Priča o dva druga – Vladi i Goranu

Vratimo se sedam godina unazad: početak oktobra 1999, ako se neko seća kakva su to vremena bila… Tri primera: tih dana su na ulici oteti i protivzakonito držani i maltretirani Ratomir Tanić i njegova supruga Gabrijela; 3. oktobra izveden je zločin na Ibarskoj magistrali; 1. oktobra u 8:30 neimenovani pripadnici Jedinice za specijalne operacije, „crvene beretke“, oteli su na ulici Vladimira Nikolića, bivšeg radnika Državne bezbednosti i tadašnjeg funkcionera Skupštine Beograda, vezali ga, nabili mu kesu na glavu i odveli ga u prostorije za zadržavanje RDB na Banjici (zona Instituta bezbednosti; ulica Kraljice Ane). Tamo je Vlada Nikolić zadržan do 5. oktobra, kada je predat istražnom sudiji uz krivičnu prijavu za „odavanje službene tajne“: navodno je „tajne“ RDB-a „odavao“ Srpskom pokretu obnove. Optužnica, koju je zastupao Vladimir Manojlović (zapamtite to ime), oslanjala se samo na rezultate pretresa Nikolićevog stana; ni reči o njegovim mogućim iskazima tokom tog zadržavanja. Vladimir Nikolić praktično je rehabilitovan posle petooktobarskog prevrata; sudija koji ga je osudio udaljen je iz pravosuđa; tužilac Manojlović provukao se nekako. Sasvim je jasno da je reč bila o političkom progonu nevinog čoveka; Vlada Nikolić je posle svega postao generalni konzul u Zagrebu, gde se istakao odličnim radom, pa načelnik SID-a (spoljne obaveštajne službe u MIP-u), a sada je uspešan i cenjen generalni konzul u Trstu. To je bilo to.

E, sad: vratimo se na to protivzakonito zadržavanje iz mračnog i zloslutnog oktobra 1999. Za to su optuženi Milan Radonjić (tada načelnik Beogradskog centra DB-a), Veselin Lečić (tada zamenik Radonjićev; kasniji oficir bezbednosti JSO-a do marta 2003) i Stevan Basta (tada dežurno lice u Centru; poznat po ubedljivom i iskrenom svedočenju u slučajevima Ibarske magistrale i Budve). Istraga se bavila protivpravnim lišenjem slobode; nažalost ne i inspiratorima te svinjarije, inače bismo imali unutra i Branka Crnog (neizbežan u svim slučajevima) i – što je još važnije – Ranka Sokolovića, pravnog savetnika u RDB-u, koji je optuženima objašnjavao kako se prvih 24 sata zadržavanja „ne računaju“, pa sad odgovaraju oni, a ne on. Stevan Basta tu upada zato što je sa Radonjićem potpisao prvo rešenje o policijskom zadržavanju na 24 sata; Radonjić i Lečić zato što su vreme zadržavanja počeli da broje posle 2. oktobra u 8:30.

Od početka tog procesa, dakle punih pet godina i tri meseca, do 4. januara 2005, kao svedok javlja se Goran Živaljević, tada radnik kontraobaveštajnog sektora Centra RDB-a Beograd (kasnije zamenik direktora BIA: januar 2003 – mart 2004). Živaljević je bio taj koji je na Banjici odvezao ruke Vladi Nikoliću i skinuo mu kesu sa glave; bio je određen da sa Nikolićem razgovara. O tom razgovoru Vlada Nikolić iscrpno je govorio u istrazi još 28. septembra 2001, a 4. januara 2005. potvrdio je prethodni iskaz i dodao:

„Hoću da pojasnim deo koji se odnosi na Gorana Živaljevića… Sasvim odgovorno mogu da kažem… Goran nije zaista nijednog momenta prekoračio neka svoja ovlašćenja koja je imao kao policajac. Razgovarali smo, video sam i osećao u pojedinim momentima da mu je jako neprijatno… Taj razgovor sa Goranom, ja to znam, bio je sniman; nije zaista nijednog momenta povisio ton, niti da kažem kabadahijski se ponašao.“ Njih dvojica su kolege i znaju se od ranije; Živaljević je izlazio i ulazio, kaže Nikolić: „Dakle, to je bilo sasvim u kontekstu razgovora, što je sasvim uobičajeno bilo u poslu koji je Goran tada obavljao kao radnik i pripadnik Resora DB-a. Ali, moram još jednom reći da mi nikada nije pretio, s tim što se sećam da je u jednom momentu rekao: ‘Znaš, Vlado, ukoliko to ne kažeš i ne završiš s tim bićeš ubijen’, ali ja zaista nijednog momenta nisam osetio u toj priči da je on mislio na to, niti je rekao da će me on eventualno ubiti.“ Nikolić dalje kaže da su ga čuvali ljudi iz JSO-a i da Živaljević sigurno (ili tako pretpostavlja) nije naređivao koliko da ga puste da spava; to je, veruje Nikolić, radio neko drugi. U više navrata tokom ponovljenog iskaza, Nikolić naziva Živaljevićevo ponašanje „korektnim“, čak zabrinutim; na kraju insistira da je Goran „poslednji akter“ te priče kad je o odgovornosti reč: „Mislim da u tom kontekstu Živaljević ne treba da bude ni oglašen krivim, niti da on bude jedini krivac i da se na njemu kola slome.“ Pre toga je Nikolić izričito pomenuo Radeta Markovića, Branka Crnog, ali i Balšu Govedaricu i Bogoljuba Marjanovića (tada predsednika Okružnog suda), tužilaštvo itd.

