Poštovanje ustava je opšti interes

Ivan Milenković je netačno zaključio da se Tomislav Nikolić poneo kukavički, pobegao iz partijske borbe, odustao od svojih predizbornih obećanja i nedozvoljeno zauzeo mesto tumača i branioca opšteg interesa time što se odrekao mesta predsednika u svojoj stranci, te izjavio da je predsednik svih građana a ne samo onih koji su za njega glasali. Glavni argument je da u politici postoje samo stranke i da bez njih nema opšteg interesa, jer one, svaki put iznova, iz svoje partikularne pozicije, definišu opšti interes. Pošto opšti interes ne postoji, nego samo stranački, dakle, partikularne političke ideje u beskompromisnoj borbi, Milenković zaključuje da je Nikolić, „pozivajući se na opšti interes, zauzeo natpolitičku poziciju moći u kojoj ne preuzima odgovornost za političke ideje za koje se zalagao i za čije izvršenje je dobio mandat od građana, ali preuzima odgovornost za ono za šta ni od koga, nigde i nikada nije dobio ovlašćenje, on preuzima odgovornost za artikulaciju opšteg interesa. Nikolić je samoga sebe inaugurisao u povlašćenog tumača (i čuvara) opšteg interesa, čime ide direktno protiv višepartijskog sistema.“

Ni manje ni više nego, eto, time što više nije predsednik stranke, predsednik Nikolić ukida višepartijski sistem! Da je ovo tačno, morala bi se javnost debelo uznemiriti, priznajem da bih prva bila među uzbunjivačima ako bi se zaista radilo o ukidanju demokratije i višepartijskog sistema.

Tu postoje dva problema koja previđa Milenković. Prvo je pitanje gde je smešten opšti interes, da li on uopšte postoji, a ako postoji, u kakvoj je vezi sa parlamentarnom demokratijom, te borbom različitih partijskih ideologija. Drugo je pitanje vidljivih defekata našeg političkog sistema koji daju loše rezultate i stvaraju konfuziju u izbornoj kampanji za mesto predsednika.

Posle sedam brda i citata Dragana Markovića Palme u kojima briljira o tome šta je politika, Ivan Milenković stiže do pluralizma političkih ideologija čiji nosioci ne pucaju u glavu protivnicima, nego se mirno smenjuju na vlasti, zato da bi ustvrdio da se u takvim političkim sistemima, pre političkih borbi, uopšte ne može definisati bilo kakav opšti interes, pa ide i dalje, tvrdeći da opšti interes u takvim sistemima uopšte i ne postoji. Ako bi tako bilo, na čemu bi se zasnivala sloboda demokratskog izražavanja različitih ideologija, političkog organizovanja i regularne smenjivosti vlasti, ako sama demokratija ne bi predstavljala taj opšti interes, javno dobro, najčešće zapisano i zaštićeno ustavom. Takav sistem se zove ustavna demokratija. Opšti interesi i vrednosti jedne zajednice, kao što su ljudska prava, vladavina prva, podela vlasti, način funkcionisanja političkih ustanova itd. definiše ustav koji nastaje kroz najšire debate, najbolje u situacijama visoke mobilizacije građana i putem ustavotvorne skupštine. Takvi se ustavi ne menjaju kako koja partija dođe na vlast, naprotiv, u starim i stabilnim demokratijama ustav se teško i retko menja, što ne znači da su opšti interesi zapisani u ustavu od boga dati i nepromenljivi. Dok se ne napravi novi dogovor, ustav se mora poštovati a to se odnosi na sve osnovne političke institucije kao glavne nosioce državne vlasti.

Kako sem političkih stranaka postoji ustav kao čuvar opštih interesa zajednice, državne institucije vlasti, na primer pravosudni sistem koji ne vrši nikakvu političku tj. partijsku funkciju (što izgleda Dragan Marković Palma ne priznaje), a tu su i građani i njihova udruženja, nikako nije jasno zašto institucija predsednika Republike ne bi mogla biti shvaćena kao mesto simboličkog jedinstva zajednice, kako je ona i definisana našim ustavom. Naravno, ne mora tako, ali Ustav Srbije kaže da predsednik Republike „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“. Ako je tako po Ustavu, nema ničeg pogrešnog u tome da predsednik Srbije bude predsednik svih građana, ne zato što će za sebe prigrabiti pravo na tumačenje opšteg interesa, niti nekakvu natpolitičku moć koju mi niko nije dao, nego po tome što mu je uloga reprezentativna i ne meša se u praktičnu politiku koja je u nadležnosti vlade, pa tako i stranaka. Predsednik države, bilo da je to onaj koji ima velika ovlašćenja kao u SAD, ili naš sa veoma ograničenim nadležnostima, mora pred građanima položiti zakletvu da će poštovati ustav. Predsednik koji poštuje ustav nema šta da izmišlja neki opšti interes, jer je baš to – poštovanje ustava – opšti interes prvoga reda. Predsednik u našem sistemu parlamentarne demokratije ne treba da bude mesto političkih tj. stranačkih borbi, što se vidi i po tome što se izbori za predsednika i parlament (i vladu) ne poklapaju, odnosno predsednički i parlamentarni mandat nisu istog trajanja.

