Prilog za istoriju neodgovornosti

Da nam neko sada, kolektivno, celoj Srbiji, ponudi da se vratimo u, recimo, april 2016. kada je porušena Savamala, ili u novembar 2019. kad je pretučen Borko Stefanović, što je pokrenulo talase protesta, da li bismo pristali? Ili da se vratimo u onaj dan (13. mart 2015) kad je pao helikopter Vojske Srbije koji je transportovao bebu iz Novog Pazara? Možda su majske poplave 2014. bolji izbor? Da li je, zaista, iko uopšte mogao da sluti da će nam sve one reči – afera, tragedija, skandal, kataklizma – danas biti nedovoljne da opišemo stanje u Srbiji tokom epidemije novog korona virusa? Istina je da se sa virusom korone zlopati ceo svet, ali Srbija ima svoje specifičnosti, zbog kojih je, blago rečeno, originalan slučaj. Konkretno: uprkos tome što je kovid-19 nova, neistražena bolest, mi imamo sasvim dovoljno materijala za preispitivanje odgovornosti gotovo svih donosilaca odluka za nekontrolisano širenje zaraze od 6. marta naovamo.

Mi imamo predsednika zemlje koji se u javnosti ukupno dva puta pojavio sa zaštitnom maskom na licu iako je ona obavezna za sve u zatvorenom prostoru. Predsednik Vučić dodatno je neodgovoran jer javnost odlično zna (od njega smo saznali) da mu je od kovida-19 prvo oboleo sin, a potom i najbliži saradnici sa kojima se, bez zaštite, naravno, grlio i znojio u izbornoj noći 21. juna. Imamo Krizni štab za koji ne znamo koliko članova broji, kad je formiran, kakve su mu nadležnosti – sami članovi kažu da je to telo savetodavno i može da izdaje samo preporuke koje nisu obavezujuće, dok je predsednik države do sada nebrojeno puta rekao kako je on lično hteo da uvede neku meru, ali mu Krizni štab nije dozvolio.

foto: nikola anđić / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

K KAO KRIZNI ŠTAB

Javnost Srbije zna svega nekoliko članova Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti kovid-19. To su Predrag Kon, Darija Kisić Tepavčević, Mijomir Pelemiš, Branislav Tiodorović, Srđa Janković (ubačen naknadno) i nezaobilazni Branimir Nestorović. Jedan deo ove ekipe prvi put smo videli na okupu 26. februara, na konferenciji za novinare koja je danas u javnosti poznata pod dva neformalna naziva: „najsmešniji virus“ i „šoping u Milanu“. I jedno i drugo odnosi se na izjave Branimira Nestorovića, koji se sa tada izuzetno kritičnom situacijom, ne samo u Milanu, nego u celoj Lombardiji sprdao, savetujući ženama šoping jer „estrogen štiti od virusa“, a „trenutno nema gužve“. Isti taj Nestorović kasnije se u javnosti zaplakivao jer je njegov humor bio neshvaćen, a još kasnije digao ruke od svake ozbiljnosti, pa uz pomoć cirkusko-režimskih medija napravio kult oko sebe. Ne pada nam na pamet da ovde nabrajamo sve njegove ispade, ali ćemo se kasnije pozabaviti time kako je doprineo pojavi tzv. korona-skeptika, ljudi koji negiraju postojanje virusa, a koje internet globalno zove – kovidioti.

Za sada nam je najbitnija Nestorovićeva izjava da je Srbija imala Krizni štab još u februaru, kad mnoge druge zemlje nisu. Prvo, pre Srbije, krizne štabove su imale Hrvatska, Litvanija, Makedonija, Austrija, Albanija, Španija, pa i Kosovo, u zavisnosti kako ga računamo, a teško da Nestorović misli da je kosovski krizni štab prvi u Srbiji. Pre će biti da kao obred inicijacije smatra 26. februar. Međutim, Vlada Srbije je tek 13. marta obrazovala Krizni štab u obliku kakav danas znamo. Dakle, nedelju dana nakon (zvanično priznatog) prvog slučaja kovida-19 i u trenutku kad smo već imali 34 obolela.

