Početak ili kraj

Kada bi bilo po onoj narodnoj „pojeo vuk magarca“ ili po novoj, urbanoj „džaba ste krečili“, Vojislav Šešelj bi se posle 11 godina pritvora u Ševeningenu mogao i definitivno naći na slobodi. Naravno, pod jednim uslovom, samo ako žalbeno veće Haškog tribunala udovolji jednom od dva njegova zahteva: da ga puste na slobodu jer, kako on tvrdi, Tužilaštvo nije dokazalo njegovu krivicu ili da suđenje počne ispočetka, od nule. Ako bi Hag i pristao da se toliko pospe pepelom, što je i najvećim optimistima teško da poveruju, i odluči, na primer, da krene sa suđenjem iznova, to bi onda pre bio znak da se traži kakvo-takvo rešenje za oslobađanje. Jer, zašto bi započinjali još jedno suđenje bez kraja, i to Šešelju, koji je pokazao da je spreman da dâ sve od sebe u nameri da sud ponizi i na kraju porazi.

Kako sada stvari stoje, rezultat celog postupka nije ohrabrujuć: posle jedanaest godina provedenih u Hagu i sudskog procesa dugog šest godina, kada je bilo gotovo izvesno da će ovaj slučaj 30. oktobra i konačno dobiti epilog – teško je poverovati, ali cela priča sada izgleda kao da je na samom početku. Jedan sudija je smenjen, drugi je postavljen, a Šešelj teško bolestan.

KUMOVI I ZLOČINI: Istinski početak bio je doduše u februaru 2003. kada je Šešelj, po podizanju optužnice tužilaštva Haškog tribunala, dobrovoljno otišao u Hag. Ni tada nije skrivao svoju ambiciju da dođe glave Međunarodnom sudu u Hagu i da odatle izađe jedino kao pobednik: „Moj životni cilj nije da mirno umrem u krevetu, već da ostavim neko delo po kome će me se sećati pokoljenja. Hag je za tako nešto idealna prilika.“ Pri odlasku nije skrivao ni gnev ni mračna predskazanja prema tadašnjoj DOS-ovoj vladi („Ološ će morati na dno duboke i mutne reke, gde mu je mesto“), kao što ih sada ne skriva prema aktuelnoj vlasti, sastavljenoj od njegovih kumova, bivših radikala, koji su se za potrebe karijere odrekli njega i okrenuli naglavačke. U junu ove godine na sudu je obelodanio da njihov čvrsti savez Šešelj–Nikolić–Vučić nije bio obeležen samo srceparajućim kumovskim vezama. O tome je više govorio Vučić onda kada je Šešelj otišao u Hag: „Njegova supruga Jadranka se žali da duže priča sa mnom. Kaže: ‘Sad moram da zovem mog Vučića.’ Čim čuje da sam nešto nervozan, hoće da me smiri.“ Rasulo u kumstvu počelo je otprilike kad i političko razilaženje. U septembru 2009. Nikolić je rekao da mu je sve bilo jasno od samog početka: „Znao sam da će se ovako završiti još kada me je Šešelj zvao pre nego što će otići u Hag da mu budem kum. Rekao sam ženi da je ovo početak kraja našeg prijateljstva. Znao sam jer je Šešelj oterao sve kumove iz stranke.“

Zauzvrat, Šešelj je na sudu u Hagu ove godine pokušao da dobaci najdalje što je mogao. Sa sadašnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, kako je rekao, sve je zajedno radio tokom ratova u Hrvatskoj i BiH: „Ako sam ja umešan u ratne zločine, onda je Tomislav Nikolić moj direktan saučesnik.“ Za potpredsednika vlade Aleksandra Vučića rekao je da je bio „dobrovoljac SRS kod Slavka Aleksića na Jevrejskom groblju“ u Sarajevu i da je zatim radio na TV Pale. Šta je trebalo da bude glavni zgoditak tih iskaza sam Šešelj najbolje zna, ali u jednom jeste uspeo: da podseti.

Teatralan, već kakav je obično tokom suđenja bio, pred haškim sudom jednom je za sve zločine okrivio papu Jovana Pavla Drugog. Od suda je tražio i da mu se razjasne reči „točka, hotimično, Zapadni Srijem, obrana, suradnja“. Opstruirao je i blamirao sudije, zastrašivao i otkrivao zaštićene svedoke. „Nikada nisam zastrašivao niti vršio pritisak na svedoke“, rekao je kada je Tužilaštvo pokrenulo postupak protiv njega zbog nepoštovanja suda i otkrivanja zaštićenih svedoka u knjizi „Afera Hrtkovci“. „U knjizi su brojevi i pseudonimi svedoka, a to što neko upućen i pametan može da shvati ko su oni – šta to mene briga!“

PRESEDANI I OBRTI: Štrajkovao je glađu 20 dana čime je izdejstvovao, po cenu vlastitog zdravlja, da se brani sam. Tribunal mu je ispunio sve zahteve. Vraćeno mu je pravo da se brani sam, kao i da suđenje počne od početka kada se oporavi. Posle je Haški tribunal odlučio i da finansira odbranu Šešelja. Bio je to presedan zato što se do tada nije dogodilo da optuženom koji se sam brani bude odobreno finansiranje odbrane.

