Iako je imperativ da pravosuđe bude apolitično, u Srbiji današnjice ono to nije, niti je ikada bilo. Svi oni koji i podržavaju i koji kude najavljene reforme nisu po definiciji mogli ostati imuni na dodir politike. Razlog je prost – i današnju izvršnu vlast, ali i svakog sudiju, tužioca, člana pravosudnih saveta (Visoki savet sudstva /VSS/ i Državnog veća tužilaca /DVT/), u nekom trenutku je izabrala politička većina, da li skupštine društveno-političke zajednice u vreme SFRJ ili Narodne skupštine RS, to je beznačajna razlika. Ni najbolji nisu mogli na svoje funkcije bez tog amina. Zato, ako zagrebemo po površini ustavne rasprave, koja je glazirana opšteprihvaćenim principima sudijske nezavisnosti i tužilačke samostalnosti, doći ćemo do jasnih interesa koji stoje iza svakog strukovnog udruženja uključenog u javnu raspravu, kao što postoje i interesi drugih dveju grana vlasti. To ne znači da su svi predlozi učesnika u raspravi lišeni svake dobronamernosti, ali bilo bi naivno nekritički se zapitati: „A kome to ide u korist?“.
KLACKALICA U SASTAVU VSS: Upravo to pitanje treba postavljati u pogledu sastava budućeg VSS, jedne od tema koja fokusira najveću pažnju javnosti. Prema postojećem rešenju, VSS broji 7 sudija uključujući predsednika Vrhovnog kasacionog suda, zatim ministra pravde, predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe i dva istaknuta pravnika. Ovo telo odlučuje o statusnim pitanjima sudija, napredovanju, disciplinskoj odgovornosti, razrešenju i o predlaganju kandidata za buduće sudije Narodnoj skupštini (NS). Prema Radnom tekstu ustavnih amandmana, ubuduće će VSS samostalno birati sudije, te je predloženo da njegov sastav čine 5 sudija biranih neposredno od svih kolega i 5 uglednih pravnika biranih na konkursu kvalifikovanom većinom u NS, od kojih bi jedan imao tzv. zlatni glas. Strukovna udruženja ističu bojazan da istaknuti pravnici neće biti profesionalni predstavnici građana delegirani u VSS, po principima predstavničke demokratije, već da će zloupotrebljavati svoju funkciju u korist političke većine koja ih je izabrala, pa zato predlažu da većinu u ovom telu imaju izabrane sudije.
Nesumnjiva je korist za rad takvog saveta od članstva iz reda sudija, koji bi po prirodi stvari trebalo da dobro poznaju problematiku i pitanja iz svoje nadležnosti, ali ako nastavimo da i dalje posmatramo kritički predloge mogućih rešenja, moramo se zapitati – gde su garancije njihove nezavisnosti? Iste slabosti pod spoljašnjim uticajima koje mogu pokazati ugledni pravnici, može ispoljiti i nekolicina izabranih sudija. Takođe mogu biti ili postati deo neke lobi ili interesne grupe (npr. nekog od strukovnih udruženja sudija i tužilaca), na vrlo sličan način na koji su to političke stranke. Štaviše, ovo nije teoretska mogućnost, već dokazana realnost. Stoga bi primenjivo rešenje u igri klackalice u sastavu VSS moglo biti ono po kome bi se zadržao postojeći predlog o broju i odnosu članova ovog saveta, uz izmenu načina odlučivanja – sve ili makar statusne odluke donosile bi se većinom glasova iz oba reda članstva – minimum 3 od 5 sudija i minimum 3 od 5 istaknutih pravnika. Tako bi se do kraja očuvao princip ravnoteže, što nije idealno rešenje, ali može biti najmanje loše i najviše odgovarati ovom društvenom i političkom trenutku u kome, nažalost, vlada široka diskercija u radu saveta i manjak kriterijuma.
PARTIKULARNI INTERESI I TAJNI SPISKOVI: Većina učesnika javne debate zaokupljena je pitanjem ko će vršiti vlast kojom VSS raspolaže, ali daleko značajnije za građane je dati odgovore kako će se ta vlast vršiti. Upravo zato što procedure rada pravosudnih saveta nisu do kraja izgrađene, ostavlja se prostor strepnjama, ali i pojačava želja za takvom vrstom moći u upravljanju i kadriranju pravosuđem, za koju su svi zainteresovani.
Kakve su procedure pravosudnih saveta? Takve da već bezmalo deceniju intrigiraju javnost. Po tim procedurama je izvršen „opšti reizbor sudija“ 2009. godine, u kome je preko 800 sudija ostalo bez funkcije po sumnjivim kriterijumima, a potom su po istim takvim kriterijumima (čitaj bez bilo kakvih kriterijuma) nastavljeni izbori u pravosuđu sve do danas. Samo je tokom prošle godine Ustavni sud pokrenuo postupke utvrđivanja nezakonitosti prema pravilnicima o izboru sudija i tužilaca, koji su doneli VSS i DVT, tela koja bi trebalo da garantuju nezavisnost, odnosno samostalnost pravosudnih funkcionera. Naravno, prethodno su po istim pravilnicima izvršeni izbori desetina sudija i tužilaca. Organi koji bi trebalo da budu uzorni za celo pravosuđe imaju ovakvu istoriju, a tragičnost uvećava činjenica da se sve odvija u vreme dok većinu u ovim telima čine upravo sudije i tužioci.
