Od kada je obnovljeno višestranačje u Srbiji, problem oko vraćanja imovine koja je posle Drugog svetskog rata oduzimana po raznim osnovama: konfiskacijom, eksproprijacijom, nacionalizacijom i sekvestracijom, prebacivan je kao vruć krompir iz ruke u ruku. Ali, otkako se o tome javno govori, sem velikih reči o pravu, pravdi i obećanjima da je ispravljanje ove "istorijske nepravde" prioritet prioriteta, nije učinjeno gotovo ništa. U svom ekspozeu Skupštini, predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavio je da će nova vlada, između ostalog, raditi na ispravljanju nepravde koja je učinjena velikom broju ljudi: da će biti vraćena nepravedno oduzeta imovina
Nekoliko je zakonskih predloga kojima se nude različita rešenja za vraćanje nacionalizovane imovine, od kojih su trenutno aktuelni predlozi Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava, Demokratske stranke Srbije i Centra za unapređivanje pravnih studija. Predlog Lige insistira na naturalnoj restituciji – fizičkom povraćaju oduzete imovine, dok druga dva predviđaju i obeštećenja državnim obveznicama. Slavenko Grgurević, predsednik Lige ističe da, sa stanovišta potražioca, predlog CUPS-a je neprihvatljiv u celini, dok predlog Demokratske stranke Srbije, uz određene izmene, ocenjuje pozitivno.
HARMONIJA I DISHARMONIJA: Narodni poslanik Đurđe Ninković, jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije i član njenog Pravosudnog odbora, u razgovoru za „Vreme“ iskazao je očekivanje da će donošenje zakona biti jedan od zadataka kojima će se posvetiti nova vlada čim se bude stabilizovala: „Na prvom mestu je izmena Ustava Srbije, ali odmah iza toga dolaze zakoni o denacionalizaciji i rehabilitaciji.“ I Nikola Novaković, predsednik odbora za restituciju i denacionalizaciju stranke G17 plus, donošenje zakona o restituciji i denacionalizaciji ističe kao jedan od prioriteta Vlade.
U strankama DSS i G17 plus predviđaju kao jedan od oblika obeštećenja bivših vlasnika izdavanje državnih obveznica, jer je „očigledno da država nema sredstava da isplati naknade u gotovom novcu“. Kad je o povratku vlasništva nad preduzećima reč, DSS se zalaže za rešenje po kome bi predratni vlasnici preduzeća koja i danas postoje, dobili naknadu u vidu akcija ili udela u kapitalu tih preduzeća, u zavisnosti od visine procenjene vrednosti pre nacionalizacije u odnosu na nihovu današnju vrednost. Što se tiče preduzeća koja su u međuvremenu prestala da postoje, smatraju da bi najpravičnije rešenje bilo da se starim vlasnicima podele državne obveznice.
„Mora se starim vlasnicima vratiti u fizičkom obliku sve što je moguće, a ono što ne može tako biti vraćeno mora se pravično nadoknaditi državnim obveznicama u skladu sa mogućnostima države“, izjavio je po formiranju Vlade ministar za privredu Dragan Maršićanin. S druge strane, u ime Lige za zaštitu privatne svojine, Grgurević odlučno odbija mogućnost takvog načina obeštećenja jer, kako je rekao, „ti papiri ne vrede ni pišljivog boba“.