Nikada do sada nije se desilo ni to da sudija bude izuzet iz raspravnog veća na samom kraju procesa, uoči izricanja presude. Prvi put u slučaju Šešelj. Posebno veće Tribunala usvojilo je njegov zahtev to jest izuzelo sudiju Harhofa, jer je navodno ostavio utisak da je pristrasan, i to nekoliko nedelja pre izricanja presude 30. oktobra. Kada je imenovan novi sudija Madiaje Nijanga koji treba u „razumnom roku“ od četiri do šest meseci, a po potrebi i duže, da prouči ceo predmet i na osnovu toga da donese sud, Šešelj je uložio žalbu. Kaže u žalbi da pošto je izuzeti sudija Harhof, čije je izuzeće on lično tražio, bio član pretresnog veća u toku celog pretresnog postupka, „jasno je da se ovaj postupak uopšte više ne može nastaviti“. I jedino što se može učiniti, savetuje Šešelj, jeste da se postupak odmah obustavi a da se on pusti na slobodu. Ili da se krene sasvim ispočetka, od nule, kako je i navedeno na početku ovog teksta.

Već punu čašu ove beskrajne šah-šeh igre između Šešelja i Tribunala prelile su dramatične vesti o njegovoj bolesti, o operaciji karcinoma debelog creva, metastazama u limfnim čvorovima koji su takođe operisani, i o predstojećem dužem lečenju hemoterapijom. Svakodnevno su curele informacije o njegovom zdravstvenom stanju iako je zvanično Šešelj strogo zabranio njihovo iznošenje kako pred samim sudom tako i u javnosti. Sada, pod novim okolnostima, još više intrigira u kom ključu će razmišljati žalbeno veće i da li će se osvrtati na činjenicu da pred sobom ima ozbiljno obolelog optuženika. Da li će ponovo izaći u susret njegovim zahtevima, ili će proces dalje ići svojim tokom sa novim sudijom, a to znači prolongiranje sigurno još nekoliko meseci. I to najmanje nekoliko meseci, pod uslovom da novih obrta i iznenađenja više ne bude.

Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom za ratne zločine: Ni pravde ni saradnje

Što se nas tiče, svi građani Srbije imaju apsolutno jednak status i prava u skladu sa Zakonom o saradnji sa Tribunalom. Kod Šešelja je specifična situacija jer on ne želi komunikaciju sa predstavnicima vlade i to je njegov stav otkad je otišao u Hag. Čak i kad je prvi put bio bolestan, otišao sam u Hag da ga posetim, ali nije hteo da razgovara sa mnom. Rekao je da ne želi da razgovara ni sa kim ko je predstavnik vlade. Šešelj nije koristio ono što je koristila većina optuženika, nije tražio garancije vlade za privremeno puštanje na slobodu i ni sa jednom vladom nije hteo da razgovara. Drugi su to tražili i mi smo svima izlazili u susret, nekima je sudsko veće odobrilo zahtev, nekima nije. Pošto Šešelj to nikada nije tražio, mi van toga ne možemo da uradimo ništa. Ne možemo u njegovo ime da tražimo da bude privremeno pušten na slobodu, procedura je tu jasna. Šešelj odnosno njegova odbrana treba to da zatraži, a onda mi na osnovu toga dajemo garancije za privremeno puštanje na slobodu kao država.

U ovoj fazi postupak je u ozbiljnoj krizi, kao što je ceo slučaj obesmišljen, čemu su doprineli i sam sud i Šešelj. S jedne strane postoji namera Šešelja da obesmisli postupak, a s druge je Tribunal koji 11 godina drži čoveka u pritvoru bez prvostepene presude. Mislim da je to nečuven slučaj. I sad, da skandal bude još veći, jedan sudija je izašao iz predmeta na zahtev Šešelja i određen je novi sudija kome je dat rok da se upozna sa predmetom. Kako to da postupak traje toliko godina, a novi sudija treba da se upozna za šest meseci sa predmetom, da čita spise, verovatno i da gleda video-snimke suđenja, svedočenja? U anglosaksonskom pravu to bi bilo nezamislivo, da suđenje stigne do kraja i da imate novog sudiju koji treba u veoma kratkom vremenu da dâ svoj sud. Šta god da bude, mislim da je ovo nečuveno, da je ovo blamaža za Haški sud, za koju oni ne mogu da nađu reči opravdanja iako su iznosili razne argumente. U svim razgovorima koje sam imao sa predsednicima sudova, takođe i sa Bramercom, isticali su nekoliko stvari za ovakvu dužinu postupka. Rekli su da to jeste slučaj bez presedana, ali da tehnički nemaju dovoljno prostora, da nemaju dovoljan broj sudija, da ima veliki broj optuženika, da je Šešelj opstruirao suđenje pa se zbog toga prolongiralo… Čak i da su svi ti razlozi validni, ne mogu biti opravdanje za 11 godina.

Najlogičnije bi bilo da Šešelj zatraži garancije za privremeno puštanje na slobodu i da mi te garancije damo. Druga mogućnost je da šaljemo lekare. Sada ih nije tražio, ranije jeste. Tu se mogućnosti države iscrpljuju. Svuda ističemo da su njemu kao državljaninu Srbije ugrožena prava. Može neko i da voli i da ne voli Šešelja, ali mi ovde govorimo o elementarnim ljudskim pravima. Ovde je ugroženo pravo na suđenje u razumnom roku, i to je elementarna stvar. Ugroženo je i njegovo zdravstveno stanje, to je sad druga vrsta problema na koju takođe moramo da imamo neku vrstu odgovora. I to je ono što mi možemo da uradimo.