Pisak briselskog voza

U Beogradu se sada može videti kako se oseća brucoš koji je položio prijemni ispit, a koga tek čeka matematika jedan, dva i tri. Komesar za proširenje Oli Ren objavio je u utorak 12. aprila da je Evropska komisija bez posebnih uslovljavanja ocenila da sa Srbijom mogu započeti pregovori o stabilizaciji i pridruživanju. Studija o izvodljivosti priključenja EU-u, o kojoj će se 25. aprila izjasniti Savet ministara Unije, pozitivna je.

Mandat za pregovaranje trebalo bi da bude određen do leta, a onda će, po Renovim rečima, sve zavisiti od Srba, Crnogoraca i njihovih političara. Za početak, Savet ministara Srbije i Crne Gore je u utorak već odredio da ovdašnja administracija od sada radi po evropskom radnom vremenu. I to je nešto, uvođenje evropskog radnog vremena pokušano je još 70-ih, ali nije uspelo. Ishod pregovora o stabilizaciji i asocijaciji nije unapred garantovan. Pregovori su, na primer, u slučaju Makedonije trajali godinu dana, ali mogu trajati i duže. Ren očekuje da se u novembru napravi značajan napredak u pregovorima. Sledeća stepenica, početak pregovora o članstvu, znatno je viša. Hrvatskoj su pregovori o članstvu odloženi mada je ona ispunila 260 različitih uslova, a nije samo jedan – izručenje haškog optuženika generala Gotovine.

Tokom pregovora u Srbiji i Crnoj Gori treba da se ispune mnogi uslovi. Oni su, kako se najčešće govori i piše, povezani sa nastavkom i poboljšanjem saradnje s Haškim tribunalom, koja je u proteklih deset meseci rezultirala predajom 12 optuženika. U srpskom slučaju, to znači da se nastavlja drama s poternicom za generalom Pavkovićem i potraga za ostalima, a da najvažniji ključ za tu bravu ostaje optuženi general Mladić.

Poslednjih meseci pridavana je izvesna pažnja tome da Srbija sa što manje hipoteka uđe u te nagoveštene pregovore o kosovskom statusu. Predaje haških optuženika, na primer, nisu obrazlagane samo potrebom prilagođavanja zbog studije o izvodljivosti, već su, kao u slučaju predaje generala Lazarevića vezivane i za Kosovo. Uprkos Pavkovićevom bekstvu i poternici za njim i uprkos očitim obaveštajnim provokacijama o borakvu Mladića ovde i onde, haški kompleks se sada razrešava uz mnogo manje drame nego ranije – sudeći barem po briselskoj vesti od utorka, pa i po atmosferi tokom posete Beogradu Pedija Ešdauna, čije je ponašanje u jednom članku u časopisu „Forin afera“ opisano kao ponašanje vicekralja Indije.

Pitanje haških optuženika ostaje test na kome će se meriti da li ovde postoji privrženost osnovnim evropskim principima, ali i to da li ovde funkcioniše država i da li ona može uživati kredibilitet. Ne treba, međutim, zaboraviti da se očekuje napredak u reformi državne uprave, reformi sudstva i bezbednosnih sistema, poštovanje Ustavne povelje, poboljšanje regionalne saradnje. Ono što mnogi zaboravljaju jeste da se pre svega očekuje konsolidacija ekonomije, sređivanje unutrašnjeg tržišta i osposobljenost da se preživi u oštroj utakmici. Ministar privrede Bubalo nedavno je ocenio da je svako preduzeće koje nađe strateškog partnera i koje izvozi robu na Zapad praktično ušlo u Evropsku uniju. Privredne statistike ne daju ohrabrujuće podatke o tome da je broj takvih slučajeva sada značajan, a naš uvozno-izvozni saldo za sada potkrepljuje pesimizam.

Možda će makar i simbolično otvaranje perspektive staviti u povoljniji kontekst i teška pitanja kao što su budućnost državne zajednice ili problem budućeg statusa Kosova.

GARANT POTPISNIK: Ustavna kriza državne zajednice je verovatno privremeno prevaziđena sporazumom koji su 7. aprila potpisali čelnici Crne Gore, Srbije, Saveta ministara i Havijer Solana, visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, po kome je ova zemlja ironično jednom bila nazvana „Solanijom“.

Po tom sporazumu, neposredni izbori za Skupštinu Srbije i Crne Gore treba da budu održani odvojeno u obe države članice, onda kada se održe izbori za republičke parlamente. Ako ne bude raspuštanja skupština, izbori za zajedničku skupštinu, dakle, u Srbiji bi mogli biti 2007, a u Crnoj Gori 2006.

