Foto: Draško Gagović
Uz reviziju svega i svačeg iz naše novije istorije, posebno mesto zauzimaju devedesete godine prošlog veka. Mladi ih nisu iskusili pa ne znaju, a mnogi njihovi roditelji skloni su licemernoj i politički podobnoj romantizaciji. Mada je 2023. mnogo toga drugačije nego 2000, brojne sličnosti i dalje postoje. U tom kontekstu, “Vreme” kao doprinos kulturi sećanja donosi tri podsećanja na poslednju godinu vlasti Slobodana Miloševića. Tada se sve pokazalo.
Zašto je Vučić, poput Miloševića i Tadića, najavio podnošenje ostavke prije isteka mandata? Kada će i kako Đuri Macutu otkazati podstanarski ugovor u Nemanjinoj 11? Može li pocijepati pobunjeno društvo igrajući na dio opozicije i “moralne narcise”? I zašto ne treba uspoređivati skupove u Beogradu i Kraljevu
Nepreglednu i depresivnu listu posledica globalnog zagrevanja u Srbiji u hladnijoj polovini godine možemo da guramo pod tepih, ali već u junu, kada se ponovo vrati osećaj da nešto debelo nije u redu, vreme je da se suočimo sa činjenicama i zapitamo koliko je stanje loše, radimo li išta na umanjenju štete i dokle možemo ovako
Medenica se vlastima Crne Gore i Srbije, koje su glavna meta njegovih sadržaja, ne obraća kao da zna nešto što oni ne znaju, nego kao da zna ono što oni žele da sakriju. Kako je moguće da u Srbiji 2026. godine deo javnosti smatra prvostepeno osuđenog begunca pouzdanijim izvorom informacija od bilo koje institucije, pa i predsednika države
Biljana Nikolić, novinarka “Vijesti”, kaže za “Vreme” kako je jasno da Miloš Medenica ne deluje samostalno. “Te strukture očito imaju interes, a i hrane ga obavještajnim podacima. Fenomen ‘Medeni’ postaje neka vrsta gerilskog formata, u kojem se plasiraju informacije na osnovu kojih se može pretpostaviti ko bi sve mogao da ima korist, kao i šta su motivi takvog djelovanja”
Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Vraćajući se avionom iz Soluna 8. oktobra 2000, dok smo uspinjući se preletali Pelagoniju, uhvatio me snažan panični napad i držao sve do sletanja na Surčin. Raspao sam se. Iako je naoko sve bilo gotovo, ono što ostaje je mentalitet sredine koji se najteže menja i u kojoj se treba izboriti za podizanje svesti kako ličnim primerom tako i udruživanjem i zajedničkim aktivnostima na poboljšanju uslova života i rada. Što je baza opstanka. Život dostojan čoveka. Ali da se razumemo, laknulo mi je. Jedno sranje manje. Otišao sam kući i odveo ćerku u parkić
Teško je setiti se 2000. godine, jer niko ne voli da se seća ružnih događaja. I ja sam ih brzo zaboravio. Ponekad nisam siguran da li su se uopšte desili. A onda me neka fotografija, pesma ili snimak, neka godišnjica podseti da jesu. I pitam se kako je moguće. Danas, taj apsurd, taj tragikomičan kadar izgleda toliko groteskno i perverzno da ne bi prošao čak ni kod nadrealista. A mi smo u to verovali. Kako je moguće da smo sve to živeli, da niko nije imao snage i plan da to zaustavi? Danas, kada se sve to ponavlja, blizu nas, mislim da nas istorija ništa nije naučila. Ništa mi nismo naučili iz prošlosti i sve može opet da se ponovi. Sada, ovde i odmah
Srbija je ušla u poslednju godinu vladavine Slobodana Miloševića, a da to nije znala. Ili jeste? On, u svakom slučaju, nije imao pojma da je ne toliko opozicija koliko kombinovana snaga nekoliko Šekspirovih komada, sa Magbetom na čelu, već bila u niskom startu da ga odnese bez povratka
