Preispitivanje

Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije nije nikoga iznenadio, sem možda sebe samoga, kada se prošlog petka (23. avgusta) iznenada pojavio na konferenciji za štampu DSS-ove vlade u senci da bi saopštio kako je odlučio da Glavnom odboru svoje stranke predloži da ga kandiduje za predsednika, što je ovo telo i učinilo u nedelju (25. avgusta).

Miroljub Labus, kandidat grupe građana, iza koga stoji srpska vlada i nategnuta većina u Predsedništvu DOS-a nastavlja svoju predsedničku kampanju, pozdravlja se, obilazi pijace, fabrike, rudnike i, valjda kao odgovor Velji Iliću, rodno mesto Malu Krsnu i crkve.

Koalicija DAN (Demokratski centar, Demokratska alternativa, Nova Demokratija) odlučila je u ponedeljak (26. avgusta) da Dragoljub Mićunović, predsednik Veća građana savezne skupštine, bude njen predsednički kandidat. Dan pre toga Mićunovića je kandidovala njegova matična partija (DC). Iz Demokratske stranke dolazile su pretnje da bi koalicija DAN mogla da bude isključena iz DOS-a ako ne podrži kandidaturu Miroljuba Labusa. Mićunović, kome kandidatura očito godi, ne obazire se na ove pretnje, Labusu zapravo uskraćuje podršku i izjavljuje da će o svojoj kandidaturi razmisliti samo u svetlu činjenice da ima važna posla pošto je nastalim okolnostima država dovodena u pitanje, a i njena međunarodna perspektiva.

Vuk Drašković agituje da 750.000 glasača Srpskog pokreta obnove ne zaboravi njegova i njihova zajednička desetogodišnja postradanja za Srbiju.

Velimir Ilić iz Nove Srbije nastavlja kampanju prigovarajući Labusu da zloupotrebljava medije i preti da će ga rušiti i ako ga izaberu.

Vuk Obradović, lider Socijaldemokratije, ističe sopstvenu kandidaturu.

Borivoje Borović, predsednik Narodne stranke „Pravda“, gleda s bilborda.

Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka vode aktivnu kampanju merkajući da naprave iznenađenje posle Miloševićevog poziva glasačima SPS-a da glasaju za njega. Maršićanin možda i malo maliciozno prognozira da bi Šešelj s Labusom mogao da se bori za mesto s koga bi konkurisao Koštunici u drugom krugu ako njega bude.

Velimir Bata Živojinović (Bata Regan) nastupa za Socijalističku partiju Srbije, koja posrće u rascepima, ali i Branislav Ivković ne odustaje od kandidature ni posle presude Ministarstva za državnu upravu da pravo na korišćenje imena Socijalističke partije ima partijska centrala koju je donedavna operativno vodio Mirko Marjanović, odlukom Slobodana Miloševića zamenjen Bogoljubom Bjelicom.

Borislav Pelević (SSJ) glavnog kritičara ima u Šešelju koji ga proglašava za Đinđićevog potrčka.

Branko Kitanović, NKPJ, nastupa sam protiv svih tih buržoaskih partija.

Demohrišćanska stranka je povukla kandidaturu Nade Kostić u korist Labusa. Stranka samostalnih zanatlija „Zapis“ odlučila je da njen predsednik Aleksandar Anđelković Papak, devedesetih jedan od finansijera Demokratske stranke, odustane od kandidature u korist Koštunice.

BITKA: To je još uvek igra na nekonsolidovanom partijskom terenu. DOS je peta velika demokratska koalicija koja se od devedesete raspala (Udružena 1990, Depos I 1992, Depos II 1993, Zajedno 1996), a stranke bivšeg režima nisu uspele da formiraju četvrtu (SPS-JUL Nova demokratija – 1994, SPS-JUL-SRS 1997, SPS-JUL 2000). Glavna politička bitka se više i ne vodi između snaga bivšeg i snaga sadašnjeg režima, već najžešće po linijama rascepa u DOS-u i uz nešto manje vatre u SPS-u.

Ulazeći u predsedničku trku, Koštunica izbore definiše kao neku vrstu političkog plebiscita o srpskoj vladi.

On konstatuje da neće biti moguć „onaj francuski režim kohabitacije s ostatkom DOS-a, već predviđa konfrontaciju s njim“. Povod za tu prognozu, ili možda pretnju, on nalazi u izjavi premijera Đinđića „Špiglu“, koji je rekao da ne smatra da će izborom Koštunice njegova vlada biti ugrožena, već da će u tom slučaju tek početi bitka za Srbiju. Prihvatajući tu rukavicu, Koštunica kaže da bi to bila bitka za demokratiju, pravnu državu, pristojan život, stabilnu privredu i zajedničku državu Srbije i Crne Gore.

