Pravda za policajce

Već mesecima u Makedoniju i Srbiju naviru reke izbeglica na putu ka Zapadnoj i Severnoj Evropi, obećanoj zemlji iz njihovih snova. Među njima su ljudi koji beže od rata, gladi i nemaštine u Siriji, Iraku, Avganistanu… Na balkanskim granicama prvo ih dočekuju policajci, ljudi kao što je Blagoja, četrdesetogodišnji Makedonac iscrpljenog i utučenog izgleda, nezadovoljan svojom životnim prilikama. „Izbeglice traže bolji život i ja im želim da ga nađu. Verovatno će završiti u Nemačkoj ili Švedskoj, jer u našoj zemlji nema budućnosti ni za nas“, govori smrknuto na stražarskom mestu na južnoj granici sa Grčkom. Kako se povećao priliv izbeglica, porastao je i broj policajaca potrebnih za kontrolu makedonskih granica. Istovremeno su se raspalile strasti i porastao broj pritužbi na policijsku brutalnost.

Blagoja, koji od uvođenja radne obaveze zbog izbegličke krize mora da radi produžene smene, kaže da on i njegove kolege ne očekuju da ih ljudi gledaju sa simpatijama. Zbog sve teže situacije i brojnih problema – od neisplaćenih zarada do nedostatka goriva, uniformi i odgovarajućih prostorija – policajci su toliko demoralisani da sanjaju da sve ostave, okrenu se i odu i prepuste nekom drugom da štiti granice države koja više ne brine o njima. Situacija je toliko teška, kaže Blagoja, da u Makedoniji i u susednoj Srbiji, sledećoj stanici na izbegličkom putu, policajci sve češće podnose tužbe protiv sopstvene države i poslodavaca da bi došli do novca koji im duguju. Blagoja je jedan od onih koji su dobili svoj novac na sudu. „Osećamo se kao građani drugog reda zato što nas primoravaju da se sudimo zbog nečega što nam pripada, zbog novca koji smo zaradili štiteći zemlju“, kaže on. Pogađaju ga patnje izbeglica, ali zabrinut je i za sopstvenu budućnost. „Ne zna se da li će mi platiti više od 200 sati prekovremenog rada, koliko sam do sada proveo na granici. Možda ću opet morati na sud, kao hiljade mojih kolega“, kaže on. Njegova porodica zavisi od dodatnih prihoda na koje Blagoja ima pravo. Kao i većina policajaca, osnovnu platu prima u visini makedonskog proseka od 400 evra.

SVAKI DRUGI POLICAJAC PRED SUDOM: Policijski sindikati Srbije i Makedonije kažu da je broj sudskih postupaka naglo porastao. Procenjuje se da je oko 25.000 policajaca (od toga dve trećine u Srbiji) već tužilo državu zbog naplate zaostalih zarada, ali niko nema precizne podatke o tome. I u jednoj i u drugoj zemlji praktično je nemoguće dobiti tačne podatke, kao da je u pitanju neka velika državna tajna. Predstavnici sindikata procenjuju da je približno svaki drugi policajac podneo tužbu, što je nečuveno visok procenat za ostatak Evrope, pa i za ostatak javnog sektora u ove dve zemlje.

Sudski postupci su počeli da se umnožavaju pre oko sedam godina, posle promene načina na koji se prikazuje obračun plata. Tada se prvi put jasno videlo da mnogim policajcima nisu isplaćeni značajni iznosi za prekovremeni rad. Tajnost u radu državnih službi je ostatak iz socijalističke Jugoslavije, kojoj su obe zemlje pripadale do krvavog raspada devedesetih godina, i to se veoma sporo menja. Odsustvo transparentnosti bilo je očigledno kada je Balkanska istraživačka mreža (BIRN) pokušala da istraži ovaj slučaj. Makedonski zvaničnici su poricali da problem postoji. Njihove kolege u Srbiji nisu odgovorili ni posle više zahteva da dostave podatke o tome koliko policajaca tuži državu i o kolikim iznosima je reč. Nezadovoljni policajci kažu da zvaničnici u obe zemlje ne žele da se bave njihovim problemom i da su se dugo i sami suočavali sa zidom ćutanja zvaničnih organa – što je, pored rastućeg besa, jedan od razloga zašto su se konačno obratili sudovima. U Makedoniji se presude obično donose u korist policajaca, dok su u Srbiji izgledi za uspeh približno pola-pola, zbog bizarno nedoslednog postupanja sudova.

Policijski sindikati kažu da ovaj problem nije toliko izražen ni u jednoj od bivših jugoslovenskih republika koje su imale sličnu istoriju i imaju sličan pravni okvir.

