“Naša zajednica se organizuje i spremni smo da izađemo u što većem broju, čak i ako to znači da ćemo u četiri ujutru glasati u pidžamama. Jedna neprospavana noć za veliku promenu zaista nije velika žrtva”
Anja Racić (25) je otišla u SAD na školovanje sa 15 godina, najpre u Džordžiju, a potom u Los Anđeles gde je upisala glumačku akademiju i, u statusu imigrantkinje, započela glumačku i producentsku karijeru u Holivudu. Za “Vreme” govori o svojim počecima u filmskoj industriji u Los Anđelesu, projektima na filmu i u pozorištu, neizvesnosti imigrantskog života kao i podršci Studentskoj listi i pripremama za posleponoćno glasanje za parlamentarne izbore u Srbiji.
foto: privatna arhiva…
“VREME”: Kako komentarišete odluku RIK–a da građani u dijaspori moraju da glasaju prema srpskoj vremenskoj zoni na parlamentarnim izborima? Kojoj listi dajete podršku?
ANJA RACIČ: Naša zajednica u Los Anđelesu se okuplja i pruža podršku studentima od samog početka studentskog pokreta. Od prvih skupova, na kojima smo odavali počast preminulima, do današnje organizacije i mobilizacije naših ljudi za glasanje, trudimo se da budemo deo promena koje se dešavaju u Srbiji. S obzirom na to da neki naši državljani u dijaspori moraju da putuju i po 4.000 kilometara kako bi ostvarili svoje biračko pravo, ljudi su se udružili i pokrenuli sajt VoteBnB putem kojeg građani mogu da se prijave da ugoste nekoga kome je potreban smeštaj ili da zatraže smeštaj i prevoz. To je jedan od primera kako se naša zajednica organizuje, solidariše i pokušava da svakome olakša učestvovanje u demokratskim procesima u svojoj zemlji.
Istovremeno, osećaj frustracije je prisutan. Kada imamo utisak da se stvaraju dodatne prepreke za izlazak na glasanje, ponovo se suočavamo sa osećajem nepravde koji nas je i podstakao da se još snažnije uključimo. Uprkos svim izazovima, naša zajednica duboko veruje u studente i u budućnost koju oni predstavljaju.
Verujemo da se promena već dešava. Upravo nam ta vera daje nadu, motivaciju i snagu da nastavimo da se organizujemo, podržavamo jedni druge i ostanemo povezani sa Srbijom, bez obzira na to koliko smo fizički udaljeni od nje. Prema dosadašnjim pokazateljima, očekuje se da će u dijaspori izaći na glasanje najveći broj ljudi do sada. Iako smo fizički daleko, pomno pratimo sve što se dešava u Srbiji i pružamo podršku novoj nadi za našu domovinu. Dakle, sitno brojimo dane do glasanja.
U Ameriku ste otišli kao tinejdžerka, sa 15 godina i bez roditelja. Kako ste se snalazili?
Rođena sam i odrasla u Novom Sadu, a sa samo 15 godina sam se preselila sama, bez roditelja u SAD. Uz pomoć agencije IBA Consulting dobila sam stipendiju za srednju školu, a naredne četiri godine sam provela u internatu u Džordžiji, nedaleko od Atlante.
Ljudi me često pitaju da li mi je bilo teško da tako mlada odem od kuće, ali iskreno, u početku nije bilo toliko teško. Bila sam svesna da je školovanje u inostranstvu jedinstvena prilika i bila sam zahvalna na njoj, motivisana da je iskoristim na najbolji mogući način. Mislim da me je prava težina života u inostranstvu sustigla tek nekoliko godina kasnije, sa odrastanjem i suočavanjem sa radnim vizama, selidbama, porezima i svim ostalim izazovima samostalnog života.
Nakon srednje škole provela sam godinu dana u Čikagu, a kada je počela pandemija koronavirusa, odlučila sam da potpuno promenim svoj život i preselim se u Los Anđeles. Tamo sam upisala glumačku akademiju “Stela Adler”, školu kroz koju su prošli velikani poput Marlona Branda i Roberta De Nira.
Kratki film Cake u kojem tumačim glavnu ulogu, a koji smo snimili za samo dve večeri uz minimalan budžet, prikazan je na priznatim američkim festivalima, među kojima su LA Shorts International Film Festival, Pasadena International Film Festival, The Great Film Club i Venice Shorts. Film mi je doneo i nagradu za glumačko ostvarenje na Los Feliz Film Festivalu, a bio je i prvi film koji sam predstavila publici u Srbiji, na Karlovci film festivalu.
