Pozovi SB radi dilovanja

Puk’o disk za 1996. godinu! U Slavija banci (SB) predviđaju da će im na računarima pući i ostali diskovi sa podacima poslovanja tokom proteklih godina. Posebno onih na kojima su zabeležene zloupotrebe tadašnjih čelnika banke – od direktora do šalterskih službenika. Kompjuterski stručnjaci kažu da se takvi „kvarovi“ teško mogu dogoditi u iole ozbiljnom računskom centru bez intervencije ljudskog faktora, odnosno namernog brisanja podataka, što je u ovom slučaju blizu pameti: guverner Narodne banke Jugoslavije (NBJ) Mlađan Dinkić naložio je Udruženju banaka Jugoslavije da do 31. marta ove godine sve banke dostave Komisiji za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede, finansija i finansijskog poslovanja banaka: „izveštaje svih pojedinih isplata (ime, prezime, broj štedne knjižice ili računa, iznos isplata izražen u DM) koje prelaze 10.000 maraka, i to od 1. januara 1992. do 28. februara ove godine. Gospodin Dinkić očekuje vaše lično angažovanje…“ piše u dopisu. Guverner izgleda ne zna s kim ima posla i nije upoznat sa činjenicom da se u pomenutim godinama gotovo u svim bankama kralo, a što bankari ne poriču, držeći se opšte prihvaćenog nepisanog pravila: kradi i pusti ostale da kraduckaju zbog mira u kući. Naravno, nije reč o klasičnoj krađi, već o isplatama devizne štednje u vreme kad je to zakon zabranjivao. Izvlačenje traženih podataka iz kompjuterskih sistema banke i dostavljanja Komisiji za ispitivanje zloupotreba značilo bi istovremeno navlačenje omče na vrat onima koji su u bankama nezakonito poslovali. Kao ilustracija može da posluži obrazloženje iz krivične prijave koje je Tužilaštvu 17. marta ove godine podneo donedavni v.d. direktor SB-a Dušan Abramović (postavljen na to mesto posle 5. oktobra) protiv „odgovornih i ovlašćenih radnika Beogradske banke – Slavija banke AD zbog zloupotreba službenog položaja“ (ko drugome ili sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist). Kao dokazni materijal uz krivičnu prijavu priloženi su zapisnici kontrole NBJ-a prekriveni petogodišnjom prašinom, budući da ih niko od nadležnih nije ni pogledao. Tek posle 5. oktobra ugledali su svetlost dana.

PODIZANJE DEVIZA: Pored desetak primera očiglednog kršenja, najčešće Zakona o deviznom poslovanju, u krivičnoj prijavi navodi se i: „isplata stare devizne štednje građanima i radnicima SB-a u periodu kad je NBJ bila zabranila isplate. Postoje indicije da su te isplate obavljene uz proviziju“. Od septembra 1997. do marta 1998. godine, kad je građanima uz važeći pasoš bilo omogućeno da od banke kupe 1000 maraka (1 marka = 6 dinara), u SB-u je svakodnevno iz trezora Beogradske banke bilo dopremano između 70.000 i 200.000 maraka, ali je najviše petnaestak građana dnevno stizalo do šaltera. Ostalim nesrećnicima koji su danima i noćima čekali bilo je saopštavano da deviza više nema. Preostali lavovski deo maraka bio je pravovremeno štekovan negde u banci, uglavnom kod rukovodećih ljudi, a u friziranim finansijskim izveštajima, sa lažnim podacima, prikazivano je da su sve devize prodate građanima. Računica je bila veoma prosta: ako jednog dana u banku stigne 200.000 maraka, građanima se proda 15.000, ostatak kupe, naravno po šest dinara za marku, „ovlašćena i povlašćena“ lica, i prodaju ih na ulici po crnom kursu (u to vreme jedna marka 30 do 40 dinara) po 35 din. za marku. S tim dinarskim kapitalom mogli su narednih dana u banci da kupe ni manje ni više nego 894.167 maraka. Naravno, po šest dinara za marku.