IZGLEDAMO KAO KLOVNOVI: Miodrag Antonić, član rukovodstva Policijskog sindikata Srbije i jedan od policajaca koji tuže Srbiju, kaže da je on subvencionisao državu ne samo besplatnim radom nego i korišćenjem lične imovine za obavljanje posla, ali za to nije pokušavao da podnese tužbu. Sa ovim četrdesetosmogodišnjakom smo se sastali u Loznici, gradu sa 20.000 stanovnika pored reke Drine na granici sa Bosnom.

Sa zavišću je pokazao zgradu gradske sudnice. „Pogledajte kako to izgleda“, rekao je. „Unutra je sve novo – liftovi, nameštaj. A naša stanica se raspada. Donosimo radne stolove i kompjutere od kuće.“ U Policijskom sindikatu Srbije, jednom od najvećih sindikata u zemlji, Antonić je nadležan za sudske postupke u kojima učestvuju policajci. Požalio nam se da su policajci potcenjeni. „Nekim delovima naše zaštitne opreme rok upotrebe je istekao pre osam godina. Izlazimo na intervencije i molimo se bogu da niko ne puca na nas“, kaže on. „U ozbiljnim zemljama policija je institucija koja se poštuje.“

Šest stotina kilometara južnije, u makedonskoj prestonici Skoplju, Goce Delčev se nalazi na čelu Nezavisnog policijskog sindikata, alternative glavnom sindikatu za koji tvrde da je nekritičan prema državnim organima. Glavni sindikat nije odgovorio na zahteve BIRN-a za dostavljanje informacija. „Nastaju apsurdne situacije. Moramo sami da kupujemo hranu, čak i kada se nalazimo na udaljenim mestima kao što su granični prelazi ili šuma. Gde se u šumi kupuje hrana?“ „Vozila su nam u gorem stanju nego ona u gradskoj čistoći“, kaže on. „Uniforme pocepane, pa ih svako malo sami krpimo, da ne bismo izgledali kao klovnovi. I opet neki ljudi zbog našeg izgleda zamišljaju da smo mi nekakva paravojna formacija.“

Osim što je imenjak čuvenog revolucionara iz XIX veka, Goce Delčev je i sam revolucionar. On je prvi policajac koji je tužio državu 2008. godine i tako dao znak drugima. „Do sada smo imali 8000 sudskih slučajeva protiv poslodavca, Ministarstva unutrašnjih poslova. Prvi put se događa da tako mnogo ljudi tuži Ministarstvo i državu“, kaže on. Dobio je svih šest postupaka koje je vodio za prekovremeni rad, troškove za hranu i prevoz. On je jedan je od malobrojnih koji javno govore o sporovima sa državom. Nevolja se dugo spremala – godinama je pokušavao da privuče pažnju ministra unutrašnjih poslova. „Pošto nisam dobio nikakav odgovor, zaključio sam da ministar igra ‘košarku’ s mojim pismima, da ih ubacuje pravo u kantu za đubre.“

Svaki policajac mora da podnosi zasebnu tužbu, umesto da vode jedinstven postupak za sve. Sindikati sa kojima je BIRN razgovarao kažu da tužba u proseku košta oko 1000 evra i da će zajedno sa kamatama i advokatskim troškovima to koštati Makedoniju 10-12 miliona evra, Srbiju i do dva puta više. To je, naravno, dobra vest za advokate i sudske veštake koje angažuje država i plaća ih novcem poreskih obveznika. Ako policajac izgubi spor, sam snosi sve troškove.

NOVAC ZA ALEKSANDRA: Zašto se tačno to događa? Makedonsko ministarstvo poriče da postoji problem. Portparol Ivo Kotevski je rekao da su sve zakonske obaveze prema zaposlenima, uključujući isplatu zarada, izvršene na vreme. „Svako ko misli da je prikraćen na bilo koji način može se obratiti sudu“, dodao je. Jedan visoki zvaničnik Ministarstva koji je tražio da ostane anoniman rekao je da su jednostavno ostali bez novca. Neki od njegovih kolega tvrde da je problem nastao zato što su nadležni želeli da krišom uštede novac i nisu očekivali da će ih policajci zaista tužiti.

Policajci u Makedoniji kažu da nikada nisu dobili službeno objašnjenje. Nekoliko policajaca koje smo intervjuisali za ovaj članak podsmevali su se tvrdnjama da je zemlja bankrotirala, s obzirom na to da se u isto vreme rasipao novac na statue u Skoplju, kao što je ogromna bronzana figura Aleksandra Makedonskog, koja je koštala deset miliona evra.