PET POSTO: Vlada Republike Srbije je 2002. godine napravila Nacrt zakona o restituciji koji je, neznano zašto, odbačen kao neadekvatan. Novi nacrt zakona nikada nije završen, ali je Zakonom o privatizaciji, za svaki slučaj, predviđeno da se od svake prodaje društvenih preduzeća uplaćuje pet odsto ostvarene cene u Fond za obeštećenje starih vlasnika. Tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović tvrdio je da će se u procesu privatizacije naći najviše sto preduzeća koja vuku korene od nekih privatnih preduzeća koja su posle Drugog svetskog rata oduzeta: „Jedina fer i pravična nadoknada je da se izvrši obeštećenje u vrednosti kapitala u momentu oduzimanja. Mi od svih privatizacija, od svih dobijenih prihoda odvajamo pet odsto i to je blokirano na posebnom računu.“
Sa procenom da se sa pet odsto vrednosti prodatih preduzeća može nadoknaditi ono što je oduzeto starim vlasnicima, slaže se Ninković: „Srbija je pre rata bila industrijski nerazvijena zemlja i mi smo imali ogroman uspon industrijalizacije, to je bio program komunističke vlade. Oni su zapostavili poljoprivredu i bacili se na industrijalizaciju. Znači da je ogroman, pretežni deo industrije sagrađen posle rata.“
Liga za zaštitu privatne svojine insistirala je da se uredbom Vlade spreči prodaja sporne imovine pre donošenja zakona koji bi tu materiju regulisao, ali tom zahtevu nije udovoljeno. Aktivisti Lige su, za uzvrat, više puta na javnim aukcijama Agencije za privatizaciju upozoravali potencijalne kupce da kupovinom sporne imovine postaju nesavesni pribavioci i da će, kada zakon kad-tad bude donet, biti tuženi. Početkom marta aktivisti Lige su uspešno sprečili prodaju dva preduzeća na koja njihovi članovi, tvrde, polažu vlasničko pravo. Tom prilikom zatražili su od ministra za privredu Dragana Maršićanina da donese uredbu o privremenoj zabrani prodaje nacionalizovane imovine, koji je, malo zatim, obećao da će biti stopirane sve privatizacije čiji su predmet nacionalizovani objekti u kojima je situacija „jasna“, ali i da će se nastaviti sa privatizacijom objekata u vlasništvu preduzeća koji se nalaze na nacionalizovanom građevinskom zemljištu. Najavio je i reviziju „spornih slučajeva privatizacije“. Pokazalo se ovih dana da je obećanje šuplje: za dan kada ovaj tekst „ide“ u štampu, zakazana je prodaja čak četiri sporna preduzeća. Liga je, naravno, najavila novi protest i ometanje aukcije.
RAZLIČITO O ISTOM: Liga procenjuje da je vrednost oduzetog građevinskog zemljišta između 70 i 210 milijardi dolara. Ovoliko variranje objašnjava se nemogućnošću Lige kao nevladine organizacije da prati vrednost te imovine na tržištu. Slavenko Grgurević je, svestan nemogućnosti države da izvrši novčanu naknadu tolike vrednosti, izneo predlog po kom bi se sve građevinsko zemljište fizički vratilo starim vlasnicima prema postojećim vlasničkim dokumentima. Zemljište na kom nije ništa izgrađeno od njegovog oduzimanja bilo bi vraćeno, dok bi bivši vlasnici na izgrađenom zemljištu ubirali zemljišnu rentu koja bi u periodu od tri do pet godina bila simbolična (1 dinar), a kasnije bi se prešlo na tržišnu naknadu ili bi vlasnici izgrađenih objekata na tom zemljištu mogli da ga otkupe.
Dragana Milovanović-Grgurević, potpredsednik Lige i predsednik Trgovačkog fonda, najvećeg pojedinačnog potražioca, izradila je Plan primene zakona o denacionalizaciji koji obuhvata rešenje pitanja oduzetih stanova i lokala. Po ovom Planu primene zakona, osnovao bi se poseban fond kojim bi rukovodio upravni odbor sačinjen od predstavnika države i Lige na paritetnoj osnovi. Vlasnici građevinskog zemljišta i nepokretnosti, prethodno vraćenih u naturalnom obliku, a koje su urbanističkim planom predviđene za rušenje, po sopstvenoj volji bi uneli u fond svoje nepokretnosti kao osnov za dobijanje hipotekarnih kredita. U zavisnosti od vrednosti zemljišta, vrednosti eventualnih porušenih objekata i veličine novoizgrađenog zdanja, vlasnik zemljišta na kom bi se gradili novi objekti dobio bi deo izgrađenog prostora prema unapred potpisanom ugovoru (10–30 odsto od novoizgrađenog objekta), 20 odsto bi bilo ponuđeno na prodaju u cilju vraćanja kredita ili obnove ciklusa gradnje, tako da bi 50–70 odsto ostalo za rešavanje pitanja oduzete imovine. Na taj način bi oni koji su oduzeti stan kupili po nekom zakonskom osnovu u direktnom kontaktu sa bivšim vlasnicima rešavali pitanje svog ostajanja u stanu ili preseljenja u novoizgrađeni objekat. Stanari koji uživaju stanarsko pravo u privatnim stanovima, a koji žele postati vlasnici novoizgrađenih stanova, participirali bi u ceni stana. Njihovo učešće u ceni bi bilo umanjeno za vrednost stanarskog prava koje poseduju.