foto: jaroslav pap / tanjug

Evo kako glasi cela vest sa sajta Vlade Srbije od 13. marta: „Vlada Republike Srbije donela je na današnjoj sednici niz novih mera koje su usmerene na suzbijanje i sprečavanje širenja virusa korona u našoj zemlji. Kako bi se obezbedilo blagovremeno i usklađeno postupanje i preduzimanje aktivnosti nadležnih organa, organizacija i službi, kao i drugih subjekata koje se odnose na suzbijanje zarazne bolesti COVID-19, obrazovan je Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19. Za korukovodioce Kriznog štaba imenovani su predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, ministar zdravlja Zlatibor Lončar, direktor Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Sanja Radojević Škodrić i pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković. Članovi ovog tela su direktori relevantnih instituta i klinika, kao i predstavnici drugih relevantnih tela. Na sednici je obrazovan Krizni štab za otklanjanje nastalih i sprečavanje mogućih štetnih posledica zarazne bolesti COVID-19 po privredu. Korukovodioci ovog kriznog štaba su predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, ministar finansija Siniša Mali, predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež i guverner Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković.“

Ako se zadržimo na delu vesti koji kaže: „Članovi ovog tela su direktori relevantnih instituta i klinika, kao i predstavnici drugih relevantnih tela“, jasno je zašto ne znamo ko je sve u Kriznom štabu ni koliko ima članova. Videli smo fotografije i snimke sa zasedanja, ima tu ljudi kao na omanjoj svadbi. Epidemiolog Predrag Kon izjavio je u jednom momentu da ih ima oko 40.

No, koja je uloga Kriznog štaba nije jasno ni iz vesti na sajtu vlade (u Službenom glasniku odluka o obrazovanju štaba nikada nije objavljena), ni iz Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. U teoriji, tj. u zakonu, uopšte ne postoji mogućnost formiranja kriznog štaba, naročito ne na način na koji je to urađeno kod nas.

Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti u članu 11 kaže: „Radi utvrđivanja stručnih stavova o očuvanju i unapređenju zdravlja, sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti, lečenju i zdravstvenoj nezi kao i o unapređenju i razvoju organizacije zdravstvene službe koja se bavi prevencijom, suzbijanjem, lečenjem zaraznih bolesti i podrškom obolelih zasnovane na dokazima i međunarodnim preporukama, osniva se Republička stručna komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti (u daljem tekstu: Komisija). Komisiju iz stava 1. ovog člana, na predlog Zavoda (Institut ‘Milan Jovanović Batut’ (prim. nov.) i referentnih zdravstvenih ustanova, obrazuje ministar. Komisija razmatra aktuelnu epidemiološku situaciju zaraznih bolesti u Republici Srbiji na osnovu izveštaja Zavoda, uspešnost realizovanih programa na teritoriji Republike Srbije i daje zaključke i preporuke za unapređenje zaštite stanovništva od zaraznih bolesti. Zavod obavlja stručne, administrativne, tehničke i informativne poslove za potrebe Komisije.“

Po opisu posla Komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, dalo bi se zaključiti da je to naš Krizni štab. Po načinu na koji je štab formiran (izglasavala ga je cela vlada, ministar zdravlja se pitao malo do nimalo), on nije komisija kakvu predviđa zakon. Dakle, ništa nam nije jasno, ostajemo u limbu zbunjenosti, iako članovi Kriznog štaba svakog dana u 15 sati čitaju brojeve, koji se, ostavićemo i to za kasnije, ne slažu jedni sa drugima.

foto: marija janković / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

L KAO LEKARI

U trenutku kada je prošli broj „Vremena“ odlazio u štampu, spisak lekara pobunjenika koji kroz inicijativu „Ujedinjeni protiv kovida“ traže smenu Kriznog štaba sastojao se od 500 imena. Sedam dana kasnije, ima ih 2700 i raste. Na inicijativu Darije Kisić Tepavčević i Zlatibora Lončara, potegla se u javnosti rasprava o tome koliki je procenat od ukupnog broja lekara potpisao tu peticiju. Zvanično, svi su prihvatili tvrdnju Darije Kisić da ih je 33.000, pa po tome računaju postotak. Dva su se slučaja izdvojila kao simptomatični u vezi sa tim šta vas može snaći kad ste lekar koji se ne slaže sa zvaničnom državnom politikom u borbi protiv korone.