Bankarski genije Borka Vučić objašnjavala je prodaju deviza građanima uz pasoš naporom države da se na ulici smiri crni kurs, iako je i priučenoj bankarskoj službenici bilo jasno da je reč o neviđenoj pljački. Međutim, bankarima je i to bilo malo: „Čelni ljudi SB-a samovoljno su odlučili da građanima uz pasoš prodaju najviše 500 maraka, kako bi što više deviza ostalo da bi se njima manipulisalo. Postoji sumnja, navodi se u krivičnoj prijavi, da su rukovodioci štedno-valutnog sektora u ekspoziturama 700 (u Čika-Ljubinoj ulici broj 8) i 780 (u Srpskih vladara 5) vešto organizujući posao, naočigled svih radnika Banke i javnosti, počinili krivično delo zloupotrebe…“

Sva je prilika da muljanja u bankama nikad neće izaći na videlo: ispostavilo se da zbog razlike u kompjuterskim sistemima (sad se podaci navodno obrađuju na savremenijim mašinama) neće moći da se utvrdi kojim su sve građanima uz pasoš prodate devize od septembra 1997. do marta 1998. godine, odnosno u vreme kad se najviše kralo. A sad je puk’o disk i za 1996. godinu. Zamisao guvernera Dinkića nailazi na opstrukciju na svakom koraku, što je on morao da predvidi, jer ovako sve liči na ćorak. Bankarske ajkule pre će pojesti i diskove i trake nego što će dozvoliti da se podaci obelodane, jer su i sami u kriminalu do guše. Zašto, na primer, Vlada Marković, čovek od poverenja Borka Vučić, sadašnji direktor štedno-valutnog sektora Beogradske banke odbija da SB na uvid dâ spiskove sa podacima građana koji su svojevremeno kupovali devize u SB-u kako bi se uporedila dokumentacija. Dušan Abramović u krivičnoj prijavi objašnjava: „Inspektori policije koji dolaze u SB i vode istragu posao rade veoma traljavo; malo posede, popričaju, popiju kafu i odu, što je razumljivo, jer su mnogi od njih nezakonito podizali devize iz banke. Da ne govorim o ljudima iz Državne bezbednosti i ostalim viđenijim funkcionerima“.

PRODAJA ZGRADE: U SB-u je poznato da je tadašnji ministar pravde Aranđel Markićević bezuspešno insistirao da se nekoj njegovoj poznanici isplate devize za lečenje u inostranstvu. Ipak, posle nekoliko dana napomenuo je nekim čelnicima SB-a da je ta žena uspela da podigne 370.000 švajcarskih franaka, s tim što je uslugu morala da plati sa 33 odsto od dobijenih deviza. Nije zabeleženo da je ministar pravde inicirao krivični postupak. Inače, u to vreme direktor sektora štedno-valutnih poslova SB-a bio je Miloš Smiljanić, trenutno drugi čovek u SB-u, iz čije kancelarije nisu izbijali „ugledni gosti“, sa pozamašnim svotama deviza na računima, kažu u Slavija banci.

