Popisivanje otpisanih

Prvo pitanje koje stanovnici nehigijenskog naselja ispod mosta Gazela na Novom Beogradu postavljaju posetiocima jeste: „Kad će da ruše?“ Otkad je najavljen popis stanovnika ovog nehigijenskog naselja, kod Roma koji u njemu žive pomešani su briga zbog najavljenog rušenja njihovih baraka i nada da će konačno dobiti ljudske uslove za život. „Naravno da želimo da idemo odavde“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Gordana Ferizović, koja živi u jednoj od baraka na samom obodu naselja. „Loše nam je ovde, svuda đubre, prljavo, pacova i miševa ima na sve strane.“ Iako je, kao i sve njene komšije muči neizvesnost jer još ne znaju ni gde će biti preseljeni ni kada, Ferizovićeva kaže da je ne brinu najave da će Romi koji budu preseljeni morati sami da plaćaju režijske troškove: „Platićemo, bićemo zaposleni, imaćemo dobre uslove za život, pa ćemo da platimo.“

O divljem naselju ispod Gazele ne može mnogo novog da se kaže. Nekoliko stotina Roma tamo živi već dvadeset godina, bez struje i vode, u vlažnim barakama i improvizovanim kućicama. Svuda unaokolo su gomile đubreta, kartona i drugih sekundarnih sirovina, od čije preprodaje živi jedan deo stanovnika ovog naselja.

NEMA USLOVA: U sredu 1. avgusta, zvanično je počelo popisivanje Roma koji ovde žive. Cilj popisivanja stanovnika jeste prikupljanje podataka na osnovu kojih će biti napravljen plan njihovog raseljavanja, pošto bi u oktobru trebalo da počne rekonstrukcija Gazele.

Prema informacijama koje su se, uz najavu početka popisa stanovnika ovog naselja, pojavile u ovdašnjim medijima, uslov za dobijanje stana jeste da bar jedan član porodice bude zaposlen. U naselju ispod Gazele, većina je nezaposlena. Oni koji ne žive od sakupljanja i preprodaje sekundarnih sirovina, uglavnom su već duže vreme (po deset i više godina) prijavljeni kod Nacionalne službe za zapošljavanje (nekada Biro rada) ili rade privremene sezonske poslove preko omladinskih zadruga.

„Ja hoću da radim“, kaže Daliborka Jovanović, dvadesetčetvorogodišnja majka petoro dece: „Ali, niko neće da me zaposli. Od sedamnaeste godine sam na Birou, muž ima trideset godina, i on je isto na Birou, nema posao. Kad bi se bar jedno zaposlilo, ne mora oboje. Mogu i ja da radim, hoće on da sedi kući da čuva decu.“ Iako su pojedini mediji preneli da Romi ne žele da se sele sa ove lokacije, jer bi onda bili premešteni na neku udaljeniju od centra grada, Daliborka kaže da joj nije važno gde će ih preseliti, samo da bude – čisto: „Vidiš kako je meni u kući sve čisto, i ispred kuće smo betonirali, i tu stalno čistimo. Deci ruke stalno perem. Ako to ne radim, dobiće žuticu. Ali, ne vredi, kad je đubre okolo. Kad protrči pacov, smeju mi se komšije što vrištim. Ne plašim se ja, zaraziće mi dete.“

Zamenica sekretara Sekretarijata za socijalnu i dečju zaštitu Skupštine Beograda Mirosinka Prodanović demantuje da je dodela stanova uslovljena time da jedan član domaćinstva bude zaposlen: „To nije uslov. Popis tek treba da dâ sliku o tome o kakvoj se strukturi stanovništva radi, pa će na osnovu tih podataka biti određeno kako će ko biti zbrinut.“

Na prvi pogled, ideja da nehigijensko naselje ispod mosta Gazela bude uklonjeno, a Romi koji u njemu žive budu raseljeni na druge lokacije na kojima će moći da žive u humanijim uslovima, uz omogućavanje socijalne inkluzije, ličnih dokumenta, zdravstvene zaštite i mogućnost školovanja i zaposlenja – zvuči sjajno.

IZ BARAKE U BARAKU: Međutim, jedan detalj u ovoj priči ostavlja prostor za sumnju da se gradska vlast odlučila na ovaj korak samo zbog predstojeće rekonstrukcije mosta. Gazela nije obnavljana više od tri decenije, a dnevno preko nje pređe 165.000 vozila, iako je prilikom izgradnje predviđen promet od 38.000 vozila dnevno. Reč je, dakle, o mostu koji je više nego značajan za saobraćajnu infrastrukturu grada. Osim toga, neizvesno je da li će Romi koji sada žive ispod mosta dobiti bolje uslove za stanovanje, pošto u skupštini Beograda još uvek, dva meseca pre predviđenog početka radova na Gazeli, nisu doneli odluku o tome. Dok se stanovnici divljeg naselja nadaju boljim uslovima za život, Prodanovićeva kaže da treba odlučiti da li će to biti barake, kamp-naselja ili brza izgradnja socijalnih stanova.