Đinđić na to uzvraća kako „nije sasvim umesno da se neko kandiduje pretnjama da će svoju poziciju, ako na nju bude izabran, koristiti za sukobe bilo s vladom, bilo s DOS-om ili s nekim drugim organima“, te da je „ovoj zemlji dosta sukoba i da nama treba ujedinjavanje nacionalne energije i snage jer toga nemamo previše, a problemi pred kojima se nalazimo isuviše su veliki“.

KRAĐA: Iz Koštuničinog štaba (Maršićanin) na to odgovaraju da ne može biti saradnje između lopova i žandara. U retorici DSS-a još od jula meseca koristi se izraz „kolumbijski sindrom“ da bi se opisao karakter vlade u Srbiji, a Koštunica je ulaz na teren najavio rekavši da nema dekriminalizacije ako se u parlamentu kradu poslanički mandati. On kaže da je u prošloj nelegitimnoj skupštini ukradenih mandata bilo znatno manje nego u ovoj.

Demokratska stranka Srbije je preko svog punomoćnika Đorđa Mamule 19. avgusta podnela novu ustavnu žalbu Saveznom ustavnom sudu zbog toga što je Administrativni odbor Skupštine Srbije sa svoje tri istovremene odluke od 29. jula izigrao prethodnu odluku Saveznog ustavnog suda pre nego što je ona bila stekla pravno dejstvo.

Operacija je izvedena tako što je Administrativni odbor stavio van snage sopstvene akte od 11. juna i tako „vratio“ mandat dvadeset i jednom poslaniku Demokratske stranke Srbije, da bi odmah doneo i akt kojim oduzima mandat kako grupi od dvadeset i jednog poslanika kojoj je prethodno „vratio“ tako i novoj dvadesetčetvorici poslanika.

Žalioci ukazuju i na pokušaj opstrukcije prava na žalbu četrdeset i pet narodnih poslanika pošto oni treba da sačekaju čak kraj septembra 2002. da bude sačinjen izveštaj, potom da na redovnoj sednici Narodne skupštine, koja po zakonu počinje 1. oktobra, brzo bude obavešten parlament, pa bi oni izgubili mogućnost da podnesu ustavnu žalbu. Upozoravaju da je Dragan Maršićanin insistirao da Odbor napiše taj odgovor, međutim, odgovor nije dobio.

Četrdeset pet poslanika DSS-a žalilo se i Kancelariji za demokratske institucije i ljudska prava OEBS-a u Varšavi, koji treba da se izjasni.

Koštunici se u tom kontekstu otvara polje za laku izbornu borbu – verujete li da ne krade novac onaj ko krade glasove…

Tema može biti predmet eventualne rasprave o prijemu SRJ u Savet Evrope, mada u takozvanom Frejevom izveštaju, očito pisanom pre godišnjih odmora, o tome nema reči. Sudeći po nekim izjavama (Dimitrijević, Bakarec), jugoslovenski zvaničnici diskretno su upozoreni da to pitanje reše što pre kako se u Savetu Evrope ne bi otvarala rasprava o povredi prava u Jugoslaviji, a neke grupe poslanika bi ga mogle pokrenuti.

POVELJA: Nije još izvesno da li će Jugoslavija uopšte biti tačka tog dnevnog reda. U nedelji u kojoj će čitalac imati ovaj broj „Vremena“ u rukama otkucaće poslednjih 150 časova do roka u kome je trebalo da bude završeno usaglašavanje predloga savezne Ustavne platforme, za šta je bezuspešno potrošeno oko 135 dana posle potpisivanja Beogradskog sporazuma 14. marta.

Nije više jasno kako bi se sad sve to moglo završiti, ali ako se nekako i završi i usaglasi, ostaje da se taj galimatijas progura, usvoji i svečano proglasi u crnogorskom (praktično raspuštenom) parlamentu, u (zbog uzurpacije nereprezentativnoj) srpskoj skupštini i (u od pola Crne Gore nepriznatoj) Skupštini Jugoslavije, čiji se organi ne priznaju u Crnoj Gori, a u poslednjim nedeljama otvoreno se omalovažavaju u Srbiji.

