U Budimpešti je 3. jula svečanim zasedanjem Dunavske komisije na ministarskom nivou, obeležena 150. godišnjica ugovornog, evropskog regulisanja slobodne plovidbe Dunavom. Opsednut kosovskim nevoljama Srbije, naš ministar inostranih poslova Vuk Drašković je, usput, ovaj politički samit iskoristio da lobira za naš plan kompromisa za Kosovo i Metohiju. Prema izveštajima u našim medijima, Drašković je to činio više nego što se posvetio generalnim političkim šansama koje Srbiji pruža okolnost da je veoma bitna članica Dunavske komisije i da, posle svega, ponovo, od "izlaza na Dunav", u geostrateškom smislu i nema ništa drugo
Istina, Drašković je u svom pozdravnom govoru na ovom skupu istakao privrženost Srbije evropskim nastojanjima da Dunav postane doista reka koja ujedinjuje i zbližava evropske zemlje i poletno je pozvao sve prisutne na novembarsku ministarsku konferenciju u Beogradu posvećenu modernizaciji Dunavske konvencije.
Ta velika šansa Srbije, što je na važnom delu evropskog Koridora 7 (Dunav), ove godine ima nekoliko dodatnih povoljnih sticaja – da je predsednik Dunavske komisije sa trogodišnjim mandatom, od prošle godine, naš čovek, ambasador Mile Božinović (koji je i predsedavao svečanom skupu), te da je Beograd određen kao mesto buduće međunarodne konferencije o kojoj je govorio i ministar Drašković. Nažalost, realna je mogućnost da se ova konfenercija ponovo odloži, jer još nisu diplomatski „ispegalani“ svi različiti interesi država članica, ali ovoga puta, izgleda, Srbija je tome najmanje kriva.
Dr Dejan Janča, donedavno naš stalni predstavnik u Dunavskoj komisiji (2001–2005) za „Vreme“ ističe da je za njegovog mandata u ovom visokom telu, koje sada okuplja 11 pribrežnih zemalja, konkretizovana inače već deceniju stara inicijativa za reviziju stare Dunavske konvencije i da je upravo on imao zadovoljstvo da predloži da se ta revizija izvede u Beogradu, tamo gde je 1948. godine ovaj, važeći multilateralni dokument i usvojen.
TRŽIŠNA UTAKMICA: Po mišljenju dr Janče, revizija Dunavske konvencije je potrebna iz više razloga, a pre svega zbog toga da se njome omogući veća slobodna tržišna utakmica na Dunavu, pošto je stari sporazum u značajnoj meri sužavao načelo slobodne plovidbe najvećom doista evropskom rekom, deklarisano još Pariskim ugovorom iz 1856. godine (ta 150. godišnjica se sada obeležava), jer je obalskim zemljama ostavljao neograničeno pravo da samostalno regulišu režim pristanišnih usluga, protokola utovara i istovara i tarifa usluga – a to je sigurno i jedan od razloga što se transportni kapacitet Dunava koristi samo sa oko devet odsto (dok se, na primer, koristi 85 odsto kapaciteta Rajne).
U telefonskom razgovoru za „Vreme“ sa ambasadorom Miletom Božinovićem raspitivali smo se i o trenutno najaktuelnijim diplomatskim manevrima oko Dunavske komisije i Konvencije. Božinović još preciznije objašnjava dva osnovna razloga zašto se priprema pomenuta revizija. Zapravo, Evropska unija (čije trenutne i izvesno buduće članice sada imaju većinu u Dunavskoj komisiji) ima veoma velik interes da i sama uđe u Dunavsku komisiji (pored članica EU-a), ali je pri tome zainteresovana da se sa sistema donošenja samo neobavezujućih preporuka, pređe na sistem donošenja obavezujućih pravnih akata, jer ima interes da u svojim strateškim transportnim planovima otvori prostor za uspostavljanje jedne panevropske mreže rečnih vodenih puteva sa sličnim (ako ne i istim) režimom i standardima plovidbe i pretovara – jer se svi ostali vidovi transporta sudaraju sa bitinim ograničenjima ili su mnogo skuplji (teško se dolazi do dozvola za nove trase autoputeva, propusna moć železničke mreže je nedovoljna, a cevovodi su veoma osetljivi na političke promene).
