foto: aleksandar levajković / fonet
"Do susreta predstavnika Saveza za Srbiju i Srpske napredne stranke došlo je na insistiranje Evropske unije", kaže za "Vreme" dobro obavešteni izvor iz političkog života. "Očekujem da do kraja meseca stigne predstavnik Evropskog parlamenta kao posrednik u razgovorima između vlasti i opozicije. Naime, jasno je kao dan da Evropska unija vidi veliki problem u bojkotu izbora"
Dok nastaje ovaj broj, vijest dana je susret predstavnika Saveza za Srbiju i Srpske napredne stranke u organizaciji Fonda za otvoreno društvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Pored dekana FPN-a Dragana Simića, na okruglom stolu su učestvovali i vodeće osobe Beogradskog fonda za političku izuzetnost, CeSID-a, Crte i pojedini univerzitetski profesori. Za razliku od njih, javnost je bila isključena sa ovog skupa, jučer praktično nezamislivog.
Kako je do svega došlo?
„Na insistiranje Evropske unije“, kaže za „Vreme“ dobro obaviješteni izvor iz političkog života. „Očekujem da do kraja meseca stigne predstavnik Evropskog parlamenta kao posrednik u razgovorima između vlasti i opozicije. Naime, jasno je kao dan da Evropska unija vidi veliki problem u bojkotu izbora na koji je spreman Savez za Srbiju.“
Ipak, i najtvrđi zagovornici bojkota priznaju da je riječ o sredstvu, a ne o krajnjem cilju. Ovo tim više što je sasvim izgledno da će se parlamentarni izbori poklopiti sa lokalnim što, opet, predstavlja velik problem za opoziciju. Čemu osnivanje mjesnih odbora ukoliko neće biti u prilici da se bore za vlast u svojim sredinama? Što će biti sa Šapcem i Paraćinom gdje je opozicija na vlasti? I da li je moguće postići konsenzus da se bojkotiraju i parlamentarni i lokalni izbori, jer bi izlazak na ove druge samo obesmislio čitavu ideju?
Predsjedniku Srbije i SNS-a Aleksandaru Vučiću dobro su poznate ove dileme u opoziciji. Međutim, koliko god računao na njih, nikako ne može biti siguran da će na izbore „izvesti“ dovoljan broj građana u slučaju bojkota. Naprotiv – do kraja političke karijere pratila bi ga sjenka da se na vlasti drži nelegitimnim načinima, nepoštenim i nasilnim izbornim utakmicama kao jedan od posljednjih evropskih čvrstorukaša. Ovakav imidž u zemlji izvjesno vrijeme mogu peglati njegovi tabloidi i ružičaste televizije, ali takav položaj izuzetno će mu suziti manevarski prostor u odnosima sa Briselom i Vašingtonom. A pogotovo nakon potpisivanja pravno-obavezujućeg sporazuma o Kosovu. Ukratko, prijetnja bojkotom izbora pojačala je najveći Vučićev strah – da će poput Slobodana Miloševića, kad se okonča kosovski slučaj, od „faktora mira i stabilnosti“ postati evropski parija s kim nitko ne želi imati posla bez velike potrebe.
Sve u svemu, bojkot izbora se pokazao kao nešto što opozicija, zapravo, ne želi, ali mnogo manje od vlasti. U toj situaciji pitanje je samo mogu li postići zadovoljavajući kompromis, odnosno – koliko je režim spreman da popusti. Sudeći prema okruglom stolu na FPN, ne mnogo.
„Koliko znam, to nije ličilo ni na šta realno“, nastavlja naš sugovornik. „Predstavnici SNS-a su ponavljali da je sve kako treba i da se može pričati samo o nekim tehničkim stvarima. Držali su se kao da televizija direktno prenosi čitav skup.“
Na drugoj strani, SzS je saopćio da je samo iznio svoje stavove „bazirane na Sporazumu o izbornim uslovima koji su potpisale sve opozicione stranke u decembru 2018, Sporazumu sa narodom i preporukama i zaključcima Stručnog tima protesta ‘1 od 5 miliona’“. I ništa više.