Dakle, depolitizacija pravosudnih saveta, iako nužna, ipak ne bi bila dovoljna mera. Partikularni interesi u kojima se trguje uticajem i izbori vrše po principu usluga a ne po objektivnim kriterijumima, danas su najveći neprijatelji i samim sudijama i tužiocima, što su rezultati najveće ankete u pravosuđu u kojoj se 80% njih izjasnilo da se izbori na pravosudnu funkciju i napredovanje u karijeri zasnivaju na ličnim vezama i nepotizmu, da kriterijumi ne postoje i da je proces u celini netransparentan.
Dominantno sudijsko i tužilačko udruženje žmure na ovaj problem, ne kritikuju rad pravosudnih saveta, čak ih podržavaju iako je danas nesporno da su ova tela vršila izbore funkcionera po nezakonitim pravilnicima. Možda to ne treba da čudi ako se zna da su, recimo, članovi DVT istovremeno i funkcioneri Udruženja tužilaca Srbije, te da u postupcima odlučuju o izboru sopstvenog članstva na javne funkcije. Nijedno od ovih udruženja nije kritikovalo to što je u januaru VSS doneo novi pravilnik o izboru gde se pitanja sa testa za sudije unapred objavljuju na Internetu i tako omogućava i najlošijim kandidatima da dobiju najbolju ocenu koja ih vodi do funkcije, naravno, po slobodnoj oceni članova VSS, ali ni decembarsku aferu „Tajni spisak“, u kojoj su 52 kandidata predložena na tužilačke funkcije po spisku koji je unapred procureo u javnost. Ostaje da vidimo da li će parlament zarad „mira sa strukom“ izglasati ovaj predlog ili će sankcionisati neotklonjive sumnje i odbiti da izvrši izbor.
KLJUČ JE U PROCEDURI: Jedino oružje koje možemo da upotrebimo protiv ovih anomalija jeste štit sazdan od pravičnih i strogih procedura. Zato su važni amandmani 12 stav 2 i 23 stav 2 Radnog teksta koji obavezuju pravosudne savete da odluke obrazlažu, javno objavljuju i donose po zakonskim merilima. S druge strane, nedopustivo je što Radni tekst izostavlja pravo na pravno sredstvo protiv odluke o izboru sudije u korist svih onih neizabranih kandidata koji sumnjaju u ispravnost odluke.
Deo pravične procedure izbora pravosudnih funkcionera treba da bude i početna obuka na Pravosudnoj akademiji (PA), postavljena kao uslov za izbor na funkciju. Njena uloga je da selektuje najbolje mlade pravnike i na sistematizovan način im omogući sticanje veština pravosudnog posla, u interesu bolje zaštite prava građana pred sudom, na sličan način kao što tu ulogu vrši Vojna akademija u odnosu na buduće oficire. Pored toga, jednako važna funkcija PA jeste da posluži kao filter za eliminaciju nepotizma, ličnih veza i političkog uticaja, glavnog problema današnjeg pravosuđa.
Jasno je da bi kao uslov za izbor PA postala teško otklonjiva prepreka na već mnogim uhodanim stazama i prečicama, kako u samom pravosuđu, tako i izvan njega. Zato i ne čudi što se njeni svršeni polaznici uopšte ne biraju na pravosudne funkcije, pa ona levitira kao strano telo srpskog pravosuđa, toliko nesvojstvena njegovoj „pravnoj tradiciji“ koja nalaže da na javnu funkciju izabereš bližnjeg svog. Mnogi protivnici ovako uređenog sistema Pravosudnu akademiju koriste kao strašilo i takmiče se ko će dati više ideja kako se ona može zloupotrebiti. I u pravu su. Može. Baš kao što i policajac može biti lopov. Da li to znači da treba ukinuti policiju i živeti u anarhiji ili da treba sistem dalje razvijati? Saplitanje jedne pravosudne ustanove, pre nego što je stigla da pokaže svoje rezultate i to iz redova samog pravosuđa, jednako je ponašanju pripadnika antivakcinalnog pokreta, koji brine za zdravlje svog deteta u doba epidemije. Sve i da je briga iskrena, metodi su neprihvatljivi, baš kao i plan B antiakademskog lobija koji nalaže da ako PA i postane uslov, odmah usledi tzv. sertifikacija, tj. podela sertifikata PA neograničenom broju lica, što bi bio priključak za nastavak „srpske pravne tradicije“.
Na koncu, lajtmotiv u priči o srpskim ustavoizmenama iz trećeg ugla, o njenim akterima i pravosudnim velikašima mogao bi stati u par pop stihova „ne veruj u idole, ne slušaj šta ti kažu, sve je reklama, sve je to trik„.
Autor je predsednik Alumni kluba Pravosudne akademije