I DRUGE ZEMLJE: Drugi krupan razlog za reviziju beogradske Dunavske konvencije je u tome što je Dunavska komisija već prihvatila molbe za punopravno članstvo Francuske i Turske (dakle nepribrežnih zemalja), kao i to da se broj zvaničnih posmatrača rapidno povećava (na primer, Češka je već dobila taj status, a Crna Gora je već podnela molbu). Ergo, Dunav se vraća izvornim načelima Pariskog ugovora iz 1856. godine i valja stvoriti pravne pretpostavke da on u budućnosti, sa kanalom Rajna–Majna–Dunav, a možda i sa osposobljavanjem Morave za plovidbu i izgradnjom kanala do Soluna – i bukvalno postane rečno-transportna kičma Evrope. (Neke od stavova Božinovića o značaju evropskih inicijativa i značaju „dunavske renesanse“ za Srbiju, čitalac može pročitati u okviru koji dajemo uz ovaj tekst.)
Sve ove inicijative, naravno, prate i izvesne kontroverze, a slobodni smo da skiciramo samo nekoliko njihovih uzroka. Neki se plaše da EU revizijom Konvencije ne preuzme i „komandu“ Dunavom. Drugi, poput Ukrajine i Rumunije, nikako da se nagode da li Konvecija treba da obuhvati i severni krak dunavskog ušća u Crno more (sada je pod režimom slobodne plovidbe samo srednji), što veliku ukrajinsku rečnu flotu (nasleđenu od SSSR) čini nedovoljno uposlenom. Ukrajina, pri tome, još zazire i od nove standardizacije plovila na Dunavu, jer je njena flota prilično zastarela, a Rusi opet guraju ideju revizije, pod uslovom da se prihvati i njihov novi sistem samohotki (Rusija više geografski nije na Dunavu, ali je jednim specijalnim aranžmanom sa Moldavijom ostala članica Dunavske komisije). Ima još problema i oko, naizgled, manje važnih stvari. Na primer, zvanični jezik Dunavske konvencije prvo je bio francuski, pa i ruski, pa i nemački – a sada neki traže da to postane i engleski (ali ne svi) itd. Diplomatskih problema, kao i različitih interesa, kod svakog multilateralnog sporazuma, dakle, ima mnogo – ali evropski interes, i EU-a i svake podunavske države zasebno, verovatno će nadjačati sve te prepreke u dogledno vreme. Uostalom, tako je, pre ili kasnije, uvek bilo tokom proteklih 150 godina.
ISTORIJA KIČME: Kad je izvanredno zanimljiva istorija Dunavske konvencije u pitanju, treba se podsetiti na nekoliko ključnih razdoblja. Prvo treba imati u vidu da je Pariski ugovor 1856. godine gotovo nametnut Turskoj, posle Krimskog rata, kada je Rusija bila potisnuta sa ušća Dunava. Caristička Rusija je, prethodno, prilično tehnički zapustila ušće Dunava, a pri tome je dugim karantinima i visokim dažbinama zapravo zaustavila promet iz Dunava u Crno more, kako bi sve poslove usmerila ka svojoj luci u Odesi. Austrija, opet, pošto je prethodno kontrolisala plovidbu Srednjim Podunavljem, nije bila oduševljena evropskim uplitanjem, pa je problem s ušćem Dunava pokušala da reši bilateralnim sporazumom sa Rusijom (1840). No, tada su, združenim pritiskom, evropske sile praktično zavladale ušćem Dunava, jer su stvorile dve komisije: Evropsku komisiju za Dunav (u kojoj su učestvovale Austrija, Francuska, Pruska, Rusija, Sardinija, Turska i Velika Britanija) i Obalsku komisiju (u koju su ušle pribrežne zemlje, uključujući, preko komesara, i vazalne balkanske kneževine: Srbiju, Vlašku i Moldaviju). Evropska komisija je imala vlast na ušću (koju su pomagala dva „laka ratna broda“), a Oblaska komisija je bila zadužena za ostale delove Dunava. No, ova druga komisija je takođe gledala svoj interes, pa je sloboda plovidbe ograničena tako što su samo pribrežne zemlje mogle voziti robu između dva pristaništa na Dunavu, a druge su bile slobodne da plove samo ako nešto voze do mora ili sa mora. Uz to, ta prva „konvencija“ dozvoljavala je slobodu plovidbe rastegljivom rezervom „u pogledu trgovine“.
