Povratak sa garancijom

Posle svega, ispade eto da je svima nedostajala. Tek pošto se 31. maja opet pojavila na naslovnim stranicama, postalo je jasno da je bez Mirjane Marković Srbija zapravo jedna dosadna zemlja. Čim je, dakle, obznanjeno kako je ukinuta Interpolova poternica za skoro već zaboravljenom M.M., svi su dobili svoju šansu: političari su konačno valjanim argumentima mogli da krenu u rasprave o međustranačkim dogovorima; pravosuđe je konačno moglo da prikaže i pokaže svoje pravo lice i naličje; bračni par Drašković je posle dužeg vremena opet mogao da zablista u poetičnosti. S druge strane, večito nezadovoljna i gunđanju sklona javnost, posle višegodišnje pauze konačno je dobila mogućnost da svoj bes usmeri na staru, dobro poznatu adresu – uprkos stalnoj navali afera, skandala i problema, ispostavilo se da još jedino dama s cvetom u kosi može da istinski prodrma razočarane petooktobarske udarnike.

OD CICE DO POTERNICE: Storija o poternici počela je zapravo još 7. novembra 2001, kada je pokrenuta istraga zbog sumnje da je M.M. bivšeg genseka republičke vlade Živku Knežević Cicu podstrekivala na zloupotrebu službenog položaja naloživši joj da dodeli stan izvesnoj Iloni Pešić, dadilji Marka Miloševića juniora. Posle brojnih nezvaničnih i zvaničnih verzija o načinu dodele spornog stana, posle niza sumanutih objašnjenja i komentara, suđenje je trebalo da počne 13. marta 2003. No, kako se M.M. tada nije pojavila u sudu (navodno zbog posete suprugu u Hagu), ročište je odloženo za 17. april. Tog 17. aprila sudnica je opet ostala bez glavne zvezde, tužilaštvo je saopštilo da je dotična još 21. februara napustila zemlju i sve je završeno tako što je raspisana poternica, određen pritvor i što je postupak protiv M.M. razdvojen od postupka protiv ostalih optuženih čelnika bivše vlasti.

O M.M. se posle toga malo znalo: navodno, nalazi se u Rusiji; navodno, viđena je u šopingu; navodno, živi kod sina Marka u elitnom moskovskom naselju Barviha. Ono što će tek kasnije izaći na videlo jeste činjenica da se aktuelna vlast ponašala u najmanju ruku čudno po pitanju M.M. Kada je u avgustu 2004. počelo da se priča o mogućem povratku najpoznatije srpske poetese i političarke, novinari „Kurira“ su u policiji saznali da su svi podaci o M.M. i njenom sinu Marku proglašeni za tajnu, da ambasada SCG u Moskvi nije primila nijedan dopis kojim bi se tražilo utvrđivanje njihovog prebivališta, kao i da ambasadi nije stiglo nikakvo obaveštenje da je za gđom Marković i gospodinom Miloševićem raspisana poternica. Do dana današnjeg ostaće nejasno da li su nadležni već bili upoznati s njihovim prebivalištem ili ih to prosto nije zanimalo – koju god verziju da prihvatimo kao tačnu, ostaje činjenica je da je neko u slučaju M.M. prekršio važeće zakone ili bio instruiran da ih prekrši.

Kako bilo, taj neko dobro je obavio posao i obezbedio manevarski prostor za sve što će uslediti. Dve godine bile su sasvim dovoljne da se M.M. i njenom suprugu vrati nezakonito stečena vila u Užičkoj koja im je privremeno oduzeta; da se proces protiv njenog sina u Požarevcu „zaglavi“ (po svoj prilici u njegovu korist); da se njenoj snaji pruži mogućnost da suznih očiju ispriča kako u Miloševićevo vreme „niko nije ubijen“; da se postepeno zaboravi na sve ono što je Srbiju snašlo u vreme dok je poetesa jednom rukom pisala o cvrčku koji „samo živi i peva“ a drugom pokazivala one koji moraju da budu (politički ili fizički) likvidirani. Svojevrsna priprema terena za povratak M.M. obavljena je i putem medija – prvi naslovi tipa „Mira se vraća!“ počeli su da se pojavljuju još tokom leta 2004, a od strane nadležnih niko se nije udostojio čak ni da ih prokomentariše.