Doktorka Saša Ljuština sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije dala je otkaz u ponedeljak 27. jula, posle šikaniranja koje je doživela samo dan nakon što je potpisala peticiju.

„U 10 sati mi je naređeno da promenim odeljenje, da ne ulazim u operacionu salu i da do 14 sati napustim svoju lekarsku sobu, odnosno da iznesem svoje stvari“, rekla je doktorka Ljuština, dodajući da joj se posle toga niko više nije obratio ni da joj objasni zašto joj je naređeno da napusti lekarsku sobu, niti da povuče tu izjavu. Kada je saopštila da to ne može da uradi i kada je zatražila od v.d. direktora da joj tu odluku da napismeno, dobila je odgovor da „nije dobila napismeno ni da uđe, pa neće dobiti napismeno ni da izađe“. Prema njenim rečima, vršilac dužnosti direktora joj nije ukazao na neku od grešaka ili propusta u njenom dosadašnjem radu, tako da taj zahtev ne može da poveže ni sa čim drugim osim sa potpisom peticije.

Na pitanje da li je neko od kolega podržao, rekla je da 90 odsto kolega misli isto kao ona, ali da se plaše da to i kažu. Podršku joj je pružilo svega nekoliko ljudi i to ne javno, na Fejsbuku samo jedna doktorka, ali zato je podržavaju potpisnici peticije. Takođe, saznala je da je samo u jednom danu, u ponedeljak, kada je ona dala otkaz, 35 njenih kolega pod pritiskom povuklo potpise. Na pitanje šta će dalje, rekla da je na godišnjem odmoru do 10. septembra i da traži posao. Ako ga ne nađe u Srbiji, ima ponude iz Danske, Švedske i Nemačke.

Dr Stevan Orelj takođe je jedan od potpisnika peticije. Ovaj specijalista neurologije iz Sremske Mitrovice ima problema u bolnici u kojoj radi, a sve je počelo kada je 6. jula na jednom blogu saopštio broj hospitalizovanih u njoj. To, do tad, nije radio krizni štab u tom mestu. Protiv njega je anonimno lice podnelo krivičnu prijavu za izazivanje panike i nereda. Predmet je, kako je rekao za N1, iz nepoznatih razloga izmešten u Rumu iako je njegovo prebivalište u Sremskoj Mitrovici. „Ne znam čime sam to izazvao, jer sam objavio informaciju na blogu ‘Mitrovica na Savi’, koja je bila važna za građane srednjomitrovačke opštine i Srema, da 6. jula ima ukupno 15 hospitalizovanih pacijenata“, rekao je doktor Orelj. Nakon toga, već sutradan, sledi brza reakcija lokalnih struktura, kaže Orelj, koji je naveo da resorni načelnik za zdravstvo tada izjavljuje da „anonimna osoba iz bolnice mora da snosi pravne konsekvence“ zbog objavljivanja podataka koji su uznemirili građane Sremske Mitovice. Naprasno se oglašava Krizni štab, što do tada nije bila situacija, dodao je. Prema onome što doktor Orelj govori za medije, pritisak koji trpi nema direktne veze sa tim što je potpisnik peticije, ali kaže da mnoge njegove kolege trpe otvorene pretnje otkazom, promenom radnog mesta, pretnjama da se njihovo ime ukloni sa liste onih koji su podržali peticiju, rekao je: „Naglašavam, ovo je profesionalna peticija… Profesija da se drži profesije, a političari politike.“

