Pitanje Ponoša

U maratonskoj partiji pokera koju srpski politički lideri sastavljajući novu vladu razvlače već treći mesec, sve su karte u igri: pred poslednju ruku, zaneseni kockari na sto bacaju ključeve od kola, prstenje, dedin sat i tapiju na porodičnu kuću… Jedino ovom analogijom se može objasniti okolnost da je pozicija načelnika generalštaba Vojske Srbije, koju trenutno zauzima general-pukovnik Zdravko Ponoš, postala predmet pregovora između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. I baš kao u pomenutoj partiji karata, stvar preti da se završi loše, kako po igrače tako i po građane koji su ih birali.

Iako niko to zvanično nije ni potvrdio ni demantovao, stvari stoje približno ovako: s obzirom na to da DS ne pristaje da tehnički ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić ostane na toj poziciji u novoj vladi, DSS insistira da Jočić preuzme Ministarstvo odbrane, ali traži i da se umesto generala Ponoša, kome se kao greh pripisuje bliskost sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, dovede neko po ukusu tehničkog premijera Vojislava Koštunice. Demokratska stranka, kažu novine, za sada čvrsto stoji uz Ponoša, čime je general doveden u neprijatnu poziciju: to što je demokratama toliko stalo do njega postaje ključni dokaz da on jeste partijski čovek, pa kao takav podleže kadrovskoj kombinatorici prilikom sastavljanja vlade.

Naizgled, ovo nije ništa drugo nego dosledna primena „sedmog principa“, koji neki analitičari nazivaju načelom podele odgovornosti, a drugi feudalizacijom vlade. To podrazumeva totalnu kontrolu stranaka nad dodeljenim resorima, uz prećutni dogovor da se niko nikom ne meša u posao. Zahvaljujući tome što je do pre nešto manje od godinu dana bila pod saveznom kapom, Vojska je prilikom sastavljanja prethodne vlade izbegla da postane predmet stranačkog kadrovanja, ali sada se, eto, našla na tapetu.

Ovo je opasno iz dva razloga, od kojih je manje važan taj da je general Ponoš jedva sastavio devet meseci na funkciji, od čega je dve trećine proveo kao zastupnik (vršilac dužnosti) načelnika GŠ-a, bez punih ovlašćenja. Za to vreme je u tandemu sa ministrom Zoranom Stankovićem obavio ogroman posao na reformi i unapređenju oružanih snaga, u skladu sa Strategijskim pregledom odbrane koji predviđa potpunu profesionalizaciju vojske do 2010. godine. Dosad sprovedene reforme imale su ključnu ulogu u prijemu Srbije u Partnerstvo za mir, a redakcija „Vremena“ je pre tri meseca izabrala Ponoša za čoveka godine. Ponoš je tada u intervjuu za naš list izjavio da je u vezi sa planiranim reformama dosad obavljeno „gotovo pola posla“. Njegova smena u ovom trenutku ostavila bi vojsku u raskoraku – ni napred ni nazad – i dovela u sumnju sve što je dosad urađeno. Novi načelnik i ministar odbrane našli bi se u dilemi da li da sistem vraćaju u prvobitno stanje, što bi s obzirom na već izvršene promene zahtevalo mnogo novca i energije, ili da guraju dalje, ali bez ljudi koji su ceo proces započeli i planirali. U oba slučaja, Srbija rizikuje da tokom dužeg vremenskog perioda ima napola reformisanu vojsku koja nije u stanju da odgovori savremenim bezbednosnim izazovima.

Neko bi mogao da kaže, parafrazirajući pokojnog premijera Đinđića, reforme ne bi smele da zavise od jednog čoveka, i u tome ima istine. Stvar je, međutim, u tome što funkcija načelnika Generalštaba nije, i nikako ne bi smela da bude predmet stranačkih dogovora. Ministar odbrane je druga stvar, on dolazi i odlazi po političkoj liniji, ali armija bi morala da ostane izvan strančarenja. Vojska je jedva preživela princip podele vlasti tokom agonije državne zajednice, kada je svaki komandir iz Srbije morao da ima zamenika iz Crne Gore, i obratno. Sada joj preti da postane predmet mnogo opasnije podele.

Ukoliko bi se, nezavisno od ishoda pregovora između DS-a i DSS-a, ustanovio princip da se o načelniku Generalštaba odlučuje posle svakih izbora, mogao bi se zamisliti sledeći scenario: tokom pregovora o sastavu vlade godine 2011, partija X traži da ona postavi načelnika GŠ-a, na šta partije Y i Z odgovaraju zahtevom da oni imenuju njegove pomoćnike, pa tako Y dobija komandanta kopnene vojske, a Z ratno vazduhoplovstvo i logistiku… I tako dalje niz komandni lanac, sve do komandira čete i četnog ćate. Osim što prestavlja recept za građanski rat, uvođenje ovog principa bi u najmanju ruku dovelo do toga da oficiri najveći deo vremena posvete traženju političkog sponzora, dok bi odbrana zemlje pala u drugi plan.

Stoga je krajnje zabrinjavajuće što nijedna od relevantnih političkih partija nakon brojnih napisa u štampi da je mesto načelnika GŠ-a „kamen spoticanja“ među strankama, nije reagovala na jedini ispravan način: javnim saopštenjem da to mesto nije predmet stranačkih pregovora. Umesto kadrovanjem, naši političari bi mogli da se pozabave sledećim pitanjima: zašto je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nema zakon o Vojsci, strategiju odbrane i savet za nacionalnu bezbednost, i zašto su oružane snage nakon raspada državne zajednice sa Crnom Gorom ostale izvan ustavnih i zakonskih okvira. Neko, zaista, nije uradio svoj deo posla, ali to svakako nije general Ponoš.