Ni u Srbiji ministarstva unutrašnjih poslova i pravosuđa nisu dostavila tražene podatke ili komentar.

Policajci ne donose olako odluku da se obrate sudu. Mnogi policajci koje smo intervjuisali rekli su da strahuju za svoja radna mesta. Bili su toliko nervozni da su po nekoliko puta zvali da naglase da moraju ostati anonimni. U Srbiji, Miodrag Antonić iz Policijskog sindikata Srbije tvrdi da se vlasti svete onima kojima duguju novac. „Vode psihološki rat protiv nas“, kaže on.

Nikola iz istočne Makedonije ponosno pokazuje odluku koju je sud doneo u njegovu korist 2014, kao David koji je pobedio Golijata. „Kada smo ja i nekoliko kolega odlučili da tužimo državu za 700 evra koje nam je dugovala za prekovremeni rad, naši pretpostavljeni su to brzo saznali. Upozoravali su nas, ‘nemojte posle da molite da vas vratimo na posao’.“ Ostao je na poslu, ali tvrdi da je posle sudskog postupka potisnut na marginu. „Država je najveći poslodavac u Makedoniji, a svi znaju da su političke veze najvažnije za napredovanje ili nazadovanje u karijeri“, kaže on. „Svi imamo decu koju treba hraniti i znali smo da je suđenje s državom mač sa dve oštrice.“ „Među policajcima postoji opravdan strah da će ostati bez posla ako se obrate sudu“, izjavio je Delčev, predstavnik makedonskog sindikata.

„Neke su direktnim pretnjama primorali da povuku tužbe, ljudi su strahovali da će ostati bez posla. Veliki broj policajaca popusti pod takvim pritiskom i odustane. Neki od onih koji nisu odustali smenjeni su sa komandnih mesta.“ On kaže da je očigledno da su brojna otpuštanja i premeštanja na slabije plaćena mesta osveta za podnete tužbe, ali to je praktično nemoguće dokazati.

Portparol Ministarstva Kotevski rekao je da nije čuo za takve slučajeve. „Nemamo zabeležene ili prijavljene slučajeve pretnji uposlenicima koji su podneli tužbe.“ Ognen Jovanovski, advokat iz Skoplja, izjavio je za BIRN da kod policajaca postoji osećaj nesigurnosti, iako se u praksi takvi slučajevi obično okončavaju u njihovu korist. „Ako zaposleni u Makedoniji pokuša da zaštiti svoja prava na sudu, time praktično objavljuje rat poslodavcu“, kaže on.

foto: fonet / ap

MAKEDONCI OBIČNO POBEĐUJU: Sudska dokumentacija koju je prikupio BIRN pokazuje da je 90 odsto makedonskih policajaca koji su tužili državu dobilo presude u svoju korist, ali to ne znači uvek da će dobiti i novac. Mnogi su morali da angažuju izvršitelje za naplatu dugova sa računa Ministarstva. U jednom gradu agilni advokati i naklonjene sudije zabeležili su seriju uspešnih postupaka kojima je postavljen presedan, što je ohrabrilo druge policajce da se obrate sudu.

Stojan Mihov, viši sudija u živahnom studentskom gradu Štipu, kaže da je za dve godine, do septembra 2015, u 1912 ovakvih slučajeva vođenih pred njegovim sudom odluka doneta u korist policajaca. Cela Makedonija ima 12.000 policajaca. „Ti slučajevi su jasni i nije teško doneti odluku. Najčešći zahtevi su isplata zaostalih zarada i troškova za hranu i prevoz. Sud prihvata ove tužbe i donosi odluke u korist tužitelja“, kaže on.

U Srbiji koja ima sedam miliona stanovnika, u odnosu na dva miliona stanovnika Makedonije, uspeh na sudu u velikoj meri zavisi od toga gde živite. Miodrag Antonić bi svoje slobodno vreme verovatno radije trošio na lokalni fudbalski tim koji vodi, ali već pet godina je okupiran sudskom bitkom za 1250 evra koje mu država duguje za prekovremeni rad. „Moj posao je da služim zemlji, da štitim zakon i održavam red, a država nas tretira kao građane drugog reda“, kaže ovaj predstavnik sindikata.

Policajci iz drugih delova Srbije pokretali su tužbe i dobijali sudske odluke u svoju korist, ali to nije bio slučaj sa Antonićem i hiljadama drugih policajaca. „Osećamo se kao pijanci koji se teturaju po sobi i traže izlaz, a sva vrata su zaključana. Osećamo se diskriminisano“, kaže on.