Ninković, pored isticanja simpatija prema Ligi i saradnje sa njom, zastupa suprotno rešenje. On smatra da bi predlog Lige u naše zakonodavstvo uneo nešto što nije u njegovoj tradiciji, što je nama nepoznato: „Ukoliko bi mi prihvatili predlog Lige, mi bi išli u pogrešnom pravcu komplikovanja, a ne pojednostavljenja postojećih pravnih odnosa. Zato ja mislim da bi vlasnicima zemljišta na kome su u međuvremenu izgrađeni objekti trebalo ponuditi u zamenu drugo zemljište na kome nije građeno i na taj način ih pravično obeštetiti. Moramo biti svesni da faktički problemi koji se javljaju ne proizilaze iz zakona o povraćaju imovine, već iz zakona o njenom oduzimanju, i to oduzimanju bez naknade.“
„G17 plus apsolutno podržava oba predloga“, kaže Nikola Novaković koji je uveren da neće biti teško uskladiti ih. Kako ističe Branka Bošnjak, predsednica Odbora za urbanizam i arhitekturu te stranke, „normalno je da se Liga kao interesna grupa maksimalno zalaže za pravo svojih članova“, ali da „autori zakona sveobuhvatnije prilaze problemu, ne da bi država ili neki novi titular bili favorizovani, već zato što je neko zemljište, na primer ono na kojem su izgrađeni objekti od javnog interesa, apsolutno nemoguće vratiti.“
Prema procenama Lige u Srbiji je oduzeto između 10.000 i 12.000 stanova i oko 3000 lokala, najviše u Beogradu i Novom Sadu. Tačan broj se ne zna jer, prosto, ne postoji centralizovana evidencija. Kako je objasnila Zvezdana Rajović, direktor Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda, ovi podaci se nalaze po opštinskim arhivama.
KOKOŠKA I JAJE: Jedna od prepreka na putu sprovođenja i jednog i drugog plana povraćaja građevinskog zemljišta je Ustav Srbije koji u čl. 60 propisuje da to zemljište može biti u državnoj ili društvenoj svojini, a da se pod uslovima određenim Zakonom nad njim može steći pravo korišćenja. Za razliku od ostalih, Nikola Novaković smatra da je ta odredba samo deklarativna, da se zemljište u društvenoj svojini može preneti i u svojinu fizičkom licu, ali da je procedura preterano komplikovana te da je teško odlučiti se za nju.
Sagovornici „Vremena“ nemaju dilemu da li je neophodno sačekati promenu Ustava pre donošenja zakona o denacionalizaciji. Đurđe Ninković smatra da je, formalno govoreći, normalno da se prvo donese ustav a potom zakon. Ipak, njegovo je iskustvo iz vremena dok je bio u Vladi da „Sekretarijat za zakonodavstvo Srbije ne insistira na primeni Ustava u slučajevima gde bi on sprečavao donošenje reformskih ili tih naprednih, progresivnih zakona“. On je ubeđen da su i zakon o denacionalizaciji i zakon o rehabilitaciji duboko reformski, jer „do njihovog donošenja mi i dalje živimo u komunizmu“. Dodaje da je „suštinska, ona prava izmena, izmena svojinskih odnosa“. Ističe da bi period u kom se zakon ne bi sprovodio od njegovog stupanja na snagu bio 6 meseci, i da bi se za to vreme formirala Agencija za denacionalizaciju i pripremilo sprovođenje zakona, a da bi u tom predahu bilo moguće doneti ustav. Branka Bošnjak ističe da će se i G17 plus založiti da se ovaj zakon donese „pre eventualnog dugačkog procesa donošenja ustava.“
KOSOVSKI ČVOR: Poseban aspekt pitanja denacionalizacije predstavlja sprovođenje zakona Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije koja je, iako formalno pod suverenitetom državne zajednice Srbije i Crne Gore, faktički međunarodni protektorat.