Mogući referendum o nezavisnosti u Crnoj Gori 2006. treba da bude u skladu sa Ustavnom poveljom, što znači da članica koja se otcepljuje traži članstvo u međunarodnim organizacijama. Crnogorski referendum mora biti održan po demokratskim standardima, a potrebna je i svojevrsna saglasnost i kontrola EU-a. Naravno, tu će još biti nagađanja, da li su ti standardi evropski (Savet Evrope ima na dnevnom redu takvo pitanje) ili međunarodni, a to će opet značiti kakve će biti propozicije, koliki će odziv birača biti potreban da bi referendum bio valjan i sa kolikom većinom treba da bude doneta odluka. Osnovno pitanje će verovatno morati da se razreši u Crnoj Gori, kako se ne bi desilo da oni koji ostanu u manjini na tom referendumu, a to po sadašnjem rasporedu snaga mora biti značajna manjina, ne nastave njegovo osporavanje vanpolitičkim sredstvima.

Crnogorski premijer Đukanović deluje samouvereno, naročito posle zaključka da oko izbora koje neće ne mora direktno da popusti. Posle uspeha njegovih snaga na lokalnim izborima u Nikšiću, i posle osipanja i raslojavanja opozicije, on možda počinje da veruje i da bi na referendumu njegova strana dobro prošla. Đukanović je posle potpisivanja tog novog „beogradskog sporazuma“ ponovio da se sa referendumom iduće godine ima računati. Sa nešto nižih nivoa te grupacije mogli su se, međutim, zapaziti izrazi čudnog gneva.

Na primer, koordinator Pokreta za nezavisnu Crnu Goru Rade Bojović izjavio je da se Havijer Solana zalaže za pooštravanje uslova za referendum o crnogorskoj nezavisnosti, kako bi odbranio svoj propali politički projekat, kako je on poslednji Mohikanac zapadne politike koji i dalje insistira na očuvanju vlastitog pogrešnog dela i potpuno neuspelog političkog eksperimenta, te da državno rukovodstvo Crne Gore treba da igra do kraja tvrdo i da „Crna Gora ne može biti žrtva španskog unitariste, koji ne razumije ništa osim centralističkog uređenja“.

Amandmane na Ustavnu povelju treba da usvoje skupštine obe države članice i zajednička skupština, što bi trebalo očekivati za nekoliko nedelja.

Za sada radikali i crnogorska opozicija (SNP) kritikuju reviziju beogradskog dogovora i tvrde da je to još jedna povreda Ustavne povelje i da ceo aranžman pogoršava perspektivu zajedničke države.

Državna zajednica SCG je inače teško konstituisana i do sada je loše funkcionisala. Beogradski sporazum o principima odnosa Srbije i Crne Gore potpisan je u prisustvu Havijera Solane 14. marta 2002. godine, godinu i po dana otkako su srpsko-crnogorski pregovori počeli i šest meseci pošto je oglašeno da su propali. Ustavna povelja je usvojena početkom 2003, a parlament je konstituisan 3. marta 2003. Posle neuspešnih pregovora o usaglašavanju ekonomskih i carinskih politika, tek u leto 2004. sklopljen je i sporazum po kome Srbija i Crna Gora u evropske integracije idu na dva koloseka. To neuspelo usaglašavanje bilo je jedan od razloga za odlaganje završetka studije o izvodljivosti, ali je to, kao i šećerna afera, bilo u senci haške teme.

Već mesec i po dana Skupština državne zajednice ima problematičan legitimitet, praktično izveden samo iz pravila da mandati poslanika traju dok se ne verifikuju novi. Jedna važna institucija koja je mogla da u toj blokadi presudi, Sud državne zajednice SCG, nije se oglašavala.

Dvogodišnji mandat prve generacije poslanika zajedničke skupštine istekao je 3. marta 2005, ali izbori nisu mogli biti raspisani pošto u Crnoj Gori nije bio donet odgovarajući izborni zakon. Crnogorski vrh je tražio da se sklopi novi dogovor o savezu nezavisnih država, ali srpski premijer Koštunica to nije prihvatio. Usledilo je novo evropsko diskretno posredovanje. Beograd je očigledno očekivao da će Brisel jače pritisnuti Podgoricu, ali to se nije desilo tako direktno kako se u Beogradu najavljivalo, mada je crnogorskom premijeru Đukanoviću, kad je išao u Brisel, nešto verovatno i sugerisano. Solana je pre mesec i po dana odložio posetu Beogradu, jer rešenje još nije bilo na vidiku.

