Povratak za mikrofon

Sudiji Patriku Robinsonu, predsedavajućem tročlanog Sudskog veća koje u Haškom tribunalu sudi bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, mora da nije bilo baš sasvim svejedno kada je prošlog ponedeljka čitao odluku kojom se optuženome, uprkos svemu, vraćaju gotovo sva prava vođenja sopstvene odbrane. U toj odluci pisanoj na prvi pogled sa puno obzira i želje da se ispoštuje tročlano Sudsko veće koje sudi Miloševiću, praktično je opozvano gotovo sve što je to isto veće odlučilo u poslednjih nekoliko nedelja.

Sredinom septembra, kada je Milošević tražio da mu vrate pravo na odbranu, sudija Robinson je, tonom koji prilično zakiva stvari, odgovorio: „Vreme za igre je prošlo, vaše ponašenje je na ivici drskosti i detinjarije, od vas očekujem mnogo ozbiljniji pristup ovom procesu.“ Istoga dana i sličnim povodom, Robinson je u sudnici prvi put delovao kao neko ko ne kontroliše do kraja svoje reči kada je rekao da „samo idiot ne uči na sopstvenom iskustvu“. Njegov kolega, sudija Kvon, istovremeno je upozorio da bi ponovno davanje bolesnom Miloševiću prava da se sam brani značilo zapravo davanje optuženom dozvole da se ubije. A Sudsko veće to nije želelo da dozvoli.

ODRAĐIVANjE OSTAVKE: U danima koji su sledili Milošević je mnogo puta u glavnoj haškoj sudnici uporno ponavljao jednu te istu rečenicu – vratite mi moju odbranu, na šta je sudija Robinson uporno ponavljao jedan te isti pokret rukom, pritiskajući dugme kojim se optuženom isključuje mikrofon i sugerišući utisak da je sa držanjem Miloševićevih govora i povremenim preuzimanjem kontrole u sudnici od strane optuženog zauvek gotovo. I posle toga je reč obično dobijao Stiven Kej, britanski advokat koga je upravo Veće sudije Robinsona početkom septembra odredilo da ubuduće vodi odbranu Slobodana Miloševića, iako se optuženi tome žestoko protivio, a svedoci odbrane masovno počeli da odustaju od dolaska u Hag.

Odlukom Žalbenog veća Haškog tribunala od prošlog ponedeljka (i to s potpisom predsednika ovog suda Teodora Merona) prema kojoj se stvari u ovom sudskom procesu vraćaju na početak – Milošević će imati pravo da sam bira, dovodi i ispituje svedoke odbrane (ma kako on to radio) i ponovo igra glavnu ulogu na sopstvenom suđenju, dok će postavljeni advokat Stiven Kej biti na nekoj vrsti „stend baja“ – sedeće u sudnici i možda ponekad biti u prilici da i sam postavi poneko pitanje.

Ostalo je jedino da se vidi da li bi i koliko Kejova uloga porasla u slučajevima da se Milošević razboli i ne bude u stanju da se povremeno pojavi na suđenju, jer je sporno da li u takvim situacijima uopšte može biti suđenja. Ostalo je doduše da se vidi i šta će uopšte biti sa Stivenom Kejom, koji je 26. oktobra zatražio da se povuče iz ovog sudskog procesa, pre svega iz etičkih razloga jer kao imenovani advokat nije bio u poziciji da ostvari bilo kakvu saradnju sa optuženim niti da uverljivo zastupa njegove interese. Neki od „dobro upućenih“ u zbivanja iza haških kulisa tvrde da je Kejovo povlačenje iz ovog procesa bilo više simbolično nego stvarno – navodno, učinio je to kada je već bilo jasno da Žalbeno veće Tribunala nema kud nego da spasava suđenje Miloševiću tako što će ga proglasiti manje bolesnim i više sposobnim nego do sada da bude sopstveni advokat. Kej će tako u Hagu najverovatnije proći kao nekadašnji članovi ovdašnjih centralnih komiteta – pre nego što mu jednoga dana usvoje ostavku, moraće prethodno da je odradi.

U obrazloženju najnovije odluke Žalbenog veća sudija Meron (čiji posao ionako podrazumeva i određene diplomatske veštine) uglavnom se držao teze – niste u pravu, ali mi se mnogo sviđa kako razmišljate. Tako je Veću sudije Robinsona poručeno da je postojala logička osnova za njihovo zaključivanje kako bi suđenje Miloševiću moglo da potraje nerazumno dugo ili da uopšte ne bude okončano, ali i da se u tom strahovanju preteralo kada je optuženom oduzeto gotovo svako pravo da sam ispituje svedoke. Na jednom mestu se čak kaže da je takvom odlukom napravljena fundamentalna greška, što se prilično poklopilo sa Miloševićevom tvrdnjom da je njegovo opredeljenje da bude sam svoj advokat, u stvari, njegovo fundamentalno pravo. Timu sudije Robinsona takođe se preporučuje da ubuduće „pažljivo kormilari“ između omogućavanja Miloševiću da koristi svoje osnovno pravo da se zastupa sam i obezbeđivanja temeljnog interesa Tribunala za razumno i brzo okončanje ovog suđenja.