Pri rešavanju pitanja denacionalizacije na Kosovu i Metohiji Liga za zaštitu privatne svojine se zalaže za proveru vlasništva nad tom zemljom. Problem restitucije, po rečima Grgurevića prevazilazi u ovom trenutku pitanje pojedinačnih vlasnika zemlje, s obzirom na to da su SPC i 250.000 građana 1945. godine oterani sa Kosova kao i 200.000 građana čijih je 40.000 imanja 1999. god. uzurpirano od strane albanskog stanovništva. Međutim, stav Lige je da se taj problem rešava bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost uz opasku da svima treba vratiti svoje. „Treba da znate da čuvene albanske porodice imaju imovinu usred Beograda, to je manja imovina naravno, ali se i ona mora vratiti“, naglašava Grgurević
Ninković smatra da po rezoluciji 1244 Kosovo predstavlja deo Srbije i da zakoni koji budu doneti u našem parlamentu važe i na prostoru Kosova i Metohije. On nastavlja da bi to doprinelo utvrđivanju istine o tome kome Kosovo u fizičkom smislu pripada, odnosno kolika je imovina srpskih starosedelaca na Kosovu i dodaje da je pitanje da li je taj zakon moguće sprovesti u doglednoj budućnosti. On ocenjuje da je važno za nas „da obeležimo šta pripada nama i to jedino možemo učiniti ako taj zakon što pre donesemo i nadamo se da će jednoga dana kada stvari ovde dođu na svoje mesto, kada protektorat nad Kosovom bude prestao, ti zakoni biti i sprovedeni, ako ne ranije“. Ističe važnost prava na privatnu svojinu i na nepovredivost imovine kao jednog od osnovnih ljudskih prava. Upravo zato on smatra „da ćemo u UNMIK-u imati sagovornika, a ne protivnika na ovome terenu. Mi ništa njima ne kažemo što je protivno njihovim principima. Naprotiv, mi samo, najzad, prihvatamo njihove principe i kažemo da svojina treba da bude u rukama vlasnika i da treba da se vrati onome kome je bila bez naknade oduzeta.“
Branka Bošnjak takođe u procesu sprovođenja zakona na prostoru Kosova i Metohije UNMIK posmatra kao saveznika i ističe da su i građani Kosova i Metohije građani Srbije. Na kraju ona naglašava da „država Srbija mora da se maksimalno bori da poništi sve te privatizacije koje su ugrozile neke titulare, znači neke vlasnike nad nekretninom, preduzećem itd., kao i da taj zakon mora da važi za celu teritoriju države“.
UNUTRAŠNjA ODLUKA: Članovi Lige za zaštitu privatne svojine su ohrabreni podrškom koju dobijaju iz inostranstva povodom zaštite svojih legitimih interesa. Predsednik Lige sa ponosom ističe kontakte koje je imao sa stranim diplomatskim predstavnicima i međunarodnim organizacijama kao i nesumnjivu podršku koju pružaju aktivnostima Lige. On je potvrdio da je u nekoliko navrata na intervenciju stranih diplomata privremeno obustavljena privatizacija imovine koju potražuju strani državljani.
Direktor Beogradskog centra za ljudska prava, prof. dr Vojin Dimitrijević ističe da je inostrani pritisak jak u onoj meri u kojoj su ti „naši“ ljudi koji imaju njihovo državljanstvo tamo uticajni. Prema tome, sve zavisi od toga kolika je snaga njihovog lobija. „Vidite, ovde dolaze Amerikanci našeg porekla koji su naslednici i koji uspevaju da animiraju svoja diplomatska predstavništva, jer na kraju krajeva konzulati su dužni da pružaju zaštitu svojim državljanima. Međutim, jedno je konzularna zaštita, a drugo je procena vlasti da li je to za međudržavne odnose mnogo važno. Moja je procena da oni imaju veće brige, sada posebno, sa Srbijom i Crnom Gorom nego što je restitucija, jer ipak nije veliki broj ljudi kojima je imovina oduzeta.“
Međunarodne obaveze da se donese zakon o denacionalizaciji nema, s obzirom na to da ne postoji nijedan međunarodni pravni akt koji bi našu državu na to obavezivao. Ipak, prof. Dimitrijević dalje razjašnjava: „Vi imate i neku obavezu da se bude pravičan, ali obavezu u pogledu rezultata, a ne postupka, to u pravu nije retko. Da se od vas traži da nešto postignete, ali vam se ostavlja da izaberete način kako to da postignete. Da se razumemo, ništa ne stoji na putu denacionalizaciji kod nas, ali to je naša unutrašnja odluka. Verovatno će se naći način kako da se obeštete ti ljudi kojima je oduzeta imovina u naletu komunističkih reformi. Denacionalizacija je bilo raznih, nekome je nacionalizovano, nekome je konfiskovano, neko je osuđen za krivično delo koje je stvarno izvršio, nekome je izmišljeno krivično delo, ali to spada u savlađivanje prošlosti koje ne može da se obavi samo zakonom“