Nakon Berlinskog kongersa 1878. (kada je i Srbija postala nezavisna) Evropska komisija je proširila svoju vlast uzvodno do Galca (od mora), a Srbija je obavezana da dozvoli Austro-Ugarskoj kopanje Sipskog kanala na Đerdapu (Srbija je sa Ugarskom o tome zaključila zaseban ugovor, pa je kanal prokopan do 1896. godine, a Mađarska je imala pravo naplate prolazne takse, da bi pokrila troškove prokopavanja). Na Londonskoj konferenciji vlast Evropske komisije produžena je nadalje, od mora do Braile, ali je kontrola sužena samo na srednji rukavac ušća (Rumunija na tom delu svoje teritorije nije imala gotovo nikakva ovlašćenja na Dunavu).
KONTROLA: Posle Prvog svetskog rata „Versajska Evropa“ ustanovila je načelo da je plovidba Dunavom slobodna od mora do Ulma, a mogle su se naplaćivati samo one takse koje pokrivaju stvarne troškove održavanja plovnog puta. No Evropska komisija je zadržala vlast nad ušćem Dunava do Braile, a formirana je Međunarodna dunavska komisija za tok od Ulma do Braile. Iz Evropske komisije su izbačene Nemačka, Austro-Ugarska i Turska, kao u ratu poražene zemlje.
Jedan od najznačajnih dokumenata u istoriji regulative na najvećoj evropskoj reci bio je Statut Dunava, donet 1921. godine u Parizu. Najznačajnije je što je ovaj dokument slobodu plovidbe proširio i na kabotažu i što je dao velika prava i nepribrežnim zemljama. No, tada se pobunila Rumunija, tražeći povratak jurisdikcije nad delom Galac–Braila. Izašlo joj se u susret tek Sinajskim sporazumom (1938).
Hitler je 1940. godine stvorio Dunavski rečni savet sa sedištem u Bratislavi, u koji su, opet, ušle samo neke od pribrežnih zemalja, među njima i Kraljevina Jugoslavija. U taj savet nije primio zapadne i nepribrežene države.
Napokon, posle Drugog svetskog rata, Jugoslavija je „u ime velikih sila“ sazvala u Beogradu, 30. jula 1948. godine, zemlje zainteresovane za slobodnu plovidbu Dunavom, a glavni čovek ove konferencije bio je Milan Bartoš. Kako su Francuzi, zajedno sa Britancima i Amerikancima, insistirali na potpunoj slobodi plovidbe i na održanju stečenih prava i produžetku važnosti Dunavskog statuta, Bartoš je sa konferencije izbacio predstavnike ovih zemalja, a Austrija i Nemačka, mada pribrežne zemlje, pošto u to vreme još nisu bile potpuno revitalizovale svoj državni status, takođe su bile isključene.
Tako je, nažalost, Dunavska konvencija, usvojena u Beogradu (koja je praktično još na snazi) bila u velikoj meri u znaku projekta koji je podnela Staljinova pravna ekipa, a ona je „vratila“ Dunav u ruke pribrežnih zemalja i „otresla se imperijalističkih ograničenja“. (Zanimljivo je da su tadašnji srpski pravnici podržali ovaj projekat, mada su Staljinova „kritička pisma“ Titu već bila stigla na Dedinje, u junu.) Ispostaviće se kasnije da to Dunavu i svim tim zemljama nije donelo očekivane koristi, a velika evropska reka je dobrim delom postala „istočnoevropska reka“. Sada je na dnevnom redu da Dunav i Dunavska komisija otresu sa sebe i poslednja nekadašnja hladnoratovska obeležja i da Dunav doista postane evropska prednost svih zemalja koje izlaze na njegove obale.
Dunav, taj moćni, za večnost stvoreni svedok evropskog jedinstva i kontinuiteta, zaslužuje da mu se pre svega posvetimo iz ugla očuvanja i unapređenja njegovih potencijala magistralnog plovnog puta i saobraćajne i privredne okosnice centralnog dela našeg kontinenta. Dunavska komisija je tome dala značajan doprinos i to će činiti i ubuduće
Šta joj je ubuduće činiti? Jedinstvena mreža evropskih plovnih puteva je strateški cilj koji će nas zaokupljati narednih decenija. To je onaj epohalni projekat koji će pojačati infrastrukturnu, saobraćajnu, privrednu, a time, zajedno sa drugim organski srodnim, paralelnim projektima, i političku i kulturnu harmonizaciju našeg kontinenta. Rečne komisije, taj vitalni, nekad jedva primećeni beočug koji ne popušta, tome će dati svoj doprinos.
