Pretpremijera kao premijera

Najveći srpski vojskovođa, vojvoda Živojin Mišić, rehabilitovan je još za socijalista, kad smo počeli da se junački bijemo, da ne bude busamo, u grudi nacionalne. To što je vojvoda rođen u Struganiku kod Mionice iskorišćeno je i lokalno i globalno. Tako se, u Mionici, svake godine događa vojvoda, a uz vojvodu i ostali i naši najveći uspesi. Tako bilo za socijalista, najveća i najviša priznanja, i to zlatna, sa vojvodinim likom, dobijali Slobodan Milošević, general Dragoljub Ojdanić, Minić imena Milomir, general Nebojša Pavković, tako nastavljeno i posle promena. Istina, najviši rukovodioci više ne primaju zlato, ali su redovno tu da sve obraduju, da se nadahnu istorijom. Vojislav Koštunica i Vladan Batić, čak, na licu mesta otkrili rodbinske veze sa Mišićem, iz Mionice i Miroljub Labus, prošle godine, krenuo u predsedničku kampanju, na licu mesta bio i prvi parlamentarac Dragoljub Mićunović, treba li reći da je redovno tu potpredsednik i ministar Dušan Mihajlović, koji nije samo iz istog kraja sa vojvodom nego je i u istu, Ribničku, školu išao.

Sa uspešnom praksom nastavljeno i ove godine, a kako bi se šta menjalo kad su zemljotres i vojvoda Mišić jedini kapaciteti, jedina razvojna šansa Mionice. Organizator najavio da će „Mišićeve dane“, u nedelju 13. jula, otvoriti lično premijer Zoran Živković, najavljeni i ministar vojni Boris Tadić, te načelnik Generalštaba Branko Krga. Ali, nije tako bilo, premijer nije došao, ministar vojni nije došao, Čeda Jovanović i v.d. Nataša Mićić bili u Vrnjačkoj Banji, otvaranje se dogodilo generalu Krgi. Mislite da je zato sve bilo manje najveće i uspešno, ne, pretpremijera je izvadila premijeru. Na pretpremijeri, tačno 12. jula, na Petrovdan, tradicionalno, prvo u Ribnici pa u Mionici, bio ministar policije Mihajlović sa svojim najvišim rukovodstvom i svojim najvišim članstvom. Slobodno se može reći da je Dušan spasao premijeru, da je spasao samog vojvodu, još jednom pokazao da je lokalno jednako globalno.

NAOČARE ZA SUNCE: Ajd’ na lice mesta. U programu, pa štampanom, piše, Petrovdanski sabor u Ribnici. Vašar kod ribničke crkve, ima naroda, ima policije, ima šatri, ima bina, u toku folklorno predstavljanje, do bine, pred rupom sa metalnom armaturom, karton sa projektom budućeg visećeg mosta, raspon 39,60, širina 1,5, visina 5 metara. Na ulazu u događaj nova školska zgrada, prošle godine otvorena, namenjena naučnom podmlatku. Pred školom takoreći dobrodošlica, policija i šef protokola, isti čovek od prošle godine, isti, a prošle godine novodemokrata, ove novoliberal. Kaže, nema motorolu, pa neka napišemo da ima motorolu. Ima belu košulju, zejtin kravatu, naočare za sunce, sav u dužnosti, sav u obavezi, prašnjav do kolena. Šta je s gostima, pa najvišim, gosti otišli prvo u Struganik, u rodnu kuću vojvode, da se edukuju, upišu u knjigu utisaka, sad će. Protokolista spreman, čeka, tri sata na žezi, ali izdržava, takav zadatak. Eto nekih džipova u pratnji policijskih kola, nisu najviši gosti, ali naši, pa novoliberali, ili će biti Liberali Srbije, prošli sve policijske kontrole i punktove, bez problema, ko da im na čelu piše da su naši. Iz džipova izlaze porodično, raspoloženo. Evo i zamenika šefa poslaničkog kluba DOS-a, pa liberala Siniše Mitrovića, tradicionalno izviđački opremljen, ranac, maskirna majica, one Kavaja, američke, pantalone. Evo i jednog što nije liberal, ima ga za dvojicu, načelnik Kolubarskog okruga, piše se kao Batićev. Evo predstavnika VJ, komada dva, evo i autobusa s novinarima, pravo iz Beograda.

Program teče, folklor mlati, u toku takmičenje pasa, u toku takmičenje konja, sa bine se ču i neka zdravica, narode srpski amin, kad, uzbuni se policija, ukruti se zejtin kravata, iz prvog džipa izađe načelnik valjevske policije, naš pukovnik Janković, iz plavog kombija izađoše naš ministar Dušan, general Sreten Lukić, prvi inspektor policije Srbislav, šef kabineta i pukovnik Ivan, generala još. Dušan, ko što biva, u civilu, na svetlo sako, general Lukić, ko što ne biva, u teget sakou sa zlatnu dugmad, gde su uniforme, gde su pločice, gde je Guri, gde je SAJ, gde žandarmerija, JSO, gde je Čeda, gde ministri, gde sve ono što je bilo prošle godine. Nema. Biše, ili behu, pozdravi i poljupci, bi so i lebac. Udariše nizbrdo, napred naš ministar Dušan i naš vladika Lavrentije, klanjanje, pozdravljanje, nazdravljanje. Uđoše u crkvu, kratko bogosluženje, priložnici dobiše zahvalnice, izađoše, voditelj najavi svečanu ceremoniju polaganja temeljca za viseći most. Stadoše pred armaturu u rupi, šef protokola do ministra, protođakon Ljuba Ranković, sve manje na Ravnoj gori, do vladike, rekoše se sveštenici, reče se vladika, U ime Oca i Sina, dodadoše mu kamen, osta na armaturi, drugi kamen pade pored, trećim pogodi prvi, oba odoše u rupu. Doteraše kolica što se zovu japaner, dohvati se ministar lopate, tri puta zahvati, tri puta pogodi rupu, sve uz bodrenje zejtin kravate.