Političari se drže politike, pa se tako i političar Aleksandar Šapić drži političke tvrdnje da 2700 lekara jeste potpisalo peticiju, ali da „28.000 nije“. Jedna od potpisnica peticije ponudila mu je preko Tvitera da se menjaju, da on obuče njen skafander iako će mu možda biti širi u ramenima. Peticiju je potpisala kao 381. lekar i nećemo vam otkriti njen identitet jer je spisak u međuvremenu ažuriran i potpisnici su poređani po prvom slovu imena, tako da ova drčna anesteziološkinja više nije pod brojem 381.

foto: nikola anđić / tanjug

M KAO MASKE

Nošenje maski u zatvorenom prostoru obavezno je na teritoriji cele Srbije. Isto važi i za otvoren prostor kada nije moguće obezbediti distancu od dva metra. Prvi koji krši ovu zabranu jeste predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Na pitanje N1 zašto na konsultacijama sa strankama o budućoj koalicionoj vladi, koje je prethodna dva dana održao u Predsedništvu, ali i na konferencijama za novinare, nije nosio masku, predsednik poručuje da masku nosi dok kamere nisu uključene.

„Potpuno ste u pravu i pokušaću da prihvatim, pre svega zbog primera, ne zbog toga što stvarno na bilo koji način nekoga ugrožavam, jer nikoga ne ugrožavam, vidite da postoji metar i po razmaka… Ali, kao što ste videli, ovde sam došao sa maskom i čim budem završio obraćanje, staviću je. Ja razumem vašu potrebu da u svakom trenutku mene za nešto okrivite, nisam primetio da ste se tako revnosno borili za zdravlje ljudi kad su upadali u Skupštinu, tukli policiju, gađali ih i kada je bilo jasno da će to biti prava biološko-medicinska bomba. Ali dobro je da i to građani vide. Ali prihvatam vašu kritiku, iako je ona formalna a ne suštinska. Ja sam neko ko bi trebalo da daje primer ljudima u Srbiji, i zato ću se postarati da što je moguće više i tu vašu dobronamernu želju u potpunosti poštujem“, rekao je Vučić. Slučajno ili ne, tek, od tog dana nije se dogodilo da se neki član Kriznog štaba na redovnoj konferenciji za novinare ili u javnom nastupu pojavi bez maske.

Sa jednim izuzetkom, pogađate – Branimirom Nestorovićem. On se doduše više i ne pojavljuje u svojstvu člana Kriznog štaba, ali su ga neki građani našli u nekoj garaži i sada snimak tog susreta kruži društvenim mrežama, a na snimku Nestorović govori kako maske nisu potrebne, pa čak kaže i da „nema korone“.

E, sad, da zlo bude gore, ne samo u Srbiji, već širom sveta, pojavili su se pomenuti „kovidioti“ koji negiraju postojanje virusa, tvrde da maske smanjuju dotok kiseonika, da se njihovi nošenjem udišu prethodno izdahnuti patogeni, i slične budalaštine koje je lako pobiti prostom činjenicom da hirurzi stalno nose maske i još nisu počeli da masovno padaju mrtvi po operacionim salama. Pobornicima teorija zavere logika nije jača strana, pa im ovo i ne vredi pričati. Problem je kad vas u nekom redu spopadnu i urlaju „Skini brnjicu!“ Zato su ih na društvenim mrežama prozvali „brnjičarima“, a predvođeni su ovdašnjim najpoznatijim protivnicima vakcinacije. Njihova imena nećemo ovde pominjati jer jedva čekaju da im ime izađe u mejnstrim medijima, a to zadovoljstvo im nećemo učiniti.

Pobednik nedelje je Sulejman Ugljanin, koji je smislio kako u Novom Pazaru niko nije umro od korone dok nošenje maske nije postalo obavezno, te je izneo hipotezu da je „neko u svaku stotu masku sipao virus“. Od ove tvrdnje gluplja je samo ona da je žica u maski zapravo antena za 5G mrežu, mada se ta tvrdnja toliko raširila da i mi koji u teorije zavere ne verujemo, kad tražimo KN95 (epidemiološke) maske, pitamo: „Da li ima sunđer iza 5G?“ Manje žulja i ne spada sa nosa onima sa manjom glavom.