U bankarskim krugovima odavno se priča da su Izraelci sa Kipra, preko kojih je jugoslovenski kapital odlazio u „sigurne ruke“, potencijalni kupci SB-a sa sve impozantnom zgradom u Srpskih vladara, što se donekle podudara sa izjavom Borke Vučić od 13. aprila ove godine. Naime, Vučićeva kaže „da Slavija banka ima kupce, ali da vrednost njene zgrade nije 20 miliona maraka, budući da je zgrada pod sudskim sporom koji je pokrenula Ljubljanska banka“. Međutim, Borka Vučić je predvidela, namerno ili ne, nespornu činjenicu da je Ljubljanska banka – Ljubljana još prošle jeseni povukla tužbu kojom je isticala pravo na dva sprata zgrade SB-a. U to vreme, decembar 2000. godine, Jubmes banka ima takozvanu državinu banke, faktički ona je u zgradi SB-a. I to po osnovu ugovora o razmeni poslovnog prostora sklopljenog između Beogradske banke AD, u čijem je sastavu bio i SB do 1. novembra 2000. godine, i Jubmes banke, u čije se prostorije uselila direkcija SPS-a, a sve pod dirigentskom palicom Borke Vučić. Radnici SB-a ostali su tako bez igde ičega sve do postavljanja Dušana Abramovića za v.d. direktora SB-a, koji je sudskim putem uspeo da zgradu vrati vlasnicima, odnosno SB-u. Govoreći o potencijalnim kupcima SB-a i njegove zgrade, Borka Vučić kaže: „Prva ponuda bila je od Nacionalne banke Grčke, ali je taj elaborat pokazao negativne efekte prodaje u tom trenutku; druga je bila ponuda kanadskog partnera, ali su i ti pregovori završeni bez uspeha. Treća ponuda je i danas aktuelna. Reč je o konzorcijumu triju banaka: Japana, SAD i Austrije…“ Gospođa Vučić nije izgovorila kolika je vrednost SB-a i zgrade, niti je opovrgla tvrdnje bankara da je ona odavno Izraelcima prodala i SB i zgradu za 24 miliona maraka. Te devize bile su neophodne za predizbornu kampanju SPS-a, izgradnju deonice puta Beograd-Novi Sad i rekonstrukciju poslovnog prostora „Ušće“ (bivši CK), u čija je tri sprata trebalo da se, po velikodušnoj preporuci genseka SPS-a Gorice Gajević, usele radnici SB-a.

„Vlasnik zgrade Slavija banke biće onaj ko se u nju useli, odnosno onaj ko je Borki Vučić platio milione maraka“, prognoziraju bankari napominjući da će vreme pokazati o kakvom zamešateljstvu je reč.

Na tu temu zanimljiv je indikativan sled događaja u SB-u. Odlukom Upravnog odbora Slavija banke (UO SB), u decembru prošle godine za v.d. direktora bio je postavljen Dušan Abramović, dugogodišnji bankar, odnosno savetnik u SB-u koji je odmah raspisao konkurs za generalnog direktora. Abramović istovremeno pokreće postupak za nadoknadu štete nastale nezakonitim oduzimanjem poslovne zgrade, neplaćene kirije, raznošenjem inventara poklanjanog ili prodatog u bescenje, a pod rukovodstvom Branislava Predića iz Beogradske banke koga je Borka Vučić bila postavila za direktora (dao ostavku odmah posle 5. oktobra).

IZBOR DIREKTORA: Na konkurs za generalnog direktora SB-a javila su se četiri kandidata, među kojima i Dušan Abramović i, na opšte čuđenje, Branislav Urošević, odavno poznat u Beogradu kao Uške. U zakonskoj proceduri i redovnom izbornom postupku UO SB prihvata predlog konkursne komisije, i za generalnog direktora kandiduje Dušana Abramovića. Kandidaturu je UO SB-a prosledio kontroli NBJ-a radi dobijanja neophodne saglasnosti za izbor generalnog direktora. Međutim, 12. februara stigao je nenadani dopis od guvernera Mlađana Dinkića koji misli „da bi za direktora valjalo izabrati Branislava Uroševića“. Otkud sad Urošević koji nije prošao ni prvi krug, odnosno konkursnu komisiju, niti je sa njegovom kandidaturom i priloženom dokumentacijom bio upoznat bilo ko van SB-a, pa ni guverner? Pogotovo što Urošević nema ni dana bankarskog iskustva, ne računajući neke poslove u prošlosti zbog kojih je morao da beži iz zemlje i krije se od Interpola. Doduše, kasnije je bio oslobođen nekih optužbi. Dinkić je preporučio Uroševića objašnjavajući da „ispunjava uslove konkursa“, što bi moglo da se protumači da ostali kandidati, ili neko od njih, nisu ispunjavali uslove, a prošli su konkursnu komisiju koja bi zbog tog propusta morala da snosi krivičnu odgovornost. Biće ipak da je guverner znao zašto forsira Uroševića, ali to očigledno nije za javnost.