Garant-potpisnik je ipak pomogao. U tom hepiendu ima zapravo jedna loša stvar, poslovično potcenjivanje ustavnih ograničenja kome su skloni i domaći i inostrani akteri.

Dobra stvar je verovatno u tome što je ceo spor razrešavan uz promovisanje pravila „prve stvari prvo“. Sudeći pre svega po izjavama predsednika Saveta ministara SCG Marovića, može se zaključiti da je osnovni moto tih pregovora bio to da se komplikovane kontroverze ostave po strani i da se prioritet dâ poslovima vezanim za evroatlantske integracije.

Posle potpisivanja najnovijeg sporazuma, Solana je uporedio državnu zajednicu SCG s vozom koji je dugo stajao na stanici i nije mogao da se pokrene, konstatovao je da je voz krenuo i izrazio nadu da je svima jasno prema kom odredištu voz kreće.

Kreće i jedan drugi voz. Ovde su bili politički direktor u ministarstvima spoljnih poslova članicâ Kontakt grupe i predstavnici Evropske unije. Oni su sa Marovićem, Tadićem, Koštunicom i Čovićem praktično započeli razgovore o standardima na Kosovu. Srpska strana sada određenije govori o dolazećim pregovorima: premijer Koštunica je konstatovao da ti razgovori praktično počinju dolaskom predstavnika Kontakt grupe u Beograd, a predsednik Boris Tadić preduzima važan simbolički korak i upućuje poziv Ibrahimu Rugovi na razgovore o budućnosti Kosova. Saopštava se da je taj poziv upućen posle konsultacija predsednika Republike s premijerom.

Srpska strana više ne govori o odlaganju pregovora, ali insistira da se precizno izmere standardi za Kosovo.

Beogradski političari, koji su prethodno usaglašavali zajedničku strategiju, pokušavali su da jednim glasom ispolje nezadovoljstvo zbog lošeg položaja Srba na Kosovu, a i učestalo se ponavlja da je za Srbiju prihvatljiv onaj status Kosova koji je više od autonomije iz 1974. godine, a manje od nezavisnosti.

Predstavnici Kontakt grupe daju izjavu da je podela Kosova nedopustiva, i da nema povratka na stanje pre 1999, što znači da su ostale opcije na stolu, što ostavlja istu neizvesnost – u nešto boljoj atmosferi. Ujedinjene nacije postaviće specijalnog izaslanika za procenu standarda, ali se o toj ličnosti malo zna, osim da će to biti evropski političar visokog ranga. Pominjanje jače evropske uloge može doneti izvesne prednosti – u njihovo društvo treba da se uđe, bolje poznaju prilike, skloni su komplikovanijim i fleksibilnijim rešenjima i za razliku od Amerikanaca nemaju ono slepilo pilota, onu jednostavnu logiku po kojoj treba intervenisati u onoj kako-se-zvaše-državi loših momaka u onoj pokrajini da l’ beše južnoj ili severnoj. Nevolja s Evropljanima je u istoj tački u kojoj je njihova prednost, nisu snažni kao Amerikanci, blizu su i mogu imati i neke svoje interese, ili ih može opterećivati istorijska inercija, i eho prošlih politika, stara dokumentacija u ministarstvima inostranih dela.

Kosovska tema je briselskim pismom očito svrstana u onaj segment koji govori o neophodnosti poboljšanja regionalne bezbednosti. Da li je to dovoljan korektiv rizika koji proizlazi iz požurivanja da se podigne kosovski poklopac? To jeste tačka u kojoj sve može naglo da se pokvari. Jedan je jednom tu olako obećao brzinu i nije ispalo dobro.

PROMENA IGRE: Uz malo više ozbiljnosti svih, ovaj signal iz Brisela promeniće političku agendu i može pozitivno uticati na političke prilike u Srbiji.

Posle amortzovanja ustavne krize državne zajednice i briselske ulaznice položaj Koštuničine vlade je nesumnjivo ojačan. U tom kontekstu čini se da radikalski pokušaj da iskoristi slučaj generala Lukića za obaranje vlade nema velike šanse za uspeh. Demokratska stranka, koja je preko izjave svog funkcionera Dušana Petrovića, inače sklonog lovu na političke efekte, najavila da će podupreti tu radikalsku inicijativu, mada ona zagovara saradnju s Hagom, verovatno će morati da bolje proračuna kako će se ponašati kad radikalska inicijativa dođe na dnevni red.