Savezna ustavna komisija je, zapavši u ćorsokak, zamolila potpisnike Beogradskog sporazuma da pomognu u deblokiranju tog procesa. Predsednik SRJ je uputio pismo potpisnicima Beogradskog sporazuma i kopredsednicima Komisije za izradu Ustavne povelje, zalažući se za zajednički sastanak radi donošenja odluke o tome šta da se čini pre nego što se eventualno upriliči finalni sastanak sa Solanom.

U međuvremenu, vlade Srbije i Crne Gore usaglasile su nacrt ustavne povelje i uputile ga Ustavnoj Komisiji, predsedniku Koštunici i Evropskoj uniji. Koalicija za Jugoslaviju napisala je, pak, svoju verziju ustavne povelje, što znači da su najkrupnija pitanja (način izbora poslanika, budžet savezne države, itd.) ostala sporna.

Labus i Đinđić otvoreno ponižavaju Koštunicu i odbijaju da se odazovu i ovaj otkazuje sastanak uz konstataciju da je time stvar s Ustavnom poveljom vraćena na početak, da će to imati reperkusije po prijem Jugoslavije u Savet Evrope i da je na biračima da to ocene.

Sledeći korak u Koštuničinom dezavuisanju, vladina većina preduzeće ove nedelje kroz pisanje završnog izveštaja Anketnog odbora o aferi Pavković, na koji je u srpskoj skupštini utrošeno mnogo više poslaničkih sati nego na raspravu o povelji savezne države.

EKONOMSKA RASPRAVA: U toj predsedničkoj trci ozbiljno će se pre svega testirati da li se može održati Đinđićeva vlada, koja je svoj najbolji ešalon, ekonomske reformiste, kao kandidate grupe građana, isturila u prvi plan. U kampanjama se najviše vidi ono što se želi sakriti. Favorit ove grupe, kome Velja Ilić nameće lažnu temu da objašnjava poreklo časnog prezimena Labus, ima teži zadatak – da dokaže da se ne preziva Đinđić.

Velika energija izbija u onim delovima nominacije u kojima Koštunica govori o nestabilnom zakonskom ambijentu, nazovikreativnom tumačenju zakona, nesamostalnosti sudova, obesti izvršne vlasti u neograničenoj primeni sopstvene volje, što definiše kao glavne prepreke ozbiljnijoj privrednoj inicijativi i investiranju.

Poenta Koštuničine kritike vlade kaže da je uplitanje države i partijskih funkcionera u privredne odluke uzelo maha, što je dovelo do paralize privrednog života, pa te barijere moraju biti uklonjene.

On upozorava da diktatura, odnosno uslovi bezvlašća i samovlašća bilo koje političke partije ili interesne grupe, zapravo stvaraju komandnu privredu, u kojoj se samoproglašeni centar moći, u našem slučaju vlada, pita za svaku ozbiljniju privrednu odluku, što za posledicu ima korupciju i kriminalizaciju privrede i društva i snažno produbljivanje ekonomskih i socijalnih razlika.

Koštunica se iz nužde odlučio da se upusti u bitku na Labusovom terenu otvaranjem rasprave i o konceptu ekonomske reforme. Najavljuje da će se osloniti na program DSS-ove vlade u senci, koji tri meseca posle formiranja treba da bude objavljen tek ove nedelje. On govori o konceptu koji podrazumeva odsustvo inflacije; liberalizaciju cena i usklađivanje njihovih pariteta na uređenom tržištu; liberalizaciju kretanja dobara, usluga, rada i kapitala, uz pažljive profesionalne procene, a i podseća da treba imati u vidu iskustvo istočnoazijskih i latinoameričkih privreda.

Koštunica naglašava da se, pored nužne destrukcije (zatvaranje neproduktivnih preduzeća), mora obezbediti i širok zamah novih privrednih poduhvata, da treba da se izađe iz sadašnjeg stanja u kome se svakoj privrednoj inicijativi postavljaju brojne administrativne, pa i zakonske prepreke. Insistira na socijalnom korektivu kroz komplikovano ali nužno utvrđivanje verodostojne socijalne karte svake porodice koja treba da bude korisnik socijalnog programa.

Srpska vlada takođe govori o nekoj vrsti srpskog nju dila, a različite ideje o pokretanju privredne aktivnosti variraju i drugi predsednički kandidati (Šešelj govori o javnim radovima, Velja Ilić o novim fabrikama i Ibarskoj magistrali, Vuk Drašković o obnovi sela, nacije i države). Pitanje socijalne korekcije takođe pominju svi.