Obje strane, dakle, drže se utvrđenih, dobro poznatih stavova. Ipak, zašto su pristali da sjednu za okrugli stol? Da slušaju odavno poznate preporuke nevladinih organizacija? Vladimir Đukanović Đuka, član delegacije SNS-a, u svom tvitu kaže da je baš to razlog:
„Elem, skup je bio zamišljen kao prezentacija Cesida i Crte o izbornom zakonodavstvu. Nikakvi pregovori i slične besmislice“.
Na drugoj strani, SzS nije jasniji kada saopštava da se „poštujući organizatore i činjenicu da nisu u pitanju nikakvi pregovori vlasti i opozicije“, odazvao pozivu FPN-a i Fonda za otvoreno društvo. No, sugovornik „Vremena“ kaže da je ključ upravo u učešću Fonda za otvoreno društvo i Sonje Liht iz Beogradskog fonda za političku izuzetnost:
„To mnogo govori. Uz posredstvo Fonda za otvoreno društvo, Vučić se u više navrata susreo sa Aleksanderom Sorošem u Beogradu i, što je još važnije, sa njegovim neuporedivo uticajnijim i poznatijim ocem Džordžom u Njujorku. Sasvim je moguće da su mu u tim prilikama preneseni izvesni stavovi i saznanja za koje se ne koriste uobičajni diplomatski kanali. Takođe, poznato je i da Sonja Liht ima decenijske čvrste veze ne samo sa Sorošem nego i sa mnogim drugim važnim osobama u svetu do kojih je, uprkos svim njenim kritikama, i Vučićev režim imao mnogo koristi. Zbog toga mi se čini da bi od najavljenih okruglih stolova na FPN-u još nešto moglo i ispasti. Ali ne zanosim se mnogo.“
Slično je i u Savezu za Srbiju. Bez iznošenja detalja, tamo je za „Vreme“ rečeno da ništa od onog što se čulo na FPN nije dovoljno za izlazak na izbore.
Ipak, ostaje činjenica da je Vučić na neformalni način prihvatio jedan od zahtjeva učesnika protesta „1 od 5 miliona“ o uspostavljaju dijaloga između opozicije i vlasti. Moguće je i da to želi prikazati kao pokušaj traženja kompromisa da bi, u datom trenutku, sve sabotirao i za to optužio opozicione stranke kako bi neuspjeh okruglog stola isturio kao smokvin list pred zahtjevima iz inostranstva. Ne treba isključiti ni mogućnost da, zapravo sve to i radi u koordinaciji sa pojedinim članicama Evropske unije i izvjesnim krugovima u Americi ne bi li maksimalno podijelio i oslabio opoziciju pred finaliziranje sporazuma o Kosovu…
Izvjesno je samo jedno – karakter aktualnog režima i njegovih nosilaca neće se promijeniti bez velike nužde i još većih pritisaka. U tom kontekstu, kako stvari stoje, mnogo više odlučuju diplomate velikih sila nego građani Srbije. Zato ovi drugi moraju da učine sve kako bi od statista u svojim životima postali protagonisti. Jedino tako može doći do istinskog dijaloga i početka povratka u normalnost; jedino tako glas naroda može steći težinu. Svaka alternativa ovome puka je iluzija.
I još nešto. Kao što prije godinu dana nije mogla zamisliti proteste „1 od 5 miliona“, tako opozicija nekoliko dana unazad nije mogla ni sanjati da će se naći za istim stolom sa predstavnicima vlasti. No, isuviše je tu nepoznanica da bi postojali ikakvi razlozi za euforiju i najavljivanje urušavanja Vučićeve vlasti. Zato – kakav god put da izabere, bojkot ili prihvaćanje minimalnih fer i poštenih izbornih uvjeta – opozicija prije svega mora savladati dječje bolesti u svojim redovima. Drugim riječima, dokazati građanima, režimima i međunarodnim akterima da je postala ozbiljna i da bez nje nikakva računica ne važi.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