SVE PO KANONU: Šta onda bi, uzbrdo iznad škole, još jedan temeljac, totalno drugačiji temeljac. Pravilna rupa u obliku slova G, naravno ćiriličnog, tu i dva oveća kamena. Informisaše da se radi o premeštanju Čitakovića konaka, najviše nastradalog u zemljotresu, tako počinju program proslave Prvog srpskog ustanka, nisu odlučili šta će tu biti, ali projekat urađen, dva kamena original. Spustiše u rupu dva original kamena, pa na G, posla se prihvati vladika, lopate se dohvati ministar, bi još jedno čestitanje. Svi odoše na takmičenje konja, prisedoše da se dodele nagrade, pojavi se helikopter koji će izbaciti padobranca koji će doskočiti tačno u centar, general Lukić uze da gleda kako padobranac pada, ovaj omaši, doskoči stotinak metara dalje, rastera bacače kamena s ramena. Dešava se.

Bi bina. Na bini hor i orkestar policije, ispred najviši gosti, otpeva se hor, pročita se telegram v.d. predsednika Nataše, koja poručuje da je sprečena, i još, upućujem najiskrenije pozdrave i želim uspešnu realizaciju vašeg značajnog poduhvata, s poštovanjem predsednik i v.d. Izađe predsednik opštine Miroslav Trifunović, pozdravi sve redom, vladika pozdravi dragog gospodina ministra, dragu braću i sestre, ministar njegovo preosveštenstvo, dame i gospodu, drage zemljake, vladika i ministar dobiše po obojadisan i uramljen portret vojvode, rad našeg umetnika, liberala Mila Petrovića. Proizvođači rakije dobiše priznanja za rakiju koju je žiri ceo dan degustir’o. Nastavi se program, dopisništvo RTS-a uze da uzima izjavu od ministra, ona data koji sat ranije u Struganiku, na okolnost Dinkićevog pokazivanja papira u Vranju – Mihajlović rek’o, nikad čuo za sastanak, ko zna koji je to Mihajlović – pokazala se ishitrenom. Udaljiše se od bine, izađoše na reku – koju je ministar prošle godine pregažav’o, uz pomoć službenika koji mu je poturao kamenje – poslanik Siniša mu iz reke doviknu, ajde kroz vodu, ministar stade, iza njega u kadru, pećina stroga, reče se. Ne zna da je bio zvanica na večeri u nekom Rotari klubu, čist pokušaj zamene teza, tema nisu večere, nego zakon o Narodnoj banci. Toliko, i da pozdrave urednicu, rekao bi još koju, valjda o urednici, ali, pogleda u reportera „Vremena“, zemljački ga pozdravi. Kad je to obavio opkoliše ga naši, i poziraju i slikavaju sa letećim izmenama, škljocneš, predaš aparat sledećem, pa u kadar.

Pravac škola, otvaranje Prvog muzeja srpske šljivovice u svetu. Podeliše čokanjčiće sa rakijom, bi nazdravljanje, domaćin reče o najvećoj ručno naduvanoj flaši na svetu – 22 litra, 189 cm visoka, 216 dugačka, projekat trajao četiri godine – najvećoj šajkači na svetu, šili je 90 i nešto dana, upita šta da radi sa rekordom u flaši, vladici se, da l’ omače, da se pije, otvoriše muzej na polzu naroda. Program se nastavi u drugom delu škole arheološkom izložbom, ministar nađe vremena i da se reče novinarima, pa o Međunarodnoj kriznoj grupi, oni su to napisali po preporuci svojih mentora, ipak, ne može komentarisati nešto u čiju autentičnost nije siguran, a da li je sablja otupila, to zna general Lukić, u njegovim je rukama, ministar samo stvara uslove, ali da kaže, nije otupila, naprotiv. A gde je Čeda, gde ministri, gde Šumarac, ima i drugih manifestacija, u Vrnjačkoj Banji godišnjica turizma, obećava, sledeće godine će ih dovesti.

Na programu, pisanom, i Svečani slavski ručak, gde je završnica, onaj iz protokola tajanstven, nije pod šatrom, nema muzike ko prošle godine, one naše, i samo za Čedu, Idem putem oka bistra/ važniji sam od ministra… Ali, nađosmo, u šumici, iza proplanka, kod Kumove česme. Čisto istraživački, sa svih strana obezbeđeno, tica da ne proleti. Uže društvo, sve naši, i domaćin naš, advokat Živković, odbornik Liberala u Mionici. Nema dizanja slave, i toga, ali sve po kanonu, pa vladika u čelu. Po kanonu prisutan i bivši, socijalistički, potpredsednik opštine, sa krčagom u ruci iskušenički doliva kome treba, sav na usluzi. Kad se opustilo, sišlo se u Mionicu, na velikoj bini sa spomenikom vojvodi, sa opštinom negovano oguljene fasade, podignute zavese, delegacije vojske i policije položile vence, desio se defile učesnika i promenada gostiju. Program nastavljen. Sutradan zvanično otvoreni „Mišićevi dani“, najavljeni premijer nije došao, pretpremijera je definitivno bila premijera.