Umesto da bude sredstvo za obuku budućih sudija i garancija da će u pravosuđe ulaziti najbolji kadrovi, čime bi se poboljšali kapaciteti i vratilo poverenje građana u pravosuđe, konceptom Pravosudne akademije kakav sada postoji protivustavno je instaliran opasan i dalekosežan uticaj izvršne vlasti u temelje sudske vlasti. Kada govore o stvarno potrebnoj odgovornosti, političari, u stvari, misle na poslušnost sudija i tužilaca
Jedino što je sigurno u ovakvim okolnostima jeste želja političara da upravljaju pravosuđem.
Čak i ideje koje su u suštini dobre, pretvaraju se u instrument uticaja izvršne vlasti na sudsku. Takav je slučaj i sa Pravosudnom akademijom, ovakvom kakva je sada koncipirana. Jedan od najvećih nedostataka Pravosudne akademije jeste u tome što izvršna vlast na sve njene aktivnosti ima jak neposredan uticaj, institucionalan, jer trećinu članova (tri člana) Upravnog odbora imenuje Vlada, s tim da je jedan od njih državni sekretar u ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa, ali je taj uticaj, razume se, i faktički jak. Takav Upravni odbor imenuje Programski savet Akademije, koji pak imenuje, na četiri godine, pet članova komisije za prijemni ispit. Sastav komisije za prijemni ispit, odnosno imena članova komisije za prijemni ispit, i razlozi kojima se rukovodi Programski savet Pravosudne akademije da baš te članove imenuje, ostaju nepoznati i posle pažljivog traganja, a selekcija i faktički izbor sudija vrši se u fazi koja prethodi formalnom izboru, prilikom prijema polaznika Pravosudne akademije. Kombinacijom navedenih zakonskih rešenja (dužnošću VSS-a da prioritetno predloži svršene polaznike Pravosudne akademije za prvi izbor, a Narodne skupštine da ih izabere za sudiju i Pravosudnom akademijom koja funkcioniše na navedeni način) izbor sudija na prvi trogodišnji „izmešten“ je: vremenski – 30 meseci pre samog predlaganja za izbor od strane VSS-a i pre formalnog izbora u Narodnoj skupštini; suštinski – jer se odvija vanstandardno, po nedefinisanim pravilima i u netransparentnom postupku; i institucionalno – jer o njemu ne odlučuju tela kojima je to poverio Ustav u nadležnost – VSS i Narodna skupština. O izboru faktički odlučuje anonimna komisija za prijem polaznika Pravosudne akademije, a nad Pravosudnom akademijom najveći uticaj ima Ministarstvo pravde. Zato ne čudi entuzijazam kojim ministar pravde hvali postojanje Pravosudne akademije. Umesto da bude sredstvo za obuku budućih sudija i garancija da će u pravosuđe ulaziti najbolji kadrovi, čime bi se poboljšali kapaciteti i vratilo poverenje građana u pravosuđe, konceptom Pravosudne akademije kakav sada postoji protivustavno je instaliran opasan i dalekosežan uticaj izvršne vlasti u temelje sudske vlasti, a svest budućih sudija od početka trasirana iskustvom da suštinsku vlast nad sudstvom ima izvršna vlast.
U novoj nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa naglašava se neophodnost jačanja nezavisnosti sudstva. Sasvim je nesporno da su nezavisnost i odgovornost dve strane ogledala, ali se one moraju usaglašeno jačati, tako da nezavisnost nikad ne bude ugrožena. U izjavama pravosudnih zvaničnika, međutim, ono što treba jačati jesu kapaciteti Ministarstva pravde i odgovornost sudija. Posledica te želje i namere da se „suvišnom nezavisnošću“ „sudstvo ne odmetne u hajduke“, kako se izražava jedan pomoćnik ministra pravde, jeste i uporno zadržavanje članova VSS-a i DVT-a iz reda sudija i tužilaca na tim pozicijama i, štaviše, donošenje najvažnijih strateških odluka za pravosuđe, preko njih.
Učešće u reformskim aktivnostima sadašnjih, od svake odgovornosti amnestiranih, sudija i tužilaca – izbornih članova VSS-a i DVT-a, pa i članova iz reda advokature, jasno ukazuje da vlast želi da preko njih upravlja pravosuđem, koristeći ih kao paravan. I kada govore o stvarno potrebnoj odgovornosti, političari, u stvari, misle na poslušnost sudija i tužilaca. Izvršna vlast ne samo da dobro sarađuje sa članovima VSS-a i DVT-a iz reda sudija i tužilaca, nego i sprečava pokretanje pitanja njihove odgovornosti i na taj način pokazuje da oni koji su joj poslušni mogu biti i sasvim neodgovorni.
Pored tzv. raspoređivanja sudija i nove sudske mreže, mera koja je podjednako urgentna, i najvažnija, jeste stvaranje zakonskih pretpostavki za utvrđivanje odgovornosti ili, u najmanju ruku, udaljenje iz VSS-a i DVT-a onih koji su do takvog stanja doveli, ili takvo stanje opravdavali dopuštajući, ako ništa drugo, da VSS donosi odluke u nepotpunom sastavu tih tela i nezakonitom većinom glasova (od tri ili četiri, umesto zakonom propisanom većinom od najmanje šest glasova). Pravna država ne može se graditi sa onim ko je uporno i ozbiljno kršio principe vladavine prava, kao što su to činili članovi prethodnih sastava VSS-a i DVT-a. U suprotnom, šalje se, i već je poslata, opasna poruka, da je poslušnost poželjna, strah nije na odmet, a da je smetnja integritet sudija i tužilaca.
Živimo u državi u kojoj se stalno iznova sprovode „reforme“, zakoni menjaju često i neusaglašeno, i proizvoljno se primenjuju. I pravosuđe se „reformiše“ u kontinuitetu i stalno iz početka, što ga destabilizuje, zamara, plaši i umanjuje garancije sudske nezavisnosti. Suočavajući se sa stalnim egzistencijalnim i profesionalnim pretnjama, sudije i tužioci nisu motivisani da pokušaju da sagledaju složenost i razumeju suštinu društvenih dešavanja, da tumače svrhu novodonetih zakona i obave svoj posao u skladu sa zakonom i pravilno.
Sve ove navedene tendencije prvo moraju da budu prepoznate, da budu shvaćene i zaustavljene. Tek tada je učinjen prvi korak ka uspostavljanju pravne sigurnosti. Reforma pravosuđa jeste neophodna, ali mora da bude primerena našoj tradiciji, našem pravnom poretku i mogućnostima, primenjiva, etapna i usaglašena sa evropskim standardima, koje treba da primenimo bez obzira na to da li ćemo ući u EU i na kojima imamo pravo da insistiramo, uprkos često drugačijem ponašanju EU.
U svakom slučaju, preduslovi za dostizanje pravne sigurnosti jesu jačanje garancija nezavisnosti sudske vlasti, stabilizacija pravosudnog sistema, konsenzus da kvalitetno pravosuđe podrazumeva efikasnost u donošenju kvalitetnih odluka u razumnom roku, pravičnim sagledavanjem svih aspekata slučaja, kao i poverenje građana. Na sudijama i tužiocima je, i u ovakvim uslovima, ogromna odgovornost da postupaju proaktivno i kreativno u pronalaženju odgovarajućih načina analize i unapređenja kvaliteta odluka koje donose, zbog sebe, zbog sudija o čijim odlukama rešavaju i zbog građana, koji treba da steknu uverenje da je njihov slučaj razmotren sa dužnom pažnjom, zakonito i pravično.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
