Popravni za reforme

Dok smo čekali pozitivnu ocenu Studije o izvodljivosti pridruživanja Evropskoj uniji, dobili smo – negativnu ocenu sprovođenja aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom.

Možda nekome ova rečenica zvuči kao aforizam, ali u beogradskim poslovnim krugovima ona je izazvala priličnu nervozu. Nezadovoljstvo Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i popravni tromesečni rok za Petu reviziju trogodišnjeg Aranžmana, koji je tim povodom dat Vladi Srbije da ispuni obećano, donose mnoge loše konotacije za jednu zemlju i njenu privredu.

A u srpskoj političkoj javnosti ta vest protumačena je kao fakultativni hir međunarodnih finansijskih moćnika. Ta nonšalancija vlasti prisutna je od poslednje posete Misije MMF-a kad je (sredinom februara) mnogim kibicerima bilo jasno da Pirita Sorsa i njena pregovaračka ekipa odlaze nezadovoljni iz Beograda posle pregovora o Petoj reviziji. Tada je na novinarsko pitanje o vezi poskupljenja struje i (zahteva) MMF-a, potpredsednik Vlade Miroljub Labus rekao da je to nebitno jer ionako ta međunarodna finansijska institucija u maju (posle isteka trogodišnjeg Aranžmana) odlazi iz Srbije.

Otada nije prošlo ni dva meseca a iz Vlade je stigla vest krajem prošle nedelje da MMF ostaje duže nego što je bilo planirano jer Srbija traži pomeranje roka za Petu i Šestu reviziju trogodišnjeg Aranžmana (i njegovog faktičkog završetka) i shodno tome pomeranje povlačenja do sada neiskorišćenih 290 miliona dolara sa sredine maja na sredinu septembra jer ne „postizava“ da sprovede sve obećane ekonomske reforme i mere makroekonomske politike. Po toj priči, zvaničan zahtev MMF-u za produženje Aranžmana uputiće delegacija koja 14. aprila putuje u Vašington u sastavu: guverner NBS-a Radovan Jelašić, potpredsednik Vlade Miroljub Labus, ministar finansija Mlađan Dinkić i ministar privrede Predrag Bubalo.

Iza te vesti kriju se mnogo ozbiljnije stvari koje ukazuju da se dosadašnja politika Vlade više ne rimuje sa reformskim obećanjima datim MMF-u koji je svoje nezadovoljstvo pretočio u negativnu ocenu učinka srpske vlade u sprovođenju reformi i vođenju makroekonomske politike. Zahtevom za odlaganje Vlada zapravo više nije imala kud (što bi rekao guverner Radovan Jelašić „doterali smo cara do duvara“) i javno je priznala da kasni u sprovođenju reformi.

MMF je bio primoran da pošalje ultimatum Beogradu po kome od Vlade traži da ispuni sve što je obećala u Aranžmanu oko uravnoteženja platnog deficita, smanjenja javne potrošnje i restrukturiranja javnih preduzeća. Dok se ne ispune ti uslovi, nema završetka Aranžmana i nema smanjenja duga prema Pariskom klubu. To je (zavijajući ultimatum u šljašteći celofan) priznao i ministar finansija Mlađan Dinkić ocenom da je za Srbiju veoma važno da se aranžman do kraja sprovede, jer je to uslov da Pariski klub otpiše (u skladu sa Sporazumom iz novembra 2001) dodatnih 15 odsto ili oko 700 miliona dolara duga prema toj grupi poverilaca. Saglasnost MMF-a na Petu reviziju ujedno je, priznaje ministar, i uslov da Srbija dobije novu tranšu kredita za popunu deviznih rezervi NBS-a.

Očigledno krupno koncepcijsko neslaganje sa MMF-om Vlada pokušava da prikrije guranjem glave u pesak i ubeđivanjem građana da je sve u redu i pod kontrolom. Vicepremijer Labus, na primer, smatra da ne postoji zastoj u ekonomskim reformama zbog kojeg bi se aranžaman sa MMF-om doveo u pitanje, ali priznaje da ima nekoliko pojava koje mu se ne sviđaju: neugodni štrajkovi, pritisci da dinar devalvira i da cene rastu.

S druge strane, domaći eksperti (Ekonomski institut, Institut za tržišna istraživanja) prognoziraju da Srbiji već na pola godine preti recesija ako budu nastavljena postojeća privredna kretanja i upozoravaju da visoka javna potrošnja, podstaknuta kašnjenjem restrukturiranja velikih javnih sistema, uz inflatorne pritiske i skupe kredite, destimuliše privrednu stabilnost, koja se uzalud pokušava održati restriktivnom politikom deviznog kursa.

