Prijateljsko uvrtanje ruke

General Ratko Mladić, bivši komandant vojske Republike Srpske, našao se u ponedeljak 19. jula u trostrukoj žiži. Najpre, Mladić je bio glavna (mada ne i jedina) tema u razgovorima generalnog sekretara NATO-a Japa de Hopa Shefera sa najvišim saveznim funkcionerima tokom posete Beogradu. Istovremeno, u Vašingtonu, novoizabrani predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je posle sastanka sa ambasadorom SAD za ratne zločine Pjerom Rišarom Prosperom da slučaj Mladić ostaje glavna prepreka u odnosima Beograda i Vašingtona. I konačno, u ponedeljak je američki nedeljnik „Tajm“ objavio kraći članak, delo autora ovog teksta, o tome da srpske vlasti vode tajne pregovore sa Mladićem ne bi li ga ubedile da se preda, a u zamenu mu obećavaju da će mu finansirati odbranu i materijalno zbrinuti porodicu.

Članak u „Tajmu“, zasnovan na dva nezavisna izvora koja su insistirala na anonimnosti, doveo je predstavnike vlasti u nelagodnu situaciju. Jedni su, kao ministar policije Dragan Jočić i ministar pravde Zoran Stojković, rekli da ništa ne znaju o toj priči. Drugi, kao ministar odbrane Prvoslav Davinić i ministar spoljnih poslova Vuk Drašković, nisu ni potvrdili ni demantovali navode iz „Tajma“, ali su nagovestili da se na ovom planu ipak nešto dešava. Ovu reakciju najbolje je ilustrovao Drašković, koji je na novinarsko pitanje o tekstu iz „Tajma“ najpre rekao da o tome „zvanično ne zna ništa“, a na potpitanje „a nezvanično?“ odbrusio: „E, to nezvanično neću da komentarišem.“

LOJALNOST I POSLEDICE: Priča o generalu Mladiću, međutim, mnogo je komplikovanija i ozbiljnija od šturog teksta u „Tajmu“ i kratkotrajne čaršijske bure koja se oko njega digla. Istina je da je general Mladić već godinama u Srbiji i da je još uvek gotovo izvesno ovde; istina je da od Vojske još prima generalsku penziju (oko 48.000 dinara), koja mu se isplaćuje preko supruge. I na kraju, istina je da se Mladiću iz Beograda, sa raznih nivoa i preko nekoliko posrednika, ovih dana poručuje da bi i za njega i za Vojsku i za Srbiju najbolje bilo da sebe učini dostupnim organima Haškog tribunala.

Izvor „Vremena“ upućen u detalje Mladićevog složenog odnosa sa državom, a naročito sa Vojskom, tvrdi da se general neposredno nakon primene vojnog dela Dejtonskog sporazuma povukao u Srbiju i da je odmah stavljen pod punu zaštitu nadležnih organa Uprave bezbednosti VJ, današnje Vojno-bezbednosne agencije (VBA). Sve dok ga niko nije ozbiljno tražio, Mladić je sasvim neskriveno boravio u svojoj kući na Banjici (poklon jednog privatnika), i čak povremeno odlazio na utakmice. Stvari su se polako menjale u meri u kojoj je međunarodni pritisak na Beograd rastao, a naročito posle 5. oktobra i nakon što je na onaj Vidovdan u Hag otputovao Milošević. Skidanje Miloševića sa međunarodne poternice automatski je pomerilo Mladića, ali i Radovana Karadžića na vrh liste najtraženijih. General je izmešten na diskretniju lokaciju (tačnije na niz lokacija), daleko od Beograda, a bliže granici sa Bosnom i Crnom Gorom, kako bi u slučaju potrebe mogao biti prebačen na drugu stranu. Kontraobaveštajnu zaštitu, međutim, zadržao je sve dok na čelo Ministarstva odbrane nije došao Boris Tadić.