TAJMING: Vest o ukidanju poternice za Mirjanom Marković objavljena je u utorak 31. maja 2005. Šta je tu čudno? Pre svega, čudno je to što je ista stvar mogla da se razglasi i čitavih mesec i po dana ranije: advokat Zdenko Tomanović je još 14. aprila podneo predlog za ukidanje poternice (garantujući prisustvo svoje klijentkinje na sudskom pretresu 15. septembra), Republičko javno tužilaštvo se s tim predlogom saglašava, daje obavezujuće uputstvo Okružnom javnom tužilaštvu i već 15. aprila Okružni sud donosi odluku o povlačenju poternice. Na pitanje „Vremena“ zašto se s tom informacijom toliko čekalo, portparol Okružnog suda Ivana Ramić kaže da je reč o sticaju okolnosti: „Jednostavno, mediji su tek sada došli do toga i to im je bilo zanimljivo.“ Što se tiče Okružnog suda, ovo objašnjenje zvuči prilično logično – ni taj ni bilo koji drugi sud nije u obavezi da obznanjuje detalje o svakom procesu, sve dok se o određenom slučaju ne postave određena pitanja.

No, imajući u vidu način produkcije vesti u Srbiji i datum objavljivanja informacije o ukidanju poternice, stvar dobija potpuno drugačije i pomalo jezive dimenzije. Naime, ni 24 časa kasnije posle informacije o poternici, 1. juna 2005, objavljeni su snimci ubistva šestorice srebreničkih mladića, a sledećih dana pristigli su još neki snimci iz iste filmske produkcije. Umesto slučajem M.M., kojim bi se svakako bavila, javnost se (potpuno očekivano i potpuno prirodno) ipak najviše bavila masakrom koji je mogla da gleda sopstvenim očima. Umesto objašnjavanjem razloga za ćutanje o prebivalištu M.M., o razlozima za traljavu, tj. nepostojeću, potragu za njom, vlada se sledećih dana bavila šepurenjem zbog hapšenja ratnih zločinaca. Umesto na vrhu naslovnih strana, gde bi svakako bila u „normalnim“ okolnostima, M.M. se tako smestila negde na njihovo dno.

Slabiji publicitet svakako će poslužiti njenom slučaju, ali je potpuno jasno da on nije rezultat sticaja okolnosti: neko je dobro promislio kad bi i kako tu informaciju trebalo pustiti i isto tako dobro zaključio da slučaj M.M. ima šanse za kakvu-takvu tajnovitost tek u konkurenciji s ubistvom uživo. Naravno, velika misterija u vezi s ovom pričom jeste da li je taj Neko pre svega vodio računa o interesima same M.M. ili o interesima aktuelne vlade. Naime, imajući u vidu da su raniji predlozi Zdenka Tomanovića za ukidanje poternice odbijani, nametnulo se logično objašnjenje da je pristanak tužilaštva ovog puta obezbeđen zahvaljući političkim dilovima – odluka o ukidanju poternice pala je baš u vreme najžešćih rasprava o tome da li će socijalisti podržati aktuelnu vladu, a tačno mesec dana po njenom ukidanju socijalisti su vladu podržali. Ovih dana, teorije o tom slučaju više su nego brojne, ali se svode na jednostavan model: Ivica Dačić, Milorad Vučelić i ostala družina decidno tvrde da su vladu podržali samo zbog njenih „dobrih rezultata“, dok opozicija tu priču demantuje i kao adut izvlači upravo slučaj M.M. Kako bilo, da je informacija o ukidanju poternice objavljena sredinom aprila a ne početkom juna, čini se da bi politička b(r)uka bila mnogo veća – ovako, rasprave o poverenju vladi nije ni bilo, socijalisti do mile volje mogu da objašnjavaju i da se pravdaju, a svi ostali da isto tako do mile volje optužuju i upiru prstom. Zahvaljujući srebreničkim leševima, teorije o političkom dogovoru jednostavno su ostale u drugom planu.