Bez obzira na to koliko se Vlada trudila da ostavi utisak hladnokrvnog kormilara ekonomske politike, primetno je da kormilo izmiče iz ruku i da je zbog toga „Laki malo nervozan“. Jer, sve je teže pomiriti političku popularnost i sprovoditi zahteve MMF-a koji treba da rezultiraju smanjenjem javne potrošnje i otpuštanjem (kroz restrukturiranje javnih preduzeća) između 20.000 i 30.000 radnika. Taj fenomen političke razapetosti između reformizma i populizma najbolje se vidi na primeru partije G17 plus. Kad joj rejting padne ispod tri odsto, njen predsednik (Miroljub Labus) obećava da neće biti smanjivanja javne potrošnje i da 110 milijardi dinara treba da se daje za subvencije penzionom i socijalnim fondovima i javnim preduzećima. „Zar da penzionere ostavimo bez penzija?“, pita se Labus, a ekonomiste podilazi jeza od asocijacije na Miloševićevo vreme.

Nervozi politekonomske elite u Vladi dodatno ubrzanje dala je i takozvana Bela knjiga Saveta stranih investitora, koji okuplja više od 100 najvećih kompanija u Srbiji (do sada investirali u Srbiju dve milijarde evra), i u kojoj se iznose ocene rada Vlade i sugestije šta treba učiniti da se poslovna klima poboljša. Na predstavljanju „Knjige“, Majk Ahern, predsednik Saveta stranih investitora u Srbiji i Crnoj Gori, sugerisao je Vladi Srbije da koristi očekivane pozitivne rezultate Studije o izvodljivosti Evropske unije da bi komunicirala sa spoljnim svetom, kako bi objasnila da je Srbija zemlja koja ide napred, a ne vraća se nazad. „Voleo bih da vidim da Vlada ima više strategije u privlačenju stranih investicija. Treba da se usredsredi na određene sektore i pokuša da privuče određene investitore u Srbiju a investitori zaista žele da vide da se zakoni primenjuju“, rekao je Ahern.

Na odgovor nije trebalo dugo čekati. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus (intervju za „Ekonomist“, 28. mart 2005) uzvraća tvrdnjom da je Savet stranih investitora grupa špekulanata: „Jako sam nezadovoljan njihovom ulogom… Pitanje je da li je Savet stranih investitora partner Srbiji ili je to grupa špekulativnih investitora koji gledaju samo svoje interese. Ako je to drugo u pitanju, onda je sve što rade u redu. Sa te pozicije, osnovna primedba Majka Aherna je takođe u redu, jer su 2004. godine mogli manje da špekulišu nego 2003. godine. Ali, ako su oni strateški partneri kojima je u interesu da poboljšaju investicionu klimu, onda moraju da pogledaju i sebe. Jako je važno šta strani investitori govore o nama, jer su oni najbolji promoteri investicione klime, ali nisam siguran da uvek govore to što zaista stoji i što je i u njihovom i u našem interesu.“

Za strane investitore veoma je važan signal (kako je za novosadski „Dnevnik“ primetio ministar finansija Mlađan Dinkić) ako Srbija od MMF-a dobije pozitivnu ocenu sprovođenja trogodišnjeg aranžmana. To će biti znak da se u zemlji stvara dobra poslovna klima, da reforme napreduju, da Vlada vodi odgovornu politiku, da se ministri ne služe demagogijom i ne podilaze radnicima koji će ostati bez posla u javnim preduzećima koje čeka restrukturiranje, da se Vlada ne meša u poslove Centralne banke i da vlast nema tako neskrivenu ambiciju da u ekonomskim poslovima zameni tržište.

Negativna ocena MMF-a i Saveta stranih investitora jeste ozbiljno upozorenje Vladi da nešto menja u svom pristupu ekonomskim reformama. Odgovor Vlade ne može, međutim, da bude omalovažavanje i svađalački ton kojim se poslužio vicepremijer Labus.

Nije samo retorika vlasti problem, nego i praksa. Još lošiji, skoro najgori mogući, signal stranim investiorima jeste nedavna najava Vlade da će ponovo, drugi put za godinu dana, podići akcize na duvanske proizvode. Kad su pre dve godine kupile nišku i vranjsku fabriku duvana, svetske multinacionalne kompanije „Filip Moris“ i „Britiš Ameriken tobako“ kao glavni razlog navele su sporazum sa tadašnjom Vladom da u narednih šest godina neće menjati uslove poslovanja i da će ih prilagođavati standardima Evropske unije. Dve grube promene uslova za godinu dana pokazuju da sadašnja Vlada nije pouzdan partner. To je najgora moguća poruka, da je vlada jedne zemlje nepouzdan partner investitorima i poslovnoj zajednici.

April će ove godine za Srbiju biti skoro kao decembar, dakle mesec kad se svodi državni račun. Koliko ćemo dobiti a koliko izgubiti negativnom ocenom Međunarodnog monetarnog fonda i eventualnom pozitivnom ocenom Studije o izvodljivosti?

I ova dilema je, kao i većina dilema u Srbiji, lažna. Ako nam je MMF dao negativnu ocenu, šta ćemo sa Studijom i ako je dobijemo. Jer u njoj se traži da uradimo isto ono što traži i MMF?

Nije valjda da nam jedino ostaje, ako je i dobijemo, da zaigramo i za pojas je zadenemo.