Ako imamo prethodno u vidu, nema nikakve greške u tome što se predsednik Nikolić odrekao mesta predsednika partije. Naprotiv, on je time potvrdio da neće kršiti Ustav, što se već događalo i ostavilo pogubne posledice. Zbog određenog institucionalnog defekta, o čemu smo pisali i profesor Dušan Pavlović i ja, može doći (a i došlo je) do situacije da Predsednik države preko partijske funkcije enormno proširi svoja ovlašćenja i tako debelo krši Ustav, što neminovno narušava interese građana. Uzurpacija ustanova koja se dogodila za vreme predsedničkog mandata Borisa Tadića, uključujući i osnovno demokratsko pravilo o nezavisnosti tri grane vlasti, posebno sudske, nanela je ogromnu štetu Srbiji i njenim građanima. Nema ničeg pogubnijeg za sve građane nego intencionalno rušenje vladavine prava i jednakosti pred zakonom. Ako se ovog puta radi o poruci da će Ustav biti poštovan, od strane samog predsednika države koji će, odbacivanjem partijske funkcije, odagnati sumnje da će proširivati svoja ustavna ovlašćenja, to bi bio pomak u dobrom pravcu, a nikako se ne može oceniti kao nekakva krivica, kukavičluk, bežanje od odgovornosti i ukidanje višepartijskog sistema. Njegova je odgovornost u tome da svoja ovlašćenja vrši poštujući Ustav. Na stranu i to što Ustav kaže da predsednik Republike ne može vršiti nijednu drugu javnu funkciju, a predsednik stranke jeste takva funkcija, jer stranke u Srbiji žive od budžeta, od novca svih građana.

Onaj institucionalni defekt koji sam već pominjala (sadržaj pronaći na drugom mestu), veoma je vidljiv u predsedničkoj kampanji. Naime, u Srbiji se predsednik države bira direktnim glasovima građana, svake pete godine, a ovlašćenja su mu mala, uglavnom protokolarne prirode. U kampanji dolazi do konfuzije, jer se kandidat za budućeg predsednika bavi pitanjima iz nadležnosti vlade, na primer, ekonomskim problemima, nezaposlenošću, infrastrukturom, platama i penzijama, malim i srednjim preduzećima i čime sve ne iz delatnosti vlade, a ta pitanja nisu u nadležnosti Predsednika republike. Kada se to zna, zaista je glupo da predsednička kampanja troši tolike pare, i da se daju gomile obećanja, koja nisu u nadležnosti te državne institucije. To bi se moglo popraviti na dva načina. Jedan je da takav predsednik bude biran u parlamentu, a drugi je da se kampanja zaista svede na data ovlašćenja, ali da se direktni izbor ipak sačuva radi potvrde osnovne uloge predsednika – simboličkog jedinstva Republike Srbije. Radikalni pristup bi mogao biti dogovor oko uvođenja predsedničkog umesto parlamentarnog sistema.

Imajući primer u susednoj Hrvatskoj, u kojoj predsednik Republike uopšte i nije bio predsednik stranke, nego samo važan član jedne stranke, utoliko je bio bolji i prihvatljiviji za predsedničkog kandidata i ulogu predsednika. Što bi sada odricanje od funkcije predsednika stranke Tomislava Nikolića bio neki neviđeni greh, kukavičluk i sve ostale budalaštine o natpolitičkoj moći koja izmišlja nekakav opšti interes? Opet na primeru hrvatskog predsednika Josipovića, ovih smo dana videli kako je sasvim neprikladno kada se predsednik Republike, zadužen za jedinstvo, odjednom zajapuri od nekakvih interesa koji mu nisu u opisu radnog mesta, pa udari na građanina i poslanika Milorada Pupovca, i to predstavnika srpske manjine, i počne da se meša u to šta ta manjina treba da radi, ko je dobar a ko nije dobar njen predstavnik. Zamislimo, kako bismo reagovali da tako nešto padne na pamet predsedniku Nikoliću, da sređuje Mađare ili Bošnjake, pa ja mislim da bi mu onda dobro došao Ivan Milenković.