Pošto ne postoji zvanična statistika, sindikat može dati samo procenu broja oštećenih policajaca i iznosa duga, za koji tvrde da se meri milionima evra. Tačan broj pripadnika policije u zemlji drži se u tajnosti iz razloga bezbednosti, kao i Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova, najvećem poslodavcu u Srbiji sa 45.000 zaposlenih.

Policijski sindikat tvrdi da se posle birokratskih izmena od pre nekoliko godina pokazalo da država ne plaća prekovremeni rad još od 2003. i sve isplate obračunava na osnovu zamišljenog broja od 174 sata rada mesečno. Problem je otkriven na osnovu razlika između naknada za noćni i dnevni rad.

Policajci kažu da svaki put kad postave to pitanje, pretpostavljeni kratko odgovaraju da im ništa ne duguju.

LUTRIJA U SRBIJI: Činjenica da neki sudovi presuđuju u korist policajaca pokazuje da to nije tačno, ali čini se da je ishod procesa najviše stvar sreće: izgleda da sve zavisi od toga u kom okružnom sudu predmet završi. U centralnoj Srbiji, u Kragujevcu, Apelacioni sud je većinu odluka doneo u korist policajaca i naložio da im se novac isplati. To nije promaklo Julijani Stepanić Pavlović, advokatkinji iz Antonićeve rodne Loznice, koja zastupa oko 1000 policajaca.

„Napisala sam žalbu isto kao kolege iz Kragujevca – sa istim pravnim osnovom i istim dokazima“, kaže ona. Neki od njenih slučajeva završili su kod jednog sudije iz Loznice, a drugi kod kolege u susednoj kancelariji. Jedan je donosio odluke u korist policajaca, a drugi ih je odbijao. „Ako je zaista zakonito ne isplaćivati zaradu, zašto onda ne tuže one ljude iz Kragujevca koji su dobili svoj novac? Jesmo li mi idioti?“, buni se Antonić. „Da li naše diplome sa Akademije i policijske uniforme vrede manje nego neke druge? Zašto smo mi poseban slučaj?“

Jasminka Vukanović, sutkinja u Apelacionom sudu u Kragujevcu, kritikuje različite sudske prakse. „Tako se povređuje osnovno ljudsko pravo na fer suđenje“, kaže ona. Poseban slučaj je prestonica Beograd, gde sudije upoređuju plate policajaca s platama zaposlenih u drugim ministarstvima i na osnovu toga donose odluku. „Daktilografkinja koja provodi osam sati u policijskoj stanici ne može zarađivati isto kao ja koji svakodnevno rizikujem život“, kaže Antonić.

Problem je dodatno zakomplikovan Zakonom iz 2006. godine, koji propisuje da se sporovi između državnih službenika i države rešavaju u upravnom postupku i ne mogu se voditi pred sudom. Neki sudovi se pridržavaju te odredbe, drugi je zanemaruju. Neki slučajevi su prebacivani između različitih sudova i upravnih organa i po 15 puta, kaže stručnjak za radno pravo Velisav Marković. Advokati koji zastupaju policajce optužuju sudove da namerno otežu postupke za prekovremeni rad i smatraju da nije fer to što njihovi klijenti moraju da plaćaju sudske takse unapred. Čak i ako pobede, isplata se često odlaže zbog sudske revizije iznosa naknade. „To je cirkus. Napravili su sistem koji jasno poručuje – ne pokušavajte da se sudite s državom“, kaže Antonić.

foto: fonet / aleksandar levajković

Grupa advokata iz Beograda se obratila Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu s pritužbom na diskriminaciju, nedosledno deljenje pravde i povrede prava na blagovremeno suđenje. Odgovor još nije stigao. Antonić kaže da će možda organizovati štrajk da bi izdejstvovao rešenje. Policajci zasad rade normalno i niko ne govori o tome da li bi trebalo prihvatati ili odbijati prekovremeni rad. „Država treba da pronađe odgovorne za ovaj haos i natera ih da odgovaraju za to. Treba da nam isplate ono što smo zaradili. Ali sada je i država u začaranom krugu i ne znam kako će iz njega izaći“, kaže on.

Goce Delčev, njegov kolega u Makedoniji, pokušava da podstakne više policajaca da podignu glas zbog uvećanog obima posla usled izbegličke krize i zabrinutosti za bezbednost posle žestokih okršaja sa naoružanim etničkim Albancima iz regiona koje je vlada opisala kao teroriste. Rekao je da je problem toliko ozbiljan da dovodi u pitanje i lojalnost policije. „Pripremamo novu seriju tužbi koje će uzdrmati Ministarstvo još više nego one prethodne. Ko će brinuti za bezbednost države ako država ne brine o svojoj deci?“