„Malim briselskim korakom“ implicitno se upućuje poziv demokratski orijentisanim snagama da što više pacifikuju svoje odnose i da zakopaju međusobice, ali pitanje je da li oni to mogu od sebe samih i od saputnika. Neminovno smanjenje DS–DSS tenzija unekoliko smanjuje manevarski prostor frakcijama i partijama koje u talasima preduzimaju ofanzive radi udaljavanja predsednikove i premijerove partije.

Jedino radikali pokušavaju da ignorišu značaj evropskog prvog koraka, mada ne izgleda da su u to uvereni. Socijalisti hvale to što je dobijena evropska ulaznica, možda i da bi amortizovali pritisak nekih svojih članova (Mirko Marjanović ih je nedavno kritikovao zbog podrške Koštuničinoj vladi), a možda i da bi se izvukli iz klinča u koji ih stavlja Lukićev slučaj.

Demokrate neguju jaku proevropsku retoriku i njihov prostor se povećava otvaranjem evropskih vrata. Sličan vetar u leđa dobija i skoro nokautirani G17 plus, koji je već krenuo u promociju evropskih vrednosti. Priznanjem iz Brisela Koštuničin DSS dobija priliku za skidanje jedne hipoteke koja ovu partiju prati još iz vremena podele na one koji daju gas i na one koji koče. Pošto se briselskom analizom sugeriše da je potrebno unaprediti i osamostaliti sudstvo i popraviti državnu administraciju, od DSS-a se traži da pokaže rezultate upravo u oblasti koju je ova partija stavljala u centar svog političkog identiteta – u vladavinu zakona, pa legalizam možda neće značiti antievropsku već proveropsku etiketu. Taj zadatak može delovati motivišuće, mada je, po pravilu, o tome lakše govoriti nego u toj oblasti delati. Pošto je Brisel dao zeleno svetlo, Koštunica sada glasno tvrdi da napreduje na putu ka Evropi i da je njegova vlada prošla isto sito koje su drugi prošli. List „Frankfurter rundšau“ procenjivao je prošle nedelje da su karte premijera Koštunice postale bolje od kada mu je u pomoć pohitao visoki predstavnik EU-a za spoljnu i bezbednosnu politiku Solana i od kada je rešena ustavna kriza državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ovde uglavnom nije zapaženo da je time ispunjen i jedan od preduslova za početak pregovora sa Evropljanima.

Pozitivna propaganda kojoj će sada neminovno pribeći vladajuća koalicija može posledično za nju da stvori i jedan značajan problem. Makar i simbolično otvaranje perspektive povećava socijalne aspiracije – nove grupe radnika mogle bi se odlučiti za štrajkove. Neki traju na veoma osetljivim mestima (NIS, juče JAT). Iza ćoška, međutim, čeka jedna od bretonvudskih sestara, ona stroža, rigidnija i suvlja, MMF, koja traži da se smanji javna potrošnja i da se sanira javni sektor.

Po svoj prilici, pokušaj dvobojne i između sebe suštinski suprotstavljene opozicije da u parlamentu iznudi nove izbore ima sada manje šanse na uspeh nego ranije, a izvesnije je da put do novih izbora vodi preko novog ustava. Sudeći po jednoj oceni predsednika srpske skupštine, ustavno usaglašavanje u Srbiji je verovatno pomereno s mrtve tačke, ali nije jasno koliko može trajati ustavno usaglašavanje i kakva se referendumska podrška realno može obezbediti za taj novi ustav. Ta tema, koja se večito nalazi na listi prioriteta u Srbiji, sada, kako izgleda, ulazi i u spisak evropskih poslova u Srbiji.

Naravno, krupne teme se ovde brzo i lako prekriju piljevinom političke sangviničnosti. Medijski gledano, kao da su strane deputacije, koje su ovde donosile važne vesti ili postavljale važna pitanja, ostale nezapažene od vreve koju su izazivali sporovi i različite inicijative političkih marginalaca. Na primer, faktički početak dalekosežno važnih i nadasve rizičnih razgovora o budućem statusu Kosova počeo je u medijskoj senci nekih sasvim lično intoniranih euforija jednodnevnog trajanja.

Ako onaj Solanin voz zaista kreće iz stanice, mada je stanica u koju se uputio očito još tako daleko, ne s gorčinom, već radi opomene treba se setiti koliko je bolja bila slična šansa koja se ovde ukazala pre petnaest godina i kako smo je lako, neodgovorno i tragično prokockali.