JEDINSTVO SUPROTNOSTI: „Novoizabrana vlada je manjinska tako da izglasavanje ovog zakona zavisi od podrške stranke koja je ideološki suprotstavljena tome, ili od stranaka koje se za sada nisu obavezale da će pomagati manjinsku vladu“, ističe Ninković. Postoji mogućnost da u slučaju da SPS ne podrži Predlog zakona, to učini DS, koji je kao i ostale stranke izvornog DOS-a, potpisao Program demokratske vlade u kom se kao prioritetni zadatak pominje i denacionalizacija. „To obećanje je politička obaveza koja je data našem izbornom telu. Ja mislim da je donošenje zakona o denacionalizaciji čvrsta obaveza ne samo DSS-a i sadašnjih koalicionih partnera nego i DS-a.“
Nikola Novaković ističe da je politički amater, ali i da je sprovođenje restitucije njegova misija: „Ja u tom zakonu vidim nešto što nije zabeleženo u istoriji srpskog parlamentarizma, da bude jedinstven predlog svih stranaka u ovom sazivu. To je mogućnost koju svakako moramo iskoristiti, ili barem na tome maksimalno raditi.“ Dodaje da su mu i predstavnici SPS-a potvrdili spremnost da podrže zakon, a da je od DS-a usledilo jedino pitanje: „Jeste li vi dovoljno hrabri za to?“
Stav SPS-a za „Vreme“ iznosi Zoran Anđelković, član GO SPS-a i potpredsednik republičke skupštine: „Pitanje je kakav je zakonski projekat. Zakonom kojim je 1992. vraćeno zemljište oduzeto 1953. godine, po nekoliko osnova naneseno je više štete nego koristi, uništeni su kombinati a ljudi koji su tu zemlju dobili nisu je koristili. Moramo biti obazrivi, ali sasvim sigurno neke nepravde treba ispraviti. Mi ćemo se odnositi konkretno prema samom Predlogu zakona, a ne prema priči o denacionalizaciji.“
Anđelković kaže da je njegova stranka sa DSS-om postigla principijelni dogovor po kom bi predlozi zakona pre njihovog prosleđivanja Skupštini bili u posedu SPS-a radi davanja eventualnih sugestija. Ipak on naglašava: „Ima mnogo važnijih zakona, imamo uslov da donesemo 100 zakona u narednih 100 dana koji su vezani za normalan ekonomski život zemlje, što je gotovo nemoguće. Prema tome, mislim da se o tom zakonu ne može raspravljati u parlamentu do jesenjeg zasedanja, sem ako se nešto ne želi nametati po svaku cenu.“
SPS nije upoznat sa Predlozima zakona Lige i DSS-a. Anđelković smatra da bi rešavanju tog pitanja trebalo prići slično kao i problemu stare devizne štednje: „Vrednost stare devizne štednje može biti procentualno uvećavana kad se otkupljuju deonice. Primera radi na tenderu ako neko otkupi za milion evra fabriku a ima 800.000 evra stare devizne štednje on je time faktički tu fabriku kupio. Mislim da na isti ili sličan način treba razmišljati i o denacionalizaciji.“
Po pitanju vraćanja stavova svojine na građevinskom zemljištu on se zalaže da naknada bivšim vlasnicima budu akcije državnih preduzeća ili državne obveznice. Govoreći o neprihvatljivosti fizičkog povraćaja zemljišta on navodi da bi bilo suprotno programu SPS-a da „neko ko je nekad imao dva ara u Knez Mihailovoj, danas ubira mesečno rentu od milion evra“. Što se tiče stanova ističe da građani koji su zakonskim putem stekli ranije oduzete stanove ne smeju biti oštećeni: „Mi jesmo za ispravljanje nepravdi, ali nismo za zakone sa retroaktivnim važenjem. Sadašnji vlasnik mora biti potpuno zaštićen. Ukoliko se budemo slagali sa Predlogom zakona mi ćemo ga podržati. Svoj predlog nemamo i nećemo ga praviti, da smo hteli pravili bi ga dok smo bili na vlasti. Ono što smo mislili napravili smo.“
Nacionalizacija je prinudni prelaz u državnu svojinu dobara iste vrste ili imovine istog tipa (npr. sva preduzeća određene privredne grane). U našoj državi su nacionalizaciji bila izložena sva privatna privredna preduzeća u 42 grane privrede posle Drugog svetskog rata.
Eksproprijacija je prinudno oduzimanje ili ograničenje prava svojine na određenoj nepokretnosti u javnom interesu uz pravičnu novčanu naknadu (po tržišnoj vrednosti) ili naturalnu restituciju i obeštećenje.
