrli. Iako je kasnije (prilično tiho i neuverljivo) saopšteno da smrt nije nastupila usled gladi, već usled nekih drugih medicinskih problema, nepromenjiva je ostala činjenica da su se tela dvoje ljudi danima raspadala pre nego što je neko iz komšiluka primetio da nešto nije u redu.

Kad se, osim tog primera, imaju u vidu silne priče o komšiluku pred kojim su ljudi ubijani, umirali, sahranjivani po njivama, logično je upitati šta se to desilo s institucijom kojom se Srbija oduvek diči – institucijom komšiluka. Gde su, dakle, nestali ti ljudi kod kojih se išlo na kafu i od kojih se pozajmljivao šećer kad usfali? Šta se desilo s ljudima koji su brinuli o svemu što se događalo iza susednih vrata?

KAKO VAM JE KRAVA: „Trebalo bi prvo da definišemo ono što se smatra ‘dobrosusedskim odnosnima’ u našoj sredini. To sasvim sigurno nisu ni rođački, ni prijateljski odnosi, iako se elementi i jednih i drugih prelamaju u dobrim komšijskim odnosima. Čini mi se da se kroz ove odnose mogu naslutiti mnogi kulturološki obrasci koji postoje u našim sredinama, pre svega obrasci vezani za bliskost, poverenje, granice koje postavljamo prema drugim ljudima“, objašnjava za „Vreme“ dr Jelena Vlajković, profesorka na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Po njenim rečima, ključ za subotički slučaj trebalo bi, između ostalog, tražiti u činjenici da se gradska sredina, po pitanju komšiluka, razlikuje od seoske. „Dok su u gradskoj sredini granice prema komšijama najčešće čvrste, rigidne, što odnose čini manje-više otuđenim, u seoskim sredinama te su granice toliko fleksibilne da skoro i ne postoje. U gradskim sredinama nije uobičajeno da vam komšije dolaze u svako doba dana, dok je u seoskim sredinama to uobičajeno ponašanje među komšijama“, kaže dr Jelena Vlajković.

Slučaj majke i sina umrlih naočigled komšija nije, naravno, i jedini. Uostalom, pošto je ta priča objavljena, tim povodom oglasila se i subotička sutkinja Edita Der-Šeregelj, koja je istakla kako „u poslednje vreme imamo sve više slučajeva da pronalazimo umrle nakon nekoliko dana, a njihova tela zatičemo u uslovima nedostojnim svakog ljudskog bića“. Ona je takođe pozvala svoje sugrađane da brinu o rođacima i komšijama, jer je „pitanje koliko su nadležne državne institucije zatajile u takvim situacijama“.

Uloga državnih institucija, odnosno preterano oslanjanje na njih još je jedan faktor u komšijskom okretanju glave – opšti je stav, naime, da država ili neki državni organ ima dužnost da brine o svemu što nas se tiče. Zašto, naime, pitati komšiju da li mu je nešto potrebno, kad uvek postoji neka druga persona koja je „za to plaćena“, neka institucija koja bi „trebalo da se time bavi“?

Slučaj koji takav stav možda najbolje da ilustruje dogodio se u Nišu 18. oktobra 2006. Tridesetogodišnji Aleksandar M. uhapšen je zbog osnovane sumnje da je na smrt pretukao svoju teško bolesnu majku, a komšiluk se baš tad prisetio šta je sve pomenuti Aleksandar prethodno radio. Navedeno je tako da je „bio lud i da smo znali da će počiniti neko zlo“, da se „šetao nag oko zgrade“, da je „presretao devojčice i napadao ih“. Međutim, rečeno je i sledeće: „Svi smo ga se plašili i očekivali da će mu neko stati na put. Međutim, niko nije ništa učinio i evo, sada je ubio majku.“ Iako komšiluk pritom nije objasnio ko je taj „neko“ ko je zadužen za „stajanje na put“, podrazumeva se da „neko“ nije prvi komšija koji je mogao da reaguje makar okretanjem telefonskih brojeva nadležnih službi.