Komentarišući mogućnost da ovi ljudi budu zapravo samo premešteni u nešto što je pre privremeni prostor nego trajno rešenje, Petar Antić, izvršni direktor Centra za prava manjina, kaže da bi bilo dobro da im se pruži trajno rešenje, a ne da oni opet stanuju u privremenim objektima. „U ovom trenutku, oni ne mogu da dobiju ni lična dokumenta, a ovaj problem stanovanja je jako bitno povezati sa problemom ličnih dokumenata“, kaže Antić, objašnjavajući da u ličnim dokumentima moraju da stoje adrese legalizovanih objekata, a da privremene objekte zakonski nije moguće legalizovati. Povezanost pitanja stanovanja i ličnih dokumenata potvrđuje i Mirosinka Prodanović, koja kaže da je jedan od ciljeva popisa i to da ovi ljudi dobiju lične karte i zdravstvene knjižice.

Inače, prema podacima iz publikacije „Romi i pravo na pravni subjektivitet“, koju je prošle godine izdao Centar za prava manjina, 13 odsto Roma iz nehigijenskih naselja nema nikakva dokumenta, a 46 procenata nije prijavljeno u mestu gde živi. Istraživanja koja je radio Dečji romski centar pokazala su da oko 68 odsto Roma u nehigijenskim naseljima nema zdravstvene knjižice. Situacija je naročito loša za Rome raseljene sa Kosova i Metohije, jer oni mogu da dobiju status raseljenih lica samo ako imaju prijavu boravka. Prema rečima Petra Antića, zbog ovoga su se neki lepo dosetili kako mogu da zarade na Romima. Naime, među ljudima koji žive u blizini nehigijenskih naselja ima i onih koji im dozvoljavaju da prijave njihove adrese kao mesto boravka, uz materijalnu nadoknadu.

Osim toga, kada je reč o raseljenima sa Kosova i Metohije malo zabrinjava i podatak da su u popisnu komisiju uključeni i predstavnici stanovnika divljeg naselja koji bi, kako kažu u Skupštini Grada, trebalo da se bore za to da oni koji duže žive u naselju prvi reše svoj status. Prodanovićeva u tome ne vidi diskriminaciju raseljenih Roma, jer će „i njihov status biti na neki način rešen“.

DISKRIMINACIJA: Iako Grad možda neće biti u mogućnosti da trajno reši problem stanovanja Roma ispod Gazele, Prodanovićeva kaže da će biti vođeno računa o tome da ne dođe do getoizacije, pa će zbog toga oni biti preseljeni na više različitih lokacija: „Tih 247 ljudi biće raseljeni na više različitih lokacija, da ne bi došlo do getoiziranja, već da im se pruži mogućnost socijalne inkluzije u tim različitim sredinama gde će biti preseljeni.“ Prodanovićeva naglašava da je upitnik koji se koristi prilikom popisa vrlo iscrpan i da pored osnovnih podataka treba da pruži informacije o školskoj spremi, interesovanjima, o tome da li ispitanik ima želju da se doškoluje i slično.

Ipak, Petar Antić je skeptičan kada je reč o mogućnosti da se problem onih koji žive u nehigijenskim naseljima trajno reši, pre svega zbog uvek i svuda prisutne diskriminacije: „Bojim se da je, konkretno u slučaju dodele socijalnih stanova, postojala ideja da se uslovi tako postave da Romi nikako ne mogu da ih ispune, što je indirektna diskriminacija. Ali, čak i da nije tako, pošto uslovi još nisu tačno određeni, ipak su za Rome predviđeni privremeni objekti, barake, kamp-naselja, dvorišne česme, zajednička kupatila… To nas opet dovodi do osećaja da su Romi niža bića i neko ko ne bi trebalo da živi u normalnim uslovima.“

Antić dodaje da je, radeći na terenu, mnogo puta uočio predrasude prema Romima, kako kod službenika državnih institucija tako i kod zaposlenih u međunarodnim organizacijama koje se bave problemima manjina. Po njegovom mišljenju, problemi sa kojima se Romi suočavaju ne mogu biti rešeni dok se celo društvo ne izbori sa duboko ukorenjenim stereotipima: „Mislim da je ovo jedina zemlja gde protest protiv doseljavanja Roma može da traje dva meseca, a da se niko ne zapita da li tu nešto nije u redu.“

Kako će i da li će Romi koji trenutno žive ispod Gazele uspeti da dođu do normalnijih uslova za život videćemo kada raseljavanje počne. Ipak, skepsu izaziva i vremenska računica: popis treba da bude završen do kraja avgusta. Tokom septembra treba analizirati popisom dobijene podatke, doneti odluku o lokacijama i završiti raseljavanje, a već u oktobru počinje rekonstrukcija Gazele. Da li je mesec dana dovoljno za rešenje problema koji postoji dvadeset godina?