Konfiskacija podrazumeva oduzimanje privatne imovine u korist države bez naknade, predviđa se kao glavna ili sporedna kazna za izvršeno krivično delo ili neku drugu kažnjivu radnju. Tokom 1944. ustanovljen je tzv. Sud za suđenje zločina i prestupa srpske nacionalne časti koji je između ostalih predviđao i kaznu konfiskacije u korist države. Konfiskacija je po svom dejstvu bila obimnija od nacionalizacije jer je već 1945. godine 82 odsto industrije bilo podržavljeno od čega 55 odsto konfiskacijom.
Sekvestracija je stavljanje pod državnu upravu stvari ili imovine jednog ili više lica za koju postoji pretpostavka da će protiv njenih vlasnika biti izrečena kazna konfiskacije imovine. Cilj ove mere bio je preuzimanje kontrole nad imovinom i pre njenog oduzimanja kako bi vlasnici bili onemogućeni da njom upravljaju i raspolažu.
Centar Beograda
Posle Beogradskog univerziteta, najveći pojedinačni potražilac nacionalizovane imovine na teritoriji Srbije je Trgovački fond. Ta organizacija, osnovana 1903. godine je, sem materijalnog obezbeđenja njenih članova, imala kao ciljeve i uzdizanje i jačanje trgovačkog sloja u društvu i evropeizaciju Srbije. U tom duhu, povlastice mu je dodelio i Aleksandar I Obrenović – jedna od značajnijih je smanjenje poreza na tri odsto na godišnjem nivou. Kasnije, 1931. godine te povlastice je potvrdio i osavremenio Aleksandar I Karađorđević. U sklopu Fonda je poslovala Hipotekarna Banka Trgovačkog fonda koja je, zahvaljujući tim povlasticama bila u stanju da daje vrlo povoljne kredite koji su bili korišćeni za započinjanje poslova ili izgradnju objekata. Kapital je početkom 1941. iznosio oko 650 miliona ondašnjih dinara (palata „Albanija“ je tada vredela oko 30 miliona dinara) što je, po našim sagovornicima iz Lige za zaštitu privatne svojine, ekvivalent današnjoj vrednosti od preko 800 miliona evra. Fond u međuvremenu nije bio ugašen kao pravno lice, te ima kontinuitet postojanja sada već 101 godinu. Imovina mu je postepeno, od 1947. do 1958. oduzimana tako da je on danas praktično i nema.
Te 1941. fond je posedovao:
Nepokretna imovina:
1. Zgrada Hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu na uglu Đure Jakšića i Cara Lazara (srušena u bombardovanju aprila 1941., zemljište na toj lokaciji)
2. Palata „Albanija“, ugao Knez Mihailove i Kolarčeve ulice
3. Palata na uglu Kralja Milana i Resavske (sa natpisom „Imanje Trgovačkog fonda“ u pročelju)
4. Palata u ul. Kralja Milana 66 (porušena, slobodno građevinsko zemljište)
5. Palata u ul. Kralja Milana 68 (porušena, slobodno građevinsko zemljište)
6. Palata u ul. Kralja Milana 70 (porušena, slobodno građevinsko zemljište)
7. Građevinsko zemljište na uglu Franša d’Eperea i Fabrisove ulice i druga založna imanja Hipotekarne banke Trgovačkog fonda.
Pokretna imovina:
akcije Narodne banke i drugih banaka i zadruga; novac u zlatu, srebru i papirima.
Beogradski univerzitet
Beogradski univerzitet je u vreme pred Drugi svetski rat posedovao imovinu u vrednosti od 70 miliona tadašnjih dinara. Univerzitet je tu, iz današnje perspektive gledano, ogromnu imovinu dobio uglavnom od mnogobrojnih dobrotvora toga vremena. Samo je Luka Ćelović Trebinjac, beogradski trgovac, Beogradskom univerzitetu ostavio u vlasništvo 17 zgrada, a kraljica Natalija 9000 hektara šume i dva rudnika zlata… Do pred Drugi svetski rat Beogradski univerzitet je bio, po veličini imovine, treći univerzitet u svetu čija bi vrednost, po nekim procenama, bila oko milijardu evra, a godišnji prihod 30 miliona. Deo te imovine, na teritorijama opština Vračar i Stari grad, Univerzitetu je vraćen sredinom devedesetih na preporuku Ministarstva kulture i obrazovanja.
Porodica Karađorđević
Ukazom Predsedništva prezidijuma Narodne skupštine FNRJ od 8. marta 1947. godine porodici Karađorđević je oduzeto državljanstvo FNRJ i konfiskovana celokupna imovina.