Za mene je kratki film Cake posebno važan jer predstavlja početak puta na kojem nisam čekala da mi se prilike otvore, već sam počela sama da ih stvaram — i kao glumica i kao producentkinja.
Imate li plan za dalje?
Moj naredni veliki projekat je film Inversion. U pitanju je horor priča o mladoj naučnici, imigrantkinji, koja se suočava sa najvećom misijom svog života — misijom od koje zavisi da li će moći da ostane u zemlji ili će izgubiti sve što je do tada izgradila. Ova priča mi je veoma bliska jer već jedanaest godina živim kao imigrantkinja u Americi. Dobro poznajem osećaj neizvesnosti i svesti da sve što gradiš može da nestane zbog jedne neočekivane odluke ili promene imigracionih pravila. Ta neizvesnost je danas posebno izražena zbog čega verujem da je ovo priča koja može da dopre do mnogih ljudi.
Istovremeno, za finansiranje nezavisnih filmova postoji sve manje sistemske podrške pa mi, umetnici, moramo da pronalazimo nove načine da obezbedimo sredstva za svoje projekte. Zbog toga smo počeli da organizujemo događaje koji okupljaju filmske radnike i pružaju im priliku da se upoznaju, povežu i započnu saradnje.
Kako dolazite do uloga, projekata i sredstava u žestokoj konkurenciji?
U velikom gradu poput Los Anđelesa nije uvek lako upoznati nove ljude. Grad je ogroman, sve je udaljeno jedno od drugog i ne postoji mnogo prilika za spontano upoznavanje ljudi iz iste industrije. Naši događaji upravo to menjaju: stvaramo prostor u kojem filmski umetnici mogu da se povežu, razmenjuju ideje i zajedno razvijaju nove projekte.
Kroz ovaj pristup uspeli smo da ostvarimo saradnje sa velikim brendovima kao što su Kodak i Cooke Optics, da gradimo publiku za svoje filmove i da prihodima od ulaznica finansiramo filmske projekte. Za mene je to još jedan način da spojim glumu, produkciju i izgradnju zajednice, umesto da se ograničim samo na jednu ulogu u filmskoj industriji. Posebno sam uzbuđena zbog filma Inversion, ne samo zbog njegove provokativne i važne priče već i zbog prilike da istražimo vizuelno zahtevne elemente, snimamo pod vodom i realizujemo uzbudljive akcione scene.
Članica sam nekoliko prepoznatljivih pozorišnih kompanija u Los Anđelesu: Antaeus Theatre Company, Shakespeare Center of Los Angeles, The Queen’s Fools i AfterHours Theatre Company. Predstave u kojima sam igrala bile su predstavljene i u poznatim američkim medijima, uključujući “Variety”, “Los Angeles Times” i “IndieWire”. Neke od mojih omiljenih uloga su Miranda u Šekspirovoj drami Bura i Ati u novoj predstavi HAG. Posebno mi znači članstvo u Antaeus Theatre Company, pozorištu sa dugom tradicijom i snažnim fokusom na glumca.
Koliko je srpski akcenat ograničavajući faktor za uloge?
Na početku karijere jedan od najvećih izazova bio mi je američki akcenat. Kao glumici koja je odrasla u Srbiji bilo mi je važno da usavršim jezik i izgovor kako bih mogla da se takmičim za što raznovrsnije uloge. Posle jedanaest godina života u Americi i mnogo rada na dijalektima, danas mogu da prelazim između različitih akcenata, od američkog i britanskog do južnjačkog američkog. Usavršavanje američkog akcenta značajno mi je proširilo mogućnosti i otvorilo vrata ka raznovrsnijim ulogama. To mi je ujedno pokazalo koliko je važno neprestano ulagati u sebe i razvijati veštine koje ti omogućavaju da se kao umetnik prilagodiš različitim zahtevima industrije.
Verujem da upravo naša generacija može da donese velike promene. Nismo mogli da se oslanjamo na sistem jer se on pred našim očima menjao i često nije pružao stabilnost na koju smo mogli da računamo. Zato smo morali da budemo snalažljiviji, da se više trudimo i da pronalazimo nove načine da stvaramo.
Posebno ističete da ste snimili reklamu koja je bila prikazana tokom Superboula. Zašto je to važno?