Niški slučaj tipičan je i po tome što se i tu, baš kao i u slučaju drugih tragedija, uvek pojavljuje dobro obavešteni komšiluk koji je sve o svemu znao, ali „nije hteo da se meša“. Korak po korak, tako dolazimo do one čuvene komšijske krave, do preteranog interesa za tuđu privatnost i, istovremeno, do neverovatnog nemara. „Kao i u svakoj vrsti odnosa, i u komšijskim odnosima granice su veoma važne. Ako su one previše porozne, propustljive, različiti sadržaji počinju da cirkulišu i tu se stvara osnova za zavist, ljubomoru, ljutnju i sve ono što smo navikli da prepoznajemo u rečenici ‘Da komšiji crkne krava’“, kaže za „Vreme“ profesorka Vlajković. „Rekla bih da su za našu sredinu karakteristične ‘ili-ili’ granice. Ili su one previše čvrste, tako da ljudi skoro i ne primećuju svoje prve komšije, ili su toliko labave da nema mesta za privatnost ni kod jednih, ni kod drugih. Očigledno je da retko ko od nas može da ispoljava neposesivnu brigu za drugog i da mu istovremeno pomaže a pritom čuva njegovu privatnost.“

ŽMURENJE NA JEDNO OKO: Posebno morbidna ilustracija komšijskih odnosa u vezi je sa slučajem Slavice G. iz sela u okolini Kragujevca – ona je 2004. bila osumnjičena za ubistvo četvoro svoje dece, s tim što je priznala da je dvoje sama ubila, a da joj je u ostalim prilikama pomogla i majka. Slučaj je završen presudom o uslovnoj zatvorskoj kazni, ali se oni upućeniji i danas sećaju kako ispovesti Slavice G. tako i nastupa njenog komšiluka pred kamerama. Komšije su, naime, potvrdile da im je Slavičino ponašanje bilo sumnjivo, da im je bilo jasno da bebe volšebno nestaju, ali da, eto, to nije bio njihov problem: žene su ćutale kada su u kuću Slavice G. inače invalida bez prstiju na šakama, odlazili njihovi sinovi, muževi i rođaci; sinovi, muževi i rođaci ćutali su kada je Slavica rađala njihovu decu; svi zajedno ćutali su kada su ta ista deca sahranjivana po obližnjim njivama. Po rečima profesorke Vlajković, u tom slučaju postoji dodatni element – seksualnost. „U svojoj sredini, Slavica se nije doživljavala kao zlostavljana i nesrećna žena, već kao nemoralna osoba. O svemu što se događalo u njenoj udžerici, komšije su, sigurna sam, govorile u pola glasa, ali niko nije imao potrebu da o tome obavesti odgovarajuće institucije. Sećam se članka u novinama o tom slučaju. Već tada sam zapazila da nijedan od novinara nije pomenuo te muškarce koji su dolazili u njenu kuću. Zar i oni nisu odgovorni za to što se dogodilo?“

U tom slučaju, poseban problem predstavlja činjenica da su se komšije prosto utrkivale ko će pre stići do kamere i ispričati nešto „sočno“. Za utehu je, možda, to što po pitanju slavoljubivog komšiluka nikako nismo usamljeni – većina svetskih novinarskih kodeksa nalaže novinarima da budu oprezni s ljudima koji će, trenutne slave radi, ispričati sve što novinar želi da mu se ispriča. Međutim, činjenica da ni komšije Slavice G. ni komšije bilo koje porodice u kojoj se desila tragedija, nisu u svoj medijski nastup uključile makar pomen o svom eventualnom nemaru. „Sigurna sam da bi se ti ljudi, Slavičine komšije, iznenadili kada bi im neko rekao da su i oni koji su sve to znali, odgovorni za smrt te dece. Sigurna sam da se niko od tih komšija ne oseća odgovornim. Pred kamerama, oni su samo želeli da pokažu da su bili informisani. Sigurna sam da većina tih komšija misli da to nije njihova stvar. Očigledno je da u Srbiji još nemamo razvijeno osećanje za zajednicu, a bez te vrste odgovornosti dešavaće se ovakve stvari“, kaže profesorka Vlajković.

Boreći se protiv poslovičnog otuđenja unutar manjih zajednica, neke evropske države jednom godišnje organizuju Dan komšija (u Italiji, komšijama je posvećen 9. maj, a u Francuskoj 25. maj), kada se komšije upoznaju, pomažu jedni drugima i planiraju neke zajedničke akcije. U Srbiji, zvanično, potrebe za takvim manifestacijama još nema – dobri komšijski odnosi su nešto što se podrazumeva, iako u praksi baš i ne funkcionišu najbolje. Ozbiljnih istraživanja o toj temi nema, ali među brojnim internet forumima ima i onih koji su posvećeni pitanjima tipa: „Imate li bar jednog komšiju s kojim ste u dobrim odnosima?“ Odgovori su uglavnom slični, a mini statistika pokazuje da od desetoro ljudi svega dvoje imaju pristojne odnose sa svojim susedima. „Komšije baš nešto i ne znam, a pošto živim u Bačkoj, svi smo lepo ograđeni bedemima, tako da se i ne viđamo“, odgovorio je jedan učesnik foruma i time zapravo rekao sve. Iza bedema, bilo da su oni od opeke, ćutanja ili nemara, teško da se može čuti nečiji poziv za pomoć ili videti nečija glad.