TIŠINA: Osim perfektnog tajminga, slučaj M.M. ispunio je i drugi (u Miloševićevo doba takođe obavezan) dramski efekat – mističnost do samog kraja. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak 7. jun) o detaljima garancije koju je dao advokat Zdenko Tomanović i razlozima zbog kojih je ona prihvaćena ne zna se ništa više nego što se znalo pre nedelju dana. U razgovoru za „Vreme“ portparol Okružnog suda Ivana Ramić ponavlja ono što je već navođeno u medijima, precizirajući da je za sud ključno jedino da se Mirjana Marković pojavi na zakazanom septembarskom pretresu: „Advokat Tomanović obavezao se sudu da će obavestiti svog klijenta, i sud sada smatra da je obaveštenje o pretresu uredno dostavljeno i da je okrivljena uredno pozvana. On se na to obavezao, a tužilaštvo se s tim saglasilo, što je za nas i poenta čitave priče.“ Ona takođe potvrđuje da je nalog za pritvor i dalje na snazi i da bi, na osnovu njega, gospođa Marković trebalo da bude lišena slobode čim stupi na teritoriju Srbije. „Pritvor je najstroža mera za obezbeđenje nečijeg prisustva na suđenju. U trenutku kada se ta osoba pojavi na pretresu, pritvor se ukida“, kaže Ivana Ramić. Koliko god šturo izgledale ovakve informacije, one su zapravo i jedine konkretne činjenice koje se tiču ukidanja poternice – tužilaštvo je tokom svih ovih dana ostalo nemo, a advokat Zdenko Tomanović kao da je u zemlju propao. Inače, više nego spreman na saradnju s medijima, ovog puta nije dao nijednu izjavu, komentar ili objašnjenje. Na višednevne pozive i poruke „Vremena“ takođe nije odgovorio, a sekretarica u njegovoj beogradskoj kancelariji objasnila je da je on u Hagu, da su mu sve poruke prenete, da je obavešten, ali da je „zaista u velikoj gužvi“. Zahvaljujući Tomanovićevom ćutanju, ni nedelju dana posle objavljivanja vesti o povratku M.M. ne zna se mnogo toga: između ostalog, kakve su garancije pružene, da li je M.M. obaveštena o mogućnosti da bude pritvorena, gde se krila dve godine. Konačno, ostaje nepoznato čak i kako će njegova klijentkinja ući u zemlju. Prema nezvaničnim informacijama, ona u ovom trenutku ne poseduje čak ni pasoš koji joj je, navodno, oduzet tokom akcije Sablja. Takođe navodno, ona je pasoš preko posrednika poslala u Srbiju na viziranje, a nadležni su ga tada zadržali do daljnjeg. Ipak, imajući u vidu druge brojne nepoznanice, kao i činjenicu da je njen sin onomad imao čak šest putnih isprava, čini se da je problem s pasošem istovremeno i najmanji problem. Ako već odluči da se vrati, M.M. će se vratiti, s pasošem ili bez njega.

ZLOČIN I KAZNA: Kad se sve konačno sabere i oduzme, čini se da je pred predsednicom Direkcije JUL-a manje-više sjajna budućnost. Imajući u vidu trenutnu poziciju socijalista, odnosno mogućnost da pregovaraju i ucenjuju koliko im volja, njene šanse da se izvuče s nekom minornom uslovnom kaznom prilično su velike. S druge strane, imajući u vidu „zločin“ za koji je optužena, šanse za potpuno oslobađanje još su veće: pravosudni sistem koji je onolikim Bojićima i Kertesima oprostio milione maraka i bezbroj zloupotreba službenog položaja, koji je onolikim Bagzijima i Makinim grupama oprostio ubistva i pokušaje ubistva, vrlo lako će M.M. oprostiti neki tamo dvosoban stan (koji pritom nije ni na Senjaku ni na Dedinju). Konačno slobodna ili uslovno slobodna, M.M. će na miru moći da se posveti pisanju knjiga i kolumni, brizi o unuku Marku, druženju sa voljenom snajkom i obilascima pritvorske jedinice u Ševeningenu. Osim vile u Tolstojevoj, na raspolaganju će joj biti i vila u Užičkoj, imanje u Požarevcu i penzijica.

O tajnovitosti ukidanja poternice, čudnom tajmingu objavljivanja te informacije, eventualnim dogovorima koji su sklopljeni s aktuelnom vladom, tada više neće govoriti niko. Baš kao što danas niko više ne pominje sve one nove vrste cveća koje je poetesa primećivala dok su vojnici i paravojnici njenog supruga harali prostorima bivše Jugoslavije; baš kao što se retko ko seća da je priču o svom lepom i pametnom sinu ispričala u vreme kada su leševi nečijih tuđih sinova bacani u kolektivne grobnice; baš kao što se na prste jedne ruke mogu prebrojati oni koji podsećaju da je stil novinskog članka koji je najavio ubistvo Slavka Ćuruvije neodoljivo podsećao upravo na M.M.

U antologiji sramotnih stvari koje je dopustila postpetooktobarska vlast vidno mesto zauzeće činjenica da je žena čije se ime pojavljuje u kontekstu svakog kriminalnog ili zločinačkog dela od 1990. do 2000. na kraju optužena za podstrekivanje na zloupotrebu službenog položaja. Poternica, njeno ukidanje, Tomanovićeve garancije, dogovori oko podrške socijalista vladi… sve su to samo nebitne epizode u serijalu nonsensa poznatog kao „Znamo sve, ali nemamo dokaze“. Serijal se, dakle, nastavlja. A i glavna zvezda uskoro stiže.