Zakon o denacionalizaciji rešio bi pitanje povraćaja i te imovine među kojom se, iz nekog razloga, izdvaja Dvorski kompleks na Dedinju.
Kancelarija Aleksandra II Karađorđevića je sredinom prošle godine Vladi Republike Srbije prosledila Predlog zakona o Dvorskom kompleksu na Dedinju kojim bi se on proglasio za jedinstveno i nedeljivo dobro od neprocenjivog kulturnog i istorijskog značaja. U suprotnom bi, ukoliko ovaj zakon ne bi bio donet pre zakona o restituciji, ceo kompleks bio razdeljen, u skladu sa Zakonom o nasleđivanju, na desetak delova potomcima kralja Aleksandra I. Kako je u saopštenju za štampu navedeno, prodaja celog kompleksa bi tada bila jedini mogući način podele zaostavštine.
Prema Predlogu, Dvorski kompleks bi se dao u trajno i nasledno plodouživanje Aleksandru II kao starešini Doma Karađorđevića, sa svim pokretnim stvarima koje se u njemu nalaze. Beli dvor bi se stavio na raspolaganje Vladi Republike Srbije za boravak stranih državnika i održavanje zvaničnih prijema. Dvorski kompleks bi bio otvoren za građanstvo, a vreme za posete i obilaske bi bilo određeno posebnim pravilnikom. Troškove investicionog održavanja Dvorskog kompleksa i tekućeg održavanja Belog dvora snosila bi Vlada, a troškove tekućeg održavanja Starog dvora Aleksandar II Petra Karađorđević.
Daleko je Strazbur
Presednik Lige za zaštitu privatne svojine najavljuje da će članovi Lige, ako treba, potražiti zaštitu i pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Problem je, međutim, u tome što je državna zajednica potpisala konvenciju krajem 2003. godine, a masovna oduzimanja imovine dogodila su se pre više od 50 godina – te se postavlja pitanje da li će Evropski sud uopšte prihvatiti da raspravlja o tim podnescima.
Prof. dr Vojin Dimitrijević ističe da, ako se neko obrati Evropskom sudu za ljudska prava on mora da ima neki povod, treba da ima neku odluku na koju se žali. „Evropski sud ne ispituje apstraktno zakone. Tek ako se zakon primeni onda će oceniti da li je zakon u skladu sa Evropskom konvencijom, a ako jeste, kako je primenjen itd. Prema tome pošto su se te stvari dešavale na razne načine počev od 1945. godine tadašnje odluke se formalno ne mogu preispitivati iz prostog razloga što nijedna država ne prihvata Evropsku konvenciju sa retroaktivnim važenjem.“
„U skladu sa dosadašnjim stavom suda“, dodaje prof. Dimirijević, „jedino što može da se traži je da se napadne eventualni zakon o denacionalizaciji. Ako taj zakon ima mana, ako je diskriminatoran ili ako se pogrešno primeni, onda mora da se sačeka odluka naše vrhovne instance. To znači da mora da se ide od nivoa administracije kroz sve sudove do najviših sudova, a onda u roku od šest meseci da se žali Evropskom sudu. Dakle može se žaliti na zakon koji će nastati u budućnosti, a teško može da se žali na akte koji su bili nekad u prošlosti. Poenta je da se, po mom mišljenju, može razgovarati samo o postojanju jednog novog rešenja koje bi bilo doneseno sada, kada Evropska konvencija nesumnjivo važi. To rešenje se ne može napadati apstraktno jer Evropski sud nije Ustavni sud, gde se može pokrenuti inicijativa, nego se mora imati neki povod, neka posledica, što zavisi od agilnosti onih koji su oštećeni. Zatim se iskoriste unutrašnja pravna sredstva, a potom žali Evropskom sudu. Naš parlament je suveren, on može da uradi šta god hoće pod uslovom da ne krši ničija prava. Ako se tu prekrši neko pravo, onda će naravno to pasti pred Evropskim sudom.“
Imovina Folksdojčera
Nemci su bili najbrojnija nacionalna manjina u Jugoslaviji između dva svetska rata, samo u Vojvodini živelo je 328.000 Nemaca, dok je u samom Beogradu živelo oko 13.000 Nemaca. Po poslednjem popisu stanovništva, u Srbiji ih danas ima 3901, a u Beogradu samo 481.