Tadić je kao ministar odbrane izdao formalnu zapovest kojom je svim pripadnicima vojske naredio da svaku informaciju o bilo kom haškom optuženiku, pa i Mladiću, moraju smesta da prijave starešinama ili policiji. To je generalu onemogućilo službenu zaštitu, ali je zadržao neslužbenu. „Mladić je uvek bio lojalan vojnik i mnogi osećaju da tu lojalnost treba uzvratiti, kakva god naređenja stizala sa vrha“, kaže naš izvor. „Tadićeva naredba nikada nije sprovedena do kraja.“ Ovde treba naglasiti da Mladićevo lično obezbeđenje – grupa momaka koje je okupio još za vreme rata u Bosni – nikada nije predstavljala problem. Reč je o manje vidljivom širem prstenu zaštite koji čine profesionalni operativci.

JAJARSKI POKER: U međuvremenu, međutim, pritisak međunarodne zajednice na SCG povećao se na nepodnošljivu meru, a sasvim nedvosmislene poruke na tu temu doneo je pre par nedelja američki državni podsekretar Mark Grosman. Grosman je našim vlastima predočio tri osnovna scenarija u vezi s Mladićem: prvi scenario uključuje da do kraja leta general otputuje u Hag, što bi značilo potpunu normalizaciju sa Vašingtonom, ekspresan ulazak u Partnerstvo za mir, pa čak i mogućnost da SCG za par godina dostigne Hrvatsku u evroatlantskim integracijama. Druga mogućnost je da u Hag u istom roku otputuju trojica od četiri generala koji su optuženi u oktobru prošle godine (Pavković, Lazarević, Lukić), u kom slučaju bi Beogradu bilo ostavljeno dodatnih šest meseci da reši problem Mladića. I konačno, ukoliko se ni Mladić ni pomenuta trojka ne bi pojavili u Hagu, od jeseni bi sledilo ozbiljno zaoštravanje odnosa sa celom međunarodnom zajednicom i dugoročno zatvaranje Srbije u ekonomski i politički karantin. Identične poruke dobija ovih dana Boris Tadić na susretima sa zvaničnicima u Vašingtonu.

Beograd se tako, na oba nivoa vlasti – republičkom i saveznom – našao pred usredsređenim pritiskom da na brzinu rešava problem koji je dugo zabašurivao. Fraze koje su do sada papagajski ponavljane („Ne znamo gde je, ali znamo da nije kod nas“) više ni kod koga ne prolaze i sada se koristi nova floskula („Činimo sve što je u našoj moći…“). U praksi, ovo se svodi na nagovaranje Mladića da se sam preda i svima skine brigu s vrata. „Najbolje bi bilo kada bi se Mladić pojavio u Republici Srpskoj i dobrovoljno predao tamnošnjoj policiji“, kaže izvor „Vremena“. „Tako bi Srbija mogla da kaže da on nikada nije ni bio ovde, smanjio bi se i međunarodni pritisak na Republiku Srpsku, a usrećilo bi i visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH Pedija Ešdauna.“ Poruke prema Mladiću idu preko više kanala: kroz neformalne bezbednosne strukture koje ga još uvek štite, ali i preko jednog dela sveštenstva za koji se smatra da je blizak haškim beguncima.

Da li će ovi napori uspeti, ni naši najobavešteniji izvori nisu u stanju da prognoziraju. Verovatno nikada u istoriji Srbije sudbina zemlje nije toliko zavisila od lične odluke jednog čoveka. To, međutim, nije zasluga ni generala Mladića ni aktuelnog rukovodstva, već jedne kontinuirane politike koja bi se najbolje mogla opisati kao jajarska, a koja je starija i od ove i od prethodne vlade. Reč je o tome da je država, blefirajući godinama međunarodnu zajednicu o tome gde bi Mladić mogao biti, dozvolila da ulozi u toj partiji pokera porastu do apsurdnog nivoa, a sada, nespremna da otvori karte, pokušava da nađe način da elegantno šmugne od stola.