Evropska unija je svojim projektom Naiades dala model izbalansiranog pristupa ciljevima razvoja unutrašnjih plovnih puteva na duži i kraći rok. Ovaj dokument je model prema kojem ćemo se svi orijentisati. On je izbalansiran i zato što nikome, bio on u EU-u ili ne, ne zatvara vrata, nego svima, na jedan realističan način, koji nije bez hrabrosti za vizije, nudi ruku saradnje. Podsećam da ovaj plan govori o budućoj nezamenljivoj ulozi „delotvornih rečnih komisija“.
Jedna od omiljenih novijih krilatica glasi da je integracija Evrope počela na Rajni, zbližavanjem zemalja na njenim nekada tako nemirnim obalama, a da ne može biti dovršeno bez zbližavanja podunavskih zemalja, među sobom i sa ostatkom kontinenta. Taj proces će u Jugoistočnoj Evropi ići svojim posebnim putem, ali je, po svemu sudeći, ireverzibilan. Već danas je u beogradskom pristaništu mnogo brodova iz Holandije koji su tu doplovili iz Severnog mora, a potom preko Rajne i kanala Rajna–Majna uplovili u Dunav. Sva je prilika da će transverzala Roterdam – Crno more, o kojoj još uvek jedva da se govori, postupno prerasti u arhetip novog evropskog identiteta. Kako god o svojoj situaciji danas mislili, mi smo deo toga procesa koji nas svojom snagom i sadržinom vuče ka matici događaja.
Tokom prošle godine učinjeno je nekoliko koraka koji bi mogli artikulisati i konkretizovati našu, srpsku predstavu o Dunavu kao regionalnoj razvojnoj šansi. U završnu fazu ulazi izrada „Master plana“ o našem delu Dunava. Sredstva za izradu plana obezbedila je Evropska unija, a realizacija je poverena jednoj iskusnoj i međunarodno priznatoj holandskoj firmi. U njemu se, prvi put, sistematski obrađuju najvažnije činjenice i podaci o našem delu Dunava i bliže objašnjava u kom pravcu bi, u naredne dve decenije, trebalo usmeriti naše razvojne planove. Značaj dokumenta je u tome da se oslanja na opšteprihvaćenu metodologiju ovakvih istraživanja, da o našem Podunavlju govori jezikom koji je uobičajen u EU-u i da u prvi plan iznosi one činjenice koje bi mogle interesovati naše strane poslovne partnere.
Važeća Dunavska konvencija usvojena je 1948. godine na međunarodnoj konferenciji u Beogradu, gde se čuva original ovog dokumenta. U međuvremenu se pristupilo modernizaciji Konvencije, a jedan od sastanaka Pripremnog komiteta za reviziju Konvencije održan je krajem septembra 2005. godine u Beogradu. Već je doneta odluka da će Beograd, krajem 2006. godine, biti domaćin ministarske konferencije posvećene usvajanju revidirane Konvencije i da naš glavni grad ostaje njen depozitar.
Podunavlje je jedan ozbiljan test naše političke zrelosti i prilika da se, jednim drugačijim političkim mentalitetom i otvorenošću za nove evropske horizonte, predstavimo kao država koja zna čime raspolaže i kako da sa time postupi. Naše predsedavanje Dunavskoj komisiji pokazuje, između ostalog, da nam se kao državi i diplomatiji veruje da ovu dužnost možemo obaviti korektno i profesionalno, i to u kritičnom prelaznom razdoblju kad ova organizacija treba da donese svoj novi ustav. Beogradu, smatramo takođe, pristaje da se i na neki još konkretniji i prepoznatljiviji način identifikuje sa svojim evropskim rekama – da bude sedište neke od budućih sveevropskih ustanova o rečnom saobraćaju, da ponudi infrastrukturu za podunavski poslovni centar i da bude sedište jedne jake podunavske kulturne manifestacije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