DIZGINE OD PAUČINE: Ovakvom odlukom praktično su okončane višemesečne dileme oko nastavka „sudskog procesa stoleća“, čiji dosadašnji tok kao da je određivao neki pijani scenarista, pripomognut doduše i umećem samog optuženog. Suđenju su prethodile duge rasprave o tome da li Miloševiću suditi odvojeno za Kosovo, a odvojeno za događaje u Hrvatskoj i BiH, pri čemu su tada sudije Mej, Robinson i Kvon bili za razdvajanje ovih procesa, da bi na kraju, na insistiranje Karle del Ponte, najviša sudska instanca odlučila da se ovi procesi spoje u jedan, izuzetno dug i komplikovan. Već tada je bilo jasno da će se ući u suđenje u kome će biti izuzetno teško baš u svakom trenutku pomiriti interese pravde i interese optuženog, pokušaje da se organizuje ekspeditivno suđenje i da se ne ugroze najviši pravni standardi koji ovakve procese moraju da prate.

U prvom delu suđenja tužilaštvo je izvelo oko 300 svedoka (nažalost, bilo ih je više što su govorili o Dubrovniku nego o Srebrenici). Zatrpan dokazima, obiljem materijala i tempom suđenja, optuženi Milošević počeo je da popušta sa zdravljem. Tužilaštvo ga je prvo dodatno optužilo da simulira bolest, zatim su prešli na priču da zapravo simulira lečenje i na kraju došli do toga da je toliko bolestan i da toliko ne poštuje Sud da ne može sam da se brani. Predsedavajući sudija Mej (prvi je na početku izrazio strahovanje da bi proces koji bi potrajao duže od dve godine počeo možda da gubi smisao) u međuvremenu je umro, dizgine suđenja preuzeo je sudija Robinson, kome su sa svih strana počeli, izgleda, da prigovaraju kako on u stvari drži dizgine od paučine, a da je Milošević taj koji je za sebe uzurpirao pravo da određuje tempo u sudnici i dalji tok suđenja. Tako se i stiglo do Stivena Keja kao imenovanog advokata, koji je sam priznao da nije u stanju da okupi svedoke i zastupa interese odbrane (pozvao se na etičku problematičnost sopstvene pozicije baš u trenutku kada su mu odavde iz Beograda poručivali da zbog Miloševićevog sabotiranja dosadašnjeg toka procesa ne bi trebalo da ima bilo kakve etičke dileme oko posla koji su mu dodelili). I onda su prošlog ponedeljka, odlukom Žalbenog veća Tribunala, stvari vraćene na početak. Milošević nastavlja da se sam brani, a svedoci koji su iščekivali takvu odluku sada bi trebalo da se pojave u Hagu. Glavna haška tužiteljica Karla del Ponte odmah je izrazila bojazan da bi optuženi Milošević mogao ponovo da pokuša „da stekne prednost time što će biti u prilici da sam odlučuje da li će i kada dolaziti u sudnicu“. Mnogi zapadni mediji i međunarodni posmatrači ovog sudskog procesa označili su to vraćanje na početak (uz napomenu da je u nastojanju da suđenje postane ekspeditivnije izgubljeno još nekoliko meseci) kao veliku „pobedu optuženog“. O toj „pobedi“ ovih dana pišu i govore i mnogi od onih koji od početka suđenja inače smatraju kako Milošević u Hagu ima neuporedivo manje šansi da išta dobije nego što bi to imao u bilo kom kazinu na svetu.

Odluka Žalbenog veća je definitivna i stoga definitivno otpada i scenario suđenja za koji se nedavno zalagao tužilac Džefri Najs‚ zaključivši da pošto Miloševićevi svedoci ne žele da dođu u Hag, proces može biti okončan i bez njih jer je tužilaštvo do sada dovoljno ubedljivo ilustrovalo sve tačke optužnice. Teoretski, tako nešto bilo je sasvim moguće, ali je svima u Sudu (pre svih predsedniku Suda Teodoru Meronu) bilo jasno da bi takvoj presudi malo ko verovao bez obzira na dosadašnju ubedljivost dokaza. Ništa manje problematična nije bila ni druga opcija nastavka suđenja po kojoj je trebalo primorati svedoke da u Hag dođu preko obavezujućih naloga gde bi svedočili i protiv svoje volje.

Iako su mnogi već objavili kako je Milošević u ovom slučaju „pobedio“ i kako bi njegovom karakteru bilo svojstveno da sudiji Robinsonu prilikom prvog sledećeg susreta kaže – od vašeg Veća očekujem ozbiljniji pristup ovom procesu, na strani bivšeg predsednika SRJ mogao bi se izmeriti i sasvim jasan gubitak. Odlukom Žalbenog veća izgubio je gotovo svaku mogućnost da ubuduće govori kako ovo suđenje nije fer, ili da ponavlja kako Tribunal nema hrabrosti da čuje njegovu istinu i njegove svedoke. Miloševiću sada predstoji prilično ozbiljan posao da dovede u Hag svedoke koji se ne bi isključivo divili njegovom liku i delu. Istovremeno, ponovo je dobio priliku da u sudnici nastupa previše ambiciozno i ponekad možda zaigra i preko svojih moći jer mu je i definitivno, osim optuženog, priznat i status sopstvenog advokata. Za takve su sudnicama (ma na kojoj strani sedeli) neretko se figurativno kaže – ako mu ostaviš dovoljno konopca, sasvim je moguće da će se sam obesiti.