Goran Živaljević kaže za „Vreme“ da mu je zaista bilo jako neprijatno; da se dobro seća šta je rekao Nikoliću: da može biti i ubijen, jer su vremena takva, i da ga je molio da se iz toga izvuče što bezbolnije. Setimo se samo šta se sve tih dana događalo… Uostalom, kaže Živaljević, sve je snimljeno na video i snimak postoji, pa neka se prikaže na sudu ako bude moralo. S druge strane kamere, ispred monitora i zvučnika, bio je Miša Milićević (tada radnik Beogradskog centra; kasnije direktor BIA, od januara 2003. do marta 2004); u svom svedočenju Milićević potvrđuje da je pratio tok razgovora i da je Živaljević bio korektan: „Nije povisio ton, nijednog momenta nije zahtevao od Vlade Nikolića da nešto iznese, odnosno da nešto kaže, naime nije ga upućivao na neki iskaz, već je to bio jedan uobičajen razgovor samom činjenicom da su se njih dvojica poznavali i da su bili kolege“ (iskaz od 25. januara 2006).

Ovaj autor sreo je Vladu Nikolića u Zagrebu (dok je Nikolić bio konzul) i pomenuo ovu priču; Nikolić je rekao da je ta stvar između njega i Živaljevića razjašnjena i izglađena. Njih dvojica su se družili i pojavljivali zajedno za Nikolićevog boravka u Beogradu i – koliko se zna – takav odnos traje i dalje.

Kako je onda Goran Živaljević dospeo među optužene posle pet godina u svojstvu svedoka? Naime, kada je 4. januara 2005. otvorena istraga protiv njega, on se žalio i veće Drugog opštinskog suda obustavilo je tu istragu. Okružni sud, po žalbi Drugog opštinskog tužilaštva, međutim, preinačava to rešenje zbog „protivrečnosti“ u iskazima svedoka; nije objašnjeno šta je tu protivrečno, a i ne bi bilo lako objasniti. I oštećeni (Nikolić) i svedok (Milićević) i osumnjičeni (Živaljević) kažu isto.

Na kraju, marta 2006. podiže se optužnica u koju je dodat i Živaljević, zbog „iznuđivanja iskaza“ (kojeg iskaza, inače, nema nigde). U obrazloženju optužnice Radonjić, Lečić i Basta imaju svaki posebno obrazloženi deo (Radonjić 20 redova; Lečić 11, a Basta 9); Goran Živaljević ima samo dva reda koja glase: „Okr. Živaljević Goran negira izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret“. Tačka, gotovo, nema više. Uzalud se Živaljević u svom prigovoru poziva na ZKP (čl. 266) gde se lepo nabraja šta optužnica ima da sadrži (tačka 6: „obrazloženje u kome će se prema rezultatu istrage opisati stanje stvari, navesti dokazi kojima se odlučne činjenice utvrđuju, izneti odbrana okrivljenog i stanovište tužioca o navodima odbrane“). U toj optužnici nema na temu Živaljević Gorana ničega od potrebnog – osim da „negira“.

Krivično veće Drugog opštinskog suda (kojem je predsedavala Ivona Lalović, inače predsednica tog suda) nalazi 19. septembra 2006. da je Živaljevićev prigovor „neosnovan“. „Ovo stoga što iz spisa predmeta za sada (naš kurziv!) proizilazi osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela koja im se navedenom optužnicom stavlja na teret.“ Jasno? Molim. A da optužnica to obrazloži? Nema potrebe, građani.

Nešto tu očigledno nije u redu. Da ne okolišimo, jer se u Srbiji uvek zna zašto nešto takvo nije u redu. Goran Živaljević bio je zamenik direktora BIA, dakle šef operacija, od januara 2003. do marta 2004. Njega i Mišu Milićevića, direktora, postavio je Zoran Đinđić, posle temeljitih provera i prosejavanja kandidata; tražio je „ljude koji se nisu uprljali“. Obojica su se iskazali u Sablji i kasnije; čistili su BIA od kompromitovanih i nesposobnih; sarađivali su sa policijom u borbi protiv organizovanog kriminala; uspostavili su dobru saradnju sa okolnim i drugim, velikim, službama (što im je posle bilo zamerano). Ako Srbija već mora da ima Službu – a svi relevantni faktori misle da mora – onda neka barem na čelu budu normalni, urbani i obrazovani nekompromitovani mladi ljudi. Goran Živaljević poslan je u Makedoniju za predstavnika Službe i vraćen je kad je podignuta ova optužnica. Miša Milićević ostao je tu negde, sa strane. Jedan scenario glasi ovako: kada dođe do Velike Koalicije, čim se završi šou „48 sati Ustav“, Demokratska stranka zahtevaće podelu one najslađe grane vlasti sa DSS-om: bratski, pošteno ili pola-pola; ljudi su – dogovoriće se. U toj podeli BIA se pominje kao pola-pola: vaš direktor, naš zamenik, pa makar se i rotirali na tim mestima. Ako jednog od mogućih kandidata u toj podeli počnete da vucarate po sudovima na pravdi boga, on je diskvalifikovan unapred, bez obzira na pravosnažnu presudu jednoga dana. Rade Bulatović, direktor BIA, zna vrlo dobro šta o njemu misle njegovi prethodnici i Demokratska stranka; jedan od mnogih kumova Rada Bulatovića je i Vlada Manojlović, koji je pak blizak sa Ivonom Lalović, predsednicom Drugog opštinskog suda; kažu da je polovinom septembra Rade Bulatović sa impresivnim obezbeđenjem bio u Drugom opštinskom sudu. Neki su se već bili ponadali, ali – ne, nije bilo to, nego će pre biti da je bilo nešto drugo.