Alaska Airlines jedna je od najpoznatijih avio kompanija u Americi. Superboul je finale američkog fudbala i jedan od najgledanijih televizijskih događaja u SAD. Ova reklama je prikazana tokom Superboula i ima više od dva miliona pregleda na Jutjbu. Proces kastinga je bio dugačak. Interesantno je da se u Americi 90 odsto kastinga radi koristeći self–tape pristup (video-audicije). Retko se dobija prilika da budeš uživo u prostoriji sa kreativnim timom tako da smatram da je još veći uspeh dobiti ulogu preko snimka. Za velike reklame poput ove prijavi se između 5.000 i 20.000 glumaca. Čitavo iskustvo je bilo magično jer smo imali priliku da otputujemo u Sijetl i vidimo nove avione koje smo reklamirali.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Po Ugovoru koji su na Vidovdan ove godine potpisali partijarh Porfirije i Đuro Macut, Vlada je SPC odobrila 763.100.000 dinara. Crkvi je odmah uplaćeno 234.800.000 dinara, a ostatak bi trebalo da bude isplaćen do kraja novembra 2026. godine. Dokument do koga je došlo “Vreme” pokazuje da je ovaj novac – dakle oko 6,5 miliona evra – namenjen za izradu novog mozika veličine 2315,33 kvadratnih metara. Nije jasno o kom se mozaiku radi jer je uređenje enterijera završeno 2020. godine. Alarm javnosti uključile su dve činjenice: javni novac uplaćen je na jedan od računa koje SPC ima u “Alta banci”, a drugo je sumnja da je novac u gotovini iznet iz Srbije i predat izvesnim partnerima u Moskvi. Kao izvšilac se pominje Dejan Nakić, a prema brojnim izvorima “Vremena” iz SPC, on je od ranije pominjan po raznim kontroverzama povezanim sa poslovanjem Crkve
Šta nova vlast može da radi sa ljudima iz sistema bezbednosti koji su prihvatili da u ime jednog režima vode specijalni, hibridni rat protiv većine svojih građana? Šta da radimo sa ljudima koji su prihvatili takva pravila igre? Moramo da se oslobodimo tereta koji predstavljaju, jer oni nisu sposobni da rade svoj posao. Ne, to nije odmazda. Studentski pokret je od početka insistirao na tome da se uredi državni sistem, a to podrazumeva i vrlo radikalne mere u bezbednosnom sistemu, gde sede ljudi koji su godinama dobijali velike plate da bi pratili i šikanirali protivnike vlasti. Oni moraju da odu iz službe. Ako su svi takvi, svi moraju da odu
Pozivi na “prijateljske razgovore”, optužbe za špijunažu, pokušaji vrbovanja, pretnje i praćenje. Doroteja Đenisijević i Lazar Mišić, studenti Poljoprivrednog fakulteta, govore za “Vreme” kako je izgledao njihov susret sa Bezbednosno-informativnom agencijom i šta je usledilo kada su odbili saradnju
Skrivena oprema u fakultetskom amfiteatru, špijunski softver u studentskom telefonu, nadziranje tužilaca i privatni razgovori na televiziji. Posle političke promene ostaje pitanje ko upravlja tim sistemom. Sudija Milimir Lukić traži ukidanje Bije, nezavisnu istragu i otvaranje dosijea. Predrag Petrović upozorava da bi Služba mogla da preživi i ovu promenu – preko novih saveznika
Iz dokumentacije u koju je BIRN imao uvid jasno je kako su postojali razlozi da Narodna banka Srbije (NBS) mnogo ranije uđe u detaljnu kontrolu rada Alta banke, a neki od rizika koje je kontrola centralne banke našla krajem oktobra 2026. postojali su i duže od godinu dana. Pitanje je zašto NBS nije reagovala ranije
U trenutku kada su institucije Republike razorene, kada je Vučićeva hobotnica još uvek živa, kada su ljudi zgađeni nepravdom i smradom koji je esenesovski režim ostavio za sobom, mi imamo, što reče Makijaveli, samo građansku vrlinu kao pogonsko gorivo kojim se možemo vratiti na početak
Četvoro nezavisnih članova REM-a primer su istrajnosti i građanske odgovornosti. Rodoljub Šabić je, čak, po izlasku iz prostorija REM-a, posle izricanja kazne Informeru, doživeo da ga esenesovci vređaju, udaraju rukama i nogama. Ali i to će, uskoro, biti gotovo
Vučić je pomilovao batinaše i Dijanu Hrkalović. Izborni pobednici treba da ukinu sultansko ovlašćenje koje jednom čoveku omogućava da se izmotava sa celim pravosudnim sistemom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