ZABORAVLJENI USTAV: Mada je, kao i u Labusovom programskom nastupu, i u Koštuničinom startu ekonomija važna tema, kod Koštunice ima više države i prava. Programski, Koštunica uspostavljanje i održavanje pravnog poretka vidi i kao osnovni pokretač ekonomskih reformi i glavni oslonac slobodne tržišne privrede.

On smatra da se u borbi za savremeni, liberalni tržišni model mora, pre svega, razobličiti zabluda da liberalizacija i deregulacija privrednog života podrazumevaju slabljenje institucija i države.

Koštuničina kandidatura praćena je najavom da će on težiti tome da se promeni srpski ustav i da se raspišu republički i savezni izbori.

Koštunica je kritikovao i postojeći model privatizacije, tj., model prodaje, tvrdeći da on ubrzano i spontano klizi ka modelu (skoro) besplatne podele akcija. Ironično kaže da „elementi slučajnosti“ ili „upravljive slučajnosti“ u izboru preduzeća koja će biti poklonjena, kao i u izboru lica kojima će ta preduzeća biti poklonjena. Konstatuje pak da je prelaz na besplatnu privatizaciju nužan. Od maja 2001. pitanje koncepta privatizacije smatra se manje-više apsolviranim.

Gde je zapravo crvena nit razlika između dva kandidata?

U naglascima – kod jednog je to ekonomija uz ekspertsku natpartijsku mistifikaciju „pobedićemo političare“, kod drugoga su to zakon i ustav, što se sudara s postoktobarskom kvazirevolucionarnom retorikom, partizanskom zaostavštinom i, reklo bi se, srpskom političkom tradicijom.

Todor Kuljić je svojevremeno zapazio da je u srpskoj političkoj istoriji mnogo manji broj partija na svojim zastavama imao reč zakon, a praktično sve – borbu protiv birokratije.

„Promena republičkog ustava je u predizbornim obećanjima DOS-a bila visoko kotirano pitanje, ali to je ona vrsta problema od koga se ne može dnevnopolitički profitirati, pa je stoga vladajuća koalicija za njega ostala nezainteresovana“, kaže Đorđe Vukadinović (Pres klub, 26. avgusta).

Dušan Pavlović (Institut G17 PLUS) podseća da procedura donošenja novog ustava predviđa da se on izglasa dvotrećinskom većinom u parlamentu, a potom prođe na referendumu pozitivnim izjašnjavanjem apsolutne većine biračkog tela, a mi odavno nemamo ni jedno ni drugo. On podseća da je reforme jedno vreme moguće izvoditi u pravnom vakuumu (to je u Čileu činio Pinoče), ali se na dugi rok pokaže pogubnim nepostojanje pravnih i demokratskih institucija.

Po oceni Radmile Vasić (Pravni fakultet), za donošenje novog republičkog ustava, na kome bi se zasnivao novi poredak, pravno-tehničke mogućnosti nikada nisu predstavljale smetnju, već je prepreka bilo nepostojanje političkog konsenzusa. Ustav iz 1990. godine nikada nije bio dobar, niti usaglašen sa saveznim, što je samo deo naših kontroverzi – imamo kralja bez monarhije, predsednika savezne države koja ne postoji, predsednika federalne jedinice pod optužbom Haškog tribunala, Demokratsku opoziciju na vlasti i građanina koji između neusaglašenih republičkih i saveznih represivnih mehanizama zapravo postaje podanik.

Većina prognozera vidi Koštunicu i Labusa u finalu predsedničke trke, čiji bi rezultat na ovaj ili onaj način mogao da odredi tok zbivanja u Srbiji. Po nekim osnovnim performansama to su kandidati koji personifikuju dva različita, ali u suštini paralelna puta. Ako se suština izborne rasprave ne izgubi u magli koju proizvode razni marketinški magovi, doušnici, tribuni koji su izgubili temu, vladini i nevladini autsajderi, bukači i večiti interpelanti, možda se ipak može sve završiti nekom smislenom korekcijom trase započete politike.

Njihovi profili do sada su naslikani uprošćenim epitetima „onih čija pismenost ne prelazi dužinu prvog pasusa“, kako se jednom izrazio Kronkajt. Uostalom, Labus, ekonomski reformista, po fakultetskom obrazovanju je pravnik koji, kao što se videlo pri potpisivanju Beogradskog sporazuma, preferira efikasnu državu. Koštunica, opisivan kao dosadni pravni konzervativac i umereni nacionalista, po svom profesionalnom opusu je politički liberal, koji je o Monteskijeu i Loku još sedamdesetih pisao eseje koji su i danas u vreme liberalne reforme aktuelni.