Dinkićev dopis bio je zapravo klip u točkove legalnom izboru generalnog direktora i prekretnica u redovnoj proceduri. Dušan Lalić, generalni direktor Direkcije za zakonodavne poslove NBJ-a, tim je povodom rekao: „Mišljenje gospodina Dinkića nema pravno dejstvo, nikoga ne obavezuje i dato je u nameri da na čelo banke dođe drugi stručan čovek kao dugoročnije rešenje.“ Predstavnik pravnog tima G 17 plus pravnik Miodrag Petrović guvernerovo je mišljenje prokomentarisao: „O ovom kadrovskom pitanju gospodin Dinkić misli jedno, a naš pravni tim drugo. To je demokratija. Guverner je, međutim, prekoračio ovlašćenja kad je sugerisao izbor gospodina Uroševića.“ Bilo kako bilo, tek guvernerov dopis izazvao je metež u SB-u jer se kolektiv podelio u dva ljuto zavađena tabora. Vrhunac gužve u SB-u nastao je još 7. marta kad je na sednicu UO SB-a na silu ušla grupa od blizu sto zaposlenih koji su, uz pretnju linčom, naterali Abramovića da na skupu „dâ izjavu o svom povlačenju kandidature za generalnog direktora“. „Hteo sam da razrešim napetu situaciju i sprečim fizički nasrtaj na sebe i članove UO-a“, kaže Abramović. Članovi UO-a pokušali su da diskutuju na temu poništavanja konkursa i raspisivanja novog, što bi bilo u skladu sa legalitetom izborne procedure. Međutim, pod pritiskom pridošlih radnika i pretnjom da niko neće napustiti sednicu dok Urošević ne bude proglašen kandidatom za generalnog direktora, UO je, nekompletnog sastava konkursne komisije, ishitreno ispunio nametnutu želju i kandidovao Uroševića.

„Sve je ovo lakrdija kojoj neću da prisustvujem“, rekao je tom prilikom Predrag Stojadinović, član UO-a i konkursne komisije, koji je u tri navrata bio sprečen da izađe sa sednice.

Rešenjem NBJ-a 393 od 21. marta 2001. godine odbijena je kandidatura Dušana Abramovića uz obrazloženje da nije podneo traženu dokumentaciju (što je inače netačno, prim. aut.) i istog dana pod brojem 394 NBJ je dao saglasnost za postavljanje Uroševića za generalnog direktora SB-a.

Dušan Abramović je pokrenuo spor podnošenjem tužbe Saveznom sudu zbog neregularnog izbora, kao i zbog toga što su NBJ i skupština akcionara SB-a bili u obavezi da odgode usvajanje predloga i proglašenje Branislava Uroševića za generalnog direktora sve do pravnosnažne odluke Saveznog suda.

Uzgred, pouzdano se zna da je Urošević sutradan po postavljenju na čelo SB-a razrešio dužnosti rukovodioca Interne kontrole koja je za četiri meseca, koliko radi taj posao, uspela da razotkrije mnoge prljavštine u SB-u, između ostalih i da su u ekspoziturama SB-a u Pančevu i Smederevu zaposleni uzimali penzije umrlih ljudi kojima su pare na račune i dalje stizale. Pretpostavlja se da je novi generalni direktor procenio da takve stvari nisu za javnost.

BANKARI PROTIV KOJIH SU PODNETE KRIVIČNE PRIJAVE: Zvonko Đermanović, Dragan Stanković, Branko Jovanović, Dragoljub Cvetić (stoje s leva udesno), Milena Novičić, Milomir Spasić i Veljko Škorić (sede s leva udesno)