Procena oduzete imovine kreće se oko 11 milijardi evra. Po podacima tadašnjih vlasti, 72.168 bivših nemačkih kuća podeljeno je kolonistima, oduzeto je 58.445 privrednih objekata i 385.250 hektara zemlje. Nezvanična je procena da je oko četrdesetak odsto sveukupne nepokretne imovine u Vojvodini bilo vlasništvo Nemaca, koji za sada insistiraju na, pre svega, moralnoj satisfakciji, tj. skidanju kolektivne krivice sa nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji. Međutim, postoje nedoumice oko toga da li je naša država obavezna da obešteti proterane Nemce.
Naime, 1974. godine Nemačka i Jugoslavija sklopile su sporazum o finansijskoj podršci, u široj javnosti poznat kao sporazum Tito–Brant, kojim je Jugoslavija dobila pomoć u kapitalu od 700 miliona nemačkih maraka. Postoje indicije, da je tom prilikom sklopljen i jedan tajni dokument (ed-memoar) kojim je predviđeno da nijedna strana od dana njegovog potpisivanja nema pravo na bilo kakva dalja potraživanja. U pitanju je svojevrsna kompenzacija po kojoj se Nemačka odriče svih potraživanja svojih građana prema Jugoslaviji i preuzima obavezu da im ona plati potrebno obeštećenje dok se Jugoslavija odriče ratnih reparacija, tj. odštete prema Nemačkoj. Između ostalih i Liga za zaštitu privatne svojine insistira da se otvore fajlovi sporazuma Tito–Brant i da se definitivno vidi da li je nemačka vlada obeštetila svoje građane.
U SMIP-u kažu da se taj sporazum može naći u „Službenom glasniku“ 66/74 ne pominjući tom prilikom bilo kakav drugi (tajni) dokument. S obzirom na to da je taj dokument, ukoliko uopšte postoji, proglašen za državnu tajnu, s rokom trajnosti od 30 godina, njegovo otvaranje bi usledilo 28. decembra 2004. godine, kada će se raspršiti sve sumnje i konačno utvrditi verodostojnost ovakvih spekulacija.
Verske zajednice
Posle nacionalizacije dela crkvenih poseda 1920. godine, imovina verskih zajednica se kao predmet oduzimanja našla i u zakonima donetim posle Drugog svetskog rata. Zakonom o agrarnoj reformi iz 1946. godine Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeto je oko 70.000 hektara obradivog i šumskog zemljišta. Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine Srpska pravoslavna crkva ostala je i bez 1181 zgrade. Nezvanični i nepotvrđeni podaci govore da je u Jugoslaviji svim verskim zajednicama oduzeto 172.022 hektara obradivog zemljišta i šuma i za sada nepoznat broj objekata. Niko, ni država ni verske zajednice nemaju tačnu evidenciju oduzete imovine.
Ministar vera Milan Radulović, izjavio je za „Vreme“ da će Predlog zakona o vraćanju imovine verskim zajednicama u Srbiji, koji je uz konsultaciju sa svim „tradicionalnim“ verskim zajednicama sačinila prethodna Vlada, biti usvojen na jesen. Njemu će prethoditi, rekao je, zakon o verskim slobodama i pravnom statusu verskih zajednica kao i zakon o restituciji čije se donošenje očekuje, takođe, na jesen.
Isto to, samo drugačije
U parlamentu Crne Gore je 23. marta 2004. usvojen Zakon o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju starih vlasnika. Ovaj Zakon je zamenio Zakon o restituciji donet 2002. koji je Ustavni sud proglasio neustavnim. Republički sekretar za zakonodavstvo Rajko Milović izjavio je tom prilikom da se zakon odnosi na povraćaj imovine vlasnicima kojima je oduzeta primenom „revolucionarnih zakona“ nakon Drugog svetskog rata, a koji nisu dobili pravičnu ili trzišnu nadoknadu.
„Crna Gora nema pravnu obavezu da vrati imovinu ili obešteti ranije vlasnike, već to radi shodno moralnim načelima, što je utvrdio i Sud u Strazburu. Imovina neće biti vraćena ni u slučajevima kada bi to ugrozilo svojinska prava sadašnjih zakonskih vlasnika“, rekao je Milović, navodeći da će se, tamo gde je moguć povraćaj imovine, obeštećenje ili nadoknada obezbediti iz fonda koji će se finansirati sredstvima od prodaje državnog kapitala. Opozicione partije i Udruženje za povraćaj imovine kritikovali su predloženi zakon, ocenjujući da se njime želi legalizovati imovina koja je stečena tokom privatizacije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