„Brnjičari“ i „antipetgeovci“ imaju snažnu podršku „prskavaca“ – onih koji tvrde da nas avionima za uništavanje komaraca zapravo prskaju sarinom koji daje iste simptome kao korona (ne daje, ali nećemo sad valjda da se gađamo racionalnim argumentima). Empirijski, čini se da ono čime iz tih aviona zaprašuju ne uništava ni komarce, a kamoli ljude. Nije šala, dovoljna nam je muka što moramo da pazimo na koronu, samo nam fali Zika ili virus Zapadnog Nila, koji je već potvrđen kod komaraca u Srbiji.

S KAO STATISTIKA

Na ovome se nećemo mnogo zadržavati jer smo u svakom broju „Vremena“ od početka pandemije do danas naširoko objašnjavali kako se vodi zvanična statistika o broju zaraženih. U poslednjih nedelju dana, okuražili su se različiti gradovi, pa sada, osim Kragujevca, koji od početka daje dnevne izveštaje o novozaraženima u Šumadijskom okrugu, to radi još nekoliko okruga u Srbiji. Danima, kad saberemo to malo „lokalnih“ izveštaja, ispada da je broj zaraženih u Beogradu – negativan. Zaista. Zbir izveštaja po okruzima veći je od „Batutove“ dnevne statistike. Naravno, Krizni štab za ovo krivi aljkavost lokalnih zavoda za javno zdravlje, ali neće biti da je baš sasvim tako, jer smo iz „Batuta“ dobijali oprečne odgovore o tome kako se vode pozitivni. U proseku, na 25 dana odgovor se menja: jednom kažu da u dnevni zbir ulaze i ponovljeni pozitivni, drugi put da su oni ozbiljna institucija i da u dnevnim izveštajima javnost obaveštavaju samo o novoobolelima.

Broj testiranih u danu ove nedelje je u proseku oko 8000-9000, ali broj novootkrivenih slučajeva nema baš mnogo veze sa tim. To je na dan kada nastaje ovaj tekst konačno razjasnila Darija Kisić Tepavčević. Broj pozitivnih su testovi obrađeni u tom danu, a uzorci su uzeti u prethodna dva-tri dana, rekla je ona. Broj testiranih je broj onih kojima je u poslednja 24 sata uzet bris. Ostaje nejasno šta će nam onda ta dva broja zajedno, kad nisu ni u kakvoj međusobnoj korelaciji (ne može se izračunati procenat zaraženih među testiranima). Imalo bi smisla da se taj procenat računa na nedeljnom nivou. Opet ne bi bio sasvim tačan, ali bi bio malo tačniji od ovoga sada. Na sajtu covid19.rs više ne postoji kategorija „aktivni slučajevi“, već samo broj hospitalizovanih. Autorka ovog teksta lično poznaje tačno 11 ljudi koji u ovom trenutku leže kod kuće sa pneumonijama. Od njih 11, četvoro imaju negativan pi-si-ar test. O pouzdanosti „sanšur“ i „bi-dži-aj“ testova koji se u Srbiji koriste već smo pisali, nema nijednog naučnog dokaza da su loši, naprotiv. Dakle, kao što smo već pisali, problem je u laboratorijama, stručnom kadru i reagensima. Od ove nedelje, u Vatreno oko su se vratili eksperti sa Biološkog fakulteta da analiziraju briseve. Naravno, volonterski.

Dakle, imamo Krizni štab koji nemamo, testove koji su dobri, ali ne rade, predsednika koji misli da je natčovek, pa ne može ni da primi ni da prenese virus, ekspanziju „brnjičara“ koji misle da preko maske mogu da uhvate ultrakratke talase i slušaju Radio Luksemburg u glavi, lekare kojih nemamo dovoljno, ali ih rasterujemo ako dignu glas protiv nestručnosti Kriznog štaba i volontere. I imamo bolest za koju još ne postoji